#Strategija ognja i maca na neodredjeno vreme ~Izmedju jurisa i molitve ^Strategija ognja i maca na neodredjeno vreme

Politika besmislenih i beznadeznih jurisa na sve stvarne i izmisljene neprijatelje dovela je do toga da vecina na mari kosta li nemacka marka sest ili sedam “Seseljevih dinara" i spremna je da se odrekne svih tekovina predaka, od pranja ruku toplom vodom do cistih kosulja i knjiga

Pise: Mihal Ramac

Dana 14. decembra 1996. godine oko dvesta hiljada Beogradjana je minutom cutanja odalo pocast Ferizu Blackoriju, ucitelju sa Kosova kojeg je na smrt pretukla Miloseviceva policija. Svet je bio zadivljen cinjenicom da Srbi iskazuju postovanje mrtvom Albancu, zrtvi srpske policije. Ko je te davne zime makar jednom protestovao setnjom, zna da u tom minutu cutanja nije bilo ni glume ni predumisljaja, a pamti i mrka, bezizrazajna i beslovesna policijska lica ispod slemova. Ljudi su odavali pocast mrtvom coveku, a oko njih su kao kipovi stajala uniformisana bica spremna da i njih, po naredjenju njihove, srpske drzave, biju i ubiju. Od polovine februara do pocetka jula ove godine na Kosovu je ubijeno vise od tri stotine ljudi. Hronicari obe zaracene strane imaju i tacnije podatke, uvek uz navodjenje nacionalnosti poginulih. Sve sahrane su bile strogo jednonacionalne i na svakoj su ponavljane zakletve da ce zrtve biti osvecene. Izmedju zime1996/97. i leta 1998. stoje vekovi. Svet se zgrazava nad mrznjom izmedju dva naroda i iscudjava se zbog dosadnog ponavljanja sveg vidjenog u hrvatskom i bosanskohercegovackom ratu. Ogromna vecina stanovnika Srbije danas je uverena da se s Albancima nema o cemu razgovarati i da se oni mogu urazumiti jedino ognjem i macem. Ogromna vecina Albanac je, isto tako, sigurna da im sa Srbima vise nema zajednickog zivota i vise nemaju sta da izgube, te da ostaje samo oganj i mac. U Pristini antiratnih skupova ni nema, u Beogradu na njih dolazi po nekoliko desetina ljudi. Kosovo je i dalje toboze u Srbiji, ali tamosnjim putevima slobodno prolaze samo konvoji diplomatskih automobila s americkom zastavom na celu. Milosevic i Seselj, koji su pretprosle zime drhtali u svojim misjim rupama, danas ratuju i likuju. Bivsi predsednik Srbije, preimenovan u predsednika Jugoslavije, neumorno izigrava svetsku velicinu, ruseci pri tom sve svetske rekorde u krsenju Ustava i zakona koje je sam doneo. Bivsi vojvoda, prekrsten u republickog vicepremijera, preuzeo je ulogu miroljupca s batinom u ruci. Ono sto je ostalo od bivse opozicije mahom odobrava sve sto njih dvojica cine, zahtevajuci da budu jos odlucniji. Mada Seselj nije javno nazdravljao sa svojim poslodavcem na prijemu povodom Dana ustanka, cime je zeleo da se dodvori onima kojima su mrski partizanski praznici, nije ga bilo ni na Vidovdan u Gracanici, zbog cega je od pretpostavljenog diskretno pohvaljen kao poslusan momak. Cak i ako je tacno da radikalski ministri i doministri svakog dana iz kancelarija u Nemanjinoj iznose pune torbe fotokopija koje nameravaju da upotrebe kao dokazni materijal na buducim sudjenjima svojim ortacima u vlasti, to ni u kom slucaju ne znaci kako oni misle da rade nesto drugo ili drugacije. Sve sto su uradili nakon ulaska u vladu potvrdjuje da su oni samo losi djaci nikakvih ucitelja i nije cudno zasto ljudi nacionalnu valutu nakon poslednje devalvacije zovu - “Seseljev dinar". Cudno je zasto Srbija nije u stanju da glasove koje je na poslednjim izborima dala pomenutoj dvojici dodeli nekom trecem. Tacnije, bilo bi cudno kad bi taj treci postojao. Medjutim, i povrsnim citanjem saopstenja koja su proteklih dana objavljivale ostale partije vidi se da im je krivo jedino to sto nisu na vlasti. Drugim recima, tesko zemlji u kojoj se bivsi robijasi domognu drzavnih limuzina sa vozacem i pratnjom, a toboznji opozicionari tapsu narodnim zlotvorima i kunu medjunarodnu zajednicu. Sudbina Srbije danas se, opet, resava na Kosovu. Ishod kosovske drame najmanje zavisi od Crne Gore, nesto vise od Milosevica i Seselja, jos malo vise od Rusa, mnogo vise od snebivljivih Amerikanaca i ostalih sa zapadnih strana, a najvise od vecinskog stanovnistva juzne srpske pokrajine. Crna Gora moze samo da ceka i preracunava se s kim bi joj bilo bolje. Milosevic i Seselj mogu da obmanjuju javnost kao i dosad i da nastavljanjem krvoprolica ubrzavaju ono sto je neumitno. Rusi mogu i nastavice da podbadaju Beograd kako bi se sto vise udaljavao od Zapada, jer im ovakav saveznik najvise odgovara: posto nema nista, zadovoljava se bilo cime sto mu se ponudi. Rusi, uostalom, znaju da u njima, mada to nicim nisu zasluzili, velike pokrovitelje vidi bar onoliko stanovnika Srbije koliko je lane glasalo za socijaliste i radikale, odnosno za Seselja i Milutinovica zajedno. {Afokrizam nedelje Ne bi nas Vodja napravio budalama da mu nismo svrsili pola posla.

Ilija Markovic

} Amerikanci, odnosno svet u cije ime oni istupaju, osudjuju neumerenu upotrebu sile protiv albanskih ustanika i istovremeno odbacuju prekrajanje drzavnih granica. Jednostavnije receno, zabranjuju muzu da bije nevernu zenu, a zeni ne dozvoljavaju da ode od poganog muza koji je uprkos zabrani mlati kad god mu se prohte. Mozda se oni u tome i pridrzavaju nekako svojih nacela, ali na balkanskim prostorima doslednost nikad nije imala visoku cenu. Upravo na tome, sto ce reci - na svesti da ovde nacela ne obavezuju ni one koji se na njih pozivaju, pociva albansko delovanje. Kao sto nema sustinske razlike izmedju stavova Milosevica, Draskovica i Djindjica, isto tako nema smisla odgonetati kolika su razilazenja izmedju Rugove, Demacija, Cosje i OVK. Ma kom krilu iz dana u dan masovnijeg pokreta pripadali, Albanci vise nece da razgovaraju o ostajanju u Srbiji. Najvise sto svet moze da ucini jeste da ih natera da privremeno ostanu u drugacije uredjenoj Jugoslaviji gde ce imati veca prava od onih kojih su liseni pre devet godina. Posto samo oni znaju koliko su pretrpeli za to vreme, jasno je da nema sile koja ce ih primorati da, posle toliko krvi i razaranja, i dalje cekaju ono sto smatraju jedinim pravednim resenjem. Oni su vise nego sigurni da ce, bez obzira na zrtve, na kraju pobediti. Sto vise zrtava, pobeda je bliza i uverljivija. U “Seobama" Crnjanskog ima, osim bezbroj drugih, sjajna epizoda o manevrima pokraj grada Kijeva na kojima je ucestvovao i eskadron srpskih konjanika, predvodjen jednim od Isakovica. Zadivljen svojim novim vojnicima, glavnokomandujuci ruski general upita pomenutog kako bi postupio kad bi se ispred njega pojavila velika neprijateljska vojska. U skladu sa tadasnjom strategijom i taktikom, Isakovic rece kako bi naredio juris. A sta ako bi neprijatelj nagrnuo zdesna? Opet juris. A ako bi navalio i s leve strane? Ponovo isto - juris! Haraso, haraso! A kakvo bi naredjenje izdao kad bi dusmani nahrupili i sledja? Drcnom Isakovicu tu pukne film i, sve u stavu mirno, skresa da bi komanda u tom slucaju glasila: “Molitva!" Veliki pisac je mnogo znao i o Kosovu, ali u vreme kad je pisao ovu blistavu, ovde krajnje nemusto i mucavo prepricanu epizodu, ni slutiti nije mogao sta ce zadesiti njegovu otadzbinu krajem dvadesetog veka. Ipak, video je dalje od vecine savremenika i slutio vise od vecine potomaka, a poruka njegovog junaka da i beznadezni jurisi imaju smisla samo do odredjene granice sigurno mu se nije omakla slucajno. Nije slucajan, u nastavku, price, ni bes ruskog generala zbog ovakvog ponasanja srpskog oficira. Ako bi, dakle, savremenici hteli da nesto nauce od mudrog pisca, mogli bi da se upitaju zasto su oko sebe stvorili toliko neprijatelja ili, bar, zasto su se lisili tolikih prijatelja. Mogli bi da se upitaju da li se bas svaki nesporazum mora resavati jurisem i, takodje, da li je svako ko poziva na juris razuman i dobronameran. U krajnjoj liniji - zasto ne pokusati molitvom ako drugacije ne ide i ako se zna da molitva, sa bogoslovske tacke gledista, nije bespomocno moljakanje vec otvoreni razgovor. U otvorenom razgovoru - sad vec bez pozivanja na knjizevnost ili bogosloviju - moralo bi se poci od cinjenice da je velika Rusija izgubila rat od majusne Cecenije i da mala Srbija ne moze dobiti rat protiv Albanaca, bez obzira ima li ih dvaput ili triput vise nego Cecena. Moskva nije naucila od Beograda da pretvoriti Vukovar u hrpu rusevina nije isto sto i osloboditi ga pa je isto to ucinila sa Groznim da bi se provela prilicno grozno. Njeni saveti mozda jesu dobronamerni, ali preporuke da treba istrajati u suprotstavljanju zdravom razumu ipak ne bi valjalo prihvatiti bez pogovora i izvrsavati bez razmisljanja. S Milosevicem i Seseljem to, naravno, ne ide. Nece ici ni sa kime ko prvo pita za veru, naciju, boju ociju i krvnu grupu, a tek potom skida kapu pred mrtvacem ili okrece glavu od njega. Pre dve i po godine dvesta hiljada Beogradjana je najcistije savesti odalo pocast ubijenom ucitelju ne zato sto je on bio Albanac i ne zato sto su oni mahom bili Srbi. Danas gotovo niko ne skida kapu pred grobovima ne zato sto bas svi misle da tudji mrtvaci ne zasluzuju ni to, vec zbog toga sto je, cini se, postalo besmisleno jurisati na zlo, odnosno ciniti dobro. Milosevic je doziveo to o cemu je sanjao kao beznacajni partijski aparatcik: dostigao je i prestigao Veljka Vlahovica, Petra Stambolica ili Dusana Ckrebica. Seselj je docekao ono o cemu je mastao tokom besanih robijaskih noci: svakog jutra dolazi po njega luksuzna drzavna limuzina, a preplasene kosovske zene pokusavaju da mu poljube ruku, videci u njemu spasitelja. Nisu se obistinila jedino nadanja onih koji su pre dve i po godine danima duvali u pistaljke i s nevericom posmatrali kamena lica ispod policijskih slemova u Knez Mihailovoj, Vasinoj i na Terazijama. Oni su verovali da su deo sveta i ocekivali su da ce i ovde uskoro poceti da se zivi koliko-toliko normalno. Mnogi od njih su, cak, nakon donosenja jednog specijalnog zakona, poverovali da su naceli neosvojivu tvrdjavu. Nazalost, sto ili dvesta hiljada je neznatna manjina u masi od deset miliona, pretezno pomirenih sa beskonacnim mrcvarenjem u kojem covek u ime neceg maglovitog pristaje na sva ponizenja. #Strogo kntrolisana autonomija ~Kako resiti status Kosova ^Strogo kntrolisana autonomija

U novi milenijum Srbija (i njena Jugoslavija) uci ce sa tzv.kosovskim problemom. Ako bismo hteli da budemo cinicni, rekli bismo da je kosovska kriza nas najdugorocniji i najkonzistentniji program za buducnost

Zorica Banjac

Kosovski problem je tvrd orah o koji su mnogi slomili zube, i jos ce ih lomiti. Poslednji u nizu je americki ’diplomatski buldozer’ Ricard Holbruk, cije razocaranje sto mu, zbog nemira na Kosovu, izmice Nobelova nagrada za mir, gotovo moze fizicki da se oseti. Posle prilicno bledih rezultata njegovih nedavnih ucestalih “satlovanja" od Beograda do Pristine, razdresivanja kosovskog cvora prihvatila se kolektivna svetska politicka pamet i sila, inkarnirane u formi Kontakt grupe i NATO. Posle ovonedeljnog sastanka njenih clanova u Bonu ,odnosno u Briselu, cini se da ce resavanje kosovskog problema, u narednim nedeljama, ici u sledecim etapama: - Obema stranama, i srpskoj i albanskoj, podnece se na razmatranje plan koji je pod naznakom ’strogo poverljivo’ jos uvek sklonjen od radoznalih ociju javnosti. Ipak, tajni plan nije bas stopostotna misterija, jer se pretpostavlja da su u njega ugradjene i tacke programa koji je nedavno obnarodovao nemacki ministar Klaus Kinkel. - Po Kinkelovom programu, apsolutni prekid oruzanih neprijateljstava bio bi preduslov za obnavljanje dijaloga, koji bi opet, bio uslov za nesirenje sankcija protiv Beograda; - U sledecoj fazi obezbedilo bi se prisustvo brojnih medjunarodnih posmatraca na Kosovu, a onda bi se pristupilo definisanju osnovnih elemenata autonomije. Ako se Kontakt grupa shvati kao neka vrsta portparola cele medjunarodne zajednice, onda se recept/resenje /projekat -nazovimo ga bilo kako!-za Kosovo, u najkracem svodi na antinomiju: nezavisnost-NE, autonomija, po svoj prilici unutar Jugoslavije-DA. Ali na ova resenja tesko da ce dobrovoljno pristati sve strane, pa ce medjunarodna zajednica morati da pribegne pritiscima. Poslednja etapa u primeni plana Kontakt grupe bilo bi njegovo prebacivanje u Savet bezbednosti UN, iz kojeg bi izasao u vidu Rezolucije o Kosovu, koja bi bila obavezna za sve. |Kamen o vratu Rano je govoriti sta ce sve sadrzati ova top-secret rezolucija i kojim ce se sredstvima implementirati, ali neki analiticari vec tvrde da je zapravo rec o planu medjunarodnog protektorata nad Kosovom. Protektoratu, kao poslednjoj etapi, prethodio bi “Dejton II", mirovna medjunarodna konferencija sa dugorocnim zakljuccima, obavezujucim za sve. U slucaju da jedna od strana pokusa da izigra te zakljucke, bice potegnut najjaci argument koji svet u ovom trenutku ima na raspolaganju: intervencija NATO snaga .- ’’Ili cete biti demokrate, ili vas nece biti", porucivao je, nekada popularni Radio-Jerevan. “Ili cete ziveti u miru , ili cemo vas pobiti", mogla bi glasiti parafraza ovog aforizma u nasim prilikama. Smetnje da se jedna ovakva rezolucija prihvati bez prinude i intervencije spolja postoje na obe strane, i srpskoj i albanskoj. Sta je najveci kamen o vratu aktuelne srpske /jugoslovenske politike? Ukoliko Slobodan Milosevic zeli da se otarasi hipoteke da je “najodgovorniji sto je ukinuo prava albanskog naroda i time izazvao talas nasilja", po recima Ricarda Holbruka, i pretnji da “ima biti nateran da prizna da je glavni krivac", kako zahteva Medlin Olbrajt, on mora prihvatiti tajni plan Kontakt grupe, tj Rezoluciju Saveta bezbednosti. To znaci pre svega , davanje statusa siroke autonomije Kosovu. A zatim , prihvatanje medjunarodnih misija, pre svih mrskog nam OEBS-a, protiv kojeg je ,tu nedavno, organizovan patriotski referendum odbijanja. Oni koji su godinama dizali nacionalnu temperaturu razradom pateticne poruke da je Kosovo najskuplja srpska rec i koji su porucivali da ce braniti kolevku svoga roda do poslednjeg mladog srpskog zivota-tudjeg, naravno- vec su se na vreme iselili sa Kosova. Pre nego sto je ono postalo samo naziv operativnih ciljeva NATO planera. [ Oni koji su godinama dizali nacionalnu temperaturu razradom pateticne poruke da je Kosovo najskuplja srpska rec i koji su porucivali da ce braniti kolevku svoga roda do poslednjeg mladog srpskog zivota-tudjeg, naravno- vec su se na vreme iselili sa Kosova. Pre nego sto je ono postalo samo naziv operativnih ciljeva NATO planera. ] Glavna prepreka za buducu Milosevicevu kooperativnost i pacifikaciju Kosova bice koalicioni partner SPS u vladi Srbije, lider radikala Vojislav Seselj, koji je u vladu pripusten upravo u trenutku kad je Kosovo postalo ’vruca tema’ i kad je Slobodan Milosevic pomislio da kosovski problem moze resiti manu militari a da se on i njegova partija ne uprljaju. Nakon sto je Seseslj mobilisao deo javnog mnjenja u Srbiji floskulma o patriotskoj duznosti da se brani Kosovo i o pristajanju na davanje minimuma kulturne autonomije ’Siptarima’, on je postao nesumnjiva prepreka u procesu davanja autonomije i prihvatanja stranih posmatraca. Latentni sukob izmedju koalicionih partnera u vladi Srbije i osporavanje politike samog Slobodana Milosevica , Seselj je javno obznanio izjavama da autonomija Kosova ne dolazi u obzir i da on nikada ne bi primio Holbruka posle njegovog susreta sa clanovima OVK. To je bila direktna kritika Milosevicevog visecasovnog susreta s americkim diplomatom i njegove pregovaracke politike. Izjava radikalskog vodje da “ dok je SRS u vlasti , Kosovo i Metohiju nikome necemo dati", deluje kao opomena i optuzba koalicionog partnera SPS: kao da bi bez radikala , drugi koalicioni partner vec odavno otudjio srpsku kolevku! Znajuci da ce ga Slobodan Milosevic prvog izbaciti iz broda, kao suvisan teret i krivca pred medjunarodnom zajednicom za militantnu radikalizaciju, ovom izjavom se Seselj obraca Srbima na Kosovu, onim istim ljudima koji su do titovskih visina uzdigli Slobodana Milosevica, a sada ga optuzuju da ih je izdao i da je pustio tudju ruku da upravlja Srbijom. Pristanak Slobodana Milosevica na koncept siroke autonomije za Kosovo -na nivou od pre 1989.godine-Seselj ce proglasiti izdajom srpskih nacionalnih interesa i, u krajnjem ishodu, ohrabriti ideju o oruzanom ilegalnom pokretu otpora. Ako iko ugrozava sam proces prihvatanja autonomije i samog Slobodana Milosevica u ovom trenutku , to je Seselj. Sudeci po zapisima kamere televizije BK, koja ga je pratila u stopu tokom proslonedeljnog obilaska Kosova -gde Milosevic vise ne sme da ode- Seseslj je na najboljem putu da za Kosovce postane setajuca ikona , kakva je bio Sloba-Sloboda u vreme pohoda na ostvarenje sna o Dusanovom carstvu. |Radjanje kosovskog ’Sin Fejna’ Prihvatanje plana siroke autonomije nece biti lak posao ni za lidera kosovskih Albanaca, Ibrahima Rugovu. Mada u stranim medijima izjavljuje da je krajnji cilj Albanaca nezavisnost Kosova, Rugova je od strane medjunarodne zajednice, pre svega Amerike, izabran kao najprihvatljiviji partner za mirno resavanje kosovske krize. Njegova zalaganja za nezavisnost malo ko shvata bukvalno: to je deo taktike pogadjanja - postavljaju se maksimalisticki zahtevi da bi se u pregovorima dobilo sto vise, tvrde analiticari. Rugova je prinudjen da tako govori zbog otpora koje ima ’kod kuce’, tvrde drugi. I zaista, lider Demokratskog saveza Kosova suocen je s opozicijom kakvu Slobodan Milosevic nema u Srbiji. Njegovu lidersku ulogu, zbog navodno odvec pacifisticke politike, ne priznaju vodje OVK. Srpski sindrom stranackog nejedinstva i borbe za liderski polozaj zahvatio je i kosovskeAlbance: Ricard Holbruk je prosle nedelje, posle posete Pristini, kao dominantan utisak pomenuo visok stepen nejedinstva koji vlada medju Albancima. Frontu odbijanja autonomije , pored tradicionalnih Rugovinih protivnika -Adema Demacija i Ljuljet Pulja -Beciri, pridruzio se i Azem Vlasi, proslonedeljnom izjavom splitskom dnevniku da nema Albanca koji bi pristao na autonomiju u okviru Srbije. Na sarolikoj politickoj mapi kosovskih Albanaca javio se mozda najopasniji Rugovin protivnik: nova stranka, Demokratski savez, na cijem je celu akademik Redzep Cosja , a koja bi mogla predstavljati, zapravo, politicko krilo OVK, kosovsko-albansku repliku Sin Fejna, politickog krila IRE. .Preko nje ce se, tvrde dobri poznavaoci prilika, u buducnosti, za pregovarackim stolom o statusu Kosova, u razgovore ukljuciti i OVK, koja, kako je pokazano u par navrata, nema svoje vodje koji bi imali politicku kontrolu nad organizacijom i koji bi kompetentno pregovarali o bilo cemu. Uostalom i taj deo price je vec zavrsen, bez obzira na primedbe koje je mogao imati, od strane OVK nepriznati lider, Rugova. Zvanicnim sastankom americkog izaslanika za Balkan, Roberta Gelbarda, sa predstavnicima OVK, i njegovom izjavom, nakon sastanka Kontakt grupe u Bonu , da je OVK “faktor sa kojim se mora racunati u svim daljim pregovorima", cini se da je ovoj organizaciji dat medjunarodni legitimitet i da su njeni clanovi od statusa ’terorista’ presli u politicki korektan status ’pobunjenika’. Istine radi, valja napomenuti da Amerika insistira na priznavanju OVK kao legitimnog faktora u pregovorima o Kosovu mnogo vise zato sto se Rusija tome protivi, a manje zbog simpatija koje Vasington gaji prema ovoj organizaciji. U svetlu zvanicne doktrine koja kaze da ono sto je dobro za Ameriku mora biti dobro za ceo svet, Amerika ce do kraja insistirati na svojim resenjima jer na taj nacin pokazuje nadmoc nad Rusijom i ujedinjenim Starim kontinentom. I sta ce biti dalje, pitamo se, u maniru pripovedaca bajki sa srecnim zavrsetkom. Kosovska prica nece imati srecan, ni dogledan kraj, tvrde analiticari. Ima zemalja koje ce u novi vek uci sa olimpijadama, svetskim izlozbama, sa projektima svemirskih putovanja, novim ekoloskim izvorima energije.Srbija/Jugoslavija ce u novu eru uci sa kosovskim problemom kao najdugorocnijim i najkonzistentnijim programom za buducnost, nazalost. Komentator uglednog ’Dejli telegrafa’, Noel Malkolm, daje u jednom od ovonedeljnih brojeva sledecu viziju resenja kosovske krize: u Savetu bezbednosti izglasace se rezoluciju o autonomiji u okviru Jugoslavije; zatim ce svetska zajednica poceti, po obicaju, da podrzava onog jaceg u sukobu. A taj jaci je Srbija, bez sumnje. Albanci ce tada organizovati neku vrstu intifade, i s njom ce se uci u novi milenijum. {Ognjista i kolevke Srpsku politicku doktrinu kad je rec o Kosovu, i kod leve koalicije i kod opozicije, simbolicki izrazava arhaicna floskula o “cuvanju kolevke srpskog roda". Slican arhaizam, dignut, takodje, na nivo nacionalne doktrine, vec je bio u politickoj funkciji tokom rata u Hrvatskoj: tada su Srbi u Krajini , govorilo se, vodili bitku “za ocuvanje svojih ognjista". Upotreba ova dva folklorna arhetipa, u diskursu kojim se svet ubedjuje u pravicnost srpskih ciljeva, svedoci o potpunom odsustvu jasnog politickog programa i strategije srpskih politicara, o njihovom lutanju izmedju dva principa kad je u pitanju jedan isti proklamovani cilj: “zastita srpskog naroda". Iza metafore “ognjista", koja su se branila u Krajini, krilo se zalaganje za teritorijalni princip odredjenja granica etnosa (srpska zemlja je svuda gde su srpski grobovi i ognjista); govor o “kolevci" je metaforicki izraz politickog programa u kojem je dominantan istorijski princip ( kolevku moze imati samo onaj ko je ukorenjen u tle, starosedelac, i stoga u prednosti u odnosu na sunarodnike iz drugog etnosa). I “ognjiste" i “kolevka", stavljeni u funkciju dokazivanja teritorijalno-istorijskih prava srpskog naroda, pokazali su se, medjutim, kao potpuno nerazumljivi, tribalni argumenti u ubedjivanju i pridobijanju svetske zajednice za srpsku nacionalnu stvar. } #Kosovo - moze li se izbeci rat ~Kosovo - moze li se izbeci rat ^Albanska Osma sednica?

Ima mnogo istine u duhovitoj opasci jednog ovdasnjeg opozicionog politicara da je “nasa najveca sreca sto Kosovo cuva Dejton, a ne Milosevic"

Jan Briza

Predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica ovde bije glas da je rdjav pregovarac. Pripisuje mu se potpuno odsustvo smisla za realnost tako da, u zelji da uzme sve, na kraju ostaje cak i bez onoga sto mu je u pocetku nudjeno. Na taj nacin je, prema pomenutoj fami, najpre rasturio bivsu Jugoslaviju, a potom je izgubio Knin, pola Bosne i istocnu Slavoniju. Sada ce, kazu, prokockati i Kosovo. Milosevic je, mozda, zaista rdjav pregovarac. Medjutim, to svakako nije njegov najveci nedostatak. Prava nevolja s njim je sto je mnogo vise sklon sili nego pregovorima. Ako Srbija izgubi Kosovo, ta nesreca je sigurno nece zadesiti za pregovarackim stolom. Zato Milosevica treba sto pre naterati da otpocne dijalog sa kosovskim Albancima. Dok nije kasno. Jer, ako tamo izbije rat i dodje do vojne intervencije NATO pakta, tada vise nece moci da pregovora. Morace da potpise ono sto mu naloze. Kao u Dejtonu. Srbija ima veoma snaznu podrsku citave medjunarodne zajednice da Kosovo sacuva u svojim granicama. I sto je jos mnogo vaznije, ta podrska nije samo deklarativna, jer se njeni interesi u tom pogledu sada poklapaju sa interesima velikih sila. Tim povodom je jedan od ovdasnjih opozicionih politicara duhovito primetio da je “nasa najveca sreca sto Kosovo cuva Dejton, a ne Milosevic". I zaista, da je do Milosevica, Kosovo bi sigurno bilo izgubljeno. Jer, on je taj koji je rdjavu situaciju na Kosovu, kakvu je nasledio, ucinio jos neuporedivo gorom. Srbi su pod njim izgubili volju da tamo zive, a Albanci su postali spremni da umru za Kosovo. Busanje nekih ovdasnjih “rodoljubaca" u junacke grudi i zaklinjanje u “nasu najvecu svetinju" je samo prazna retorika. Iza nje nema nicega. Ko ne veruje neka se zapita zasto niko od njih nije otisao dole. I sto je jos mnogo gore, ne samo oni, nego niko odavde tamo dobrovoljno ne ide. Da li je ikad iko cuo da je neko ostavio beogradski asfalt zbog pristinske kaldrme? O odlasku na sluzbovanje u tamosnje zabiti da se i ne govori. |Sef regrutne komisije OVK Kosovo je zapusteno i napusteno. Umesto da u njega ulaze i tako ga cvrsce veze za Srbiju, Milosevic je bio samo zainteresovan da, zahvaljujuci apstinenciji albanskih biraca, odande namakne sto vise poslanickim mandata u Skupstini Srbije i tako ucvrscuje sopstvenu vlast. Za to vreme kosovski Albanci su strvarali paralelnu drzavu. I to nikome nije smetalo sve dok tamo nije zapucalo. A zapucalo je, jer Milosevic nije hteo ni da cuje da razgovara sa gandijevski nastrojenim albanskim vodjom Ibrahimom Rugovom. Mislio je da tamosnju situaciju u nedogled moze da kontrolise odrzavanjem statusa kvo, a ako zagusti, onda primenom brutalne policijske i vojne sile. I tako je izazvao oruzanu pobunu u Pokrajini. Jedan zapadni diplomata ga je zbog toga oznacio kao “sefa regrutne komisije Oslobodilacke vojske Kosova". S druge strane, Milosevic je neodgovornim odnosom prema onima koje je slao da guse pobunu na Kosovu izazvao nezadovoljstvo u zemlji i podstakao citav talas dezerterstva u armiji i policiji. I zaista, kako moze da ocekuje da ljudi tamo odlaze s elanom kada je ratne invalide koje je poslao na bojista u Hrvatskoj i Bosni ostavio bez posla i potpore da prosjace na ulicama Beograda, Novog Sada i drugih gradova. U Hrvatskoj, istovremeno, tamosnji “dragovoljci" uzivaju zastitu drzave i mnoge privilegije. Omogucava im se, recimo, da pod izuzetno povoljnim uslovima otvaraju kafice i razne privatne firme. Roditelji vojnika poslatih na Kosovo javno protestuju, jer nemaju nikakve kontakte sa svojom decom i ne znaju gde se ona nalaze, da li su ziva i zdrava. Zale se da su njihovi sinovi poslati tamo odmah posle osnovne obuke, ili cak i bez nje. Izraelski vojnici, recimo, koji su se za vreme ratova sa Arapima i oruzanim sukobima sa palestinskim pobunjenicima nalazili na isturenim polozajima, bili su u stalnom telefonskom kontaktu sa roditeljima. Tu vezu je obezbedjivala drzava, i to potpuno besplatno. A sto je najvaznije, ti mladici su znali zasto su tamo. I prihvatili su to i oni i njihovi roditelji. Osnovni problem s Milosevicem upravo i jeste u tome sto se on upusta u velike i opasne poduhvate na svoju ruku, bez jasnog, javno proklamovanog i od naroda prihvacenog nacionalnog programa. Da nevolja bude veca, ni opozicija nema jasne predstave sta hoce na Kosovu, a jos manje kako bi to mogla da ostvari. Najgore pri tom je to sto neki od Milosevicevih protivnika Kosovo sada vide kao veliku sansu da ga obore i pritiskaju ga cak i na nacin na koji ne bi trebalo. Tako bi on mogao, iz straha da ne bude “izdajnik", da propusti sansu da uspostavi delotvorni dijalog sa Albancima. |Kako izbeci rat? Zabuna, izgleda, vlada i kod kosovskih Albanaca, ali ne toliko oko nacionalnog cilja - nezavisnog Kosova - koliko oko metoda njegovog ostvarivanja. Rugova i njegove pristalice istrajavaju na dosadasnjoj taktici koja je iskljucivala nasilje, a politicari koji mu se protive podrzavaju OVK i smatraju da je oruzana borba jedini ispravni put do cilja. Lider vojvodjanskih autonomasa Nenad Canak je ovaj sukob duhovito nazvao “Osmom sednicom kosovskih Albanaca". Po njemu, ako Rugova izgubi bice to krah mira i pocetak borbe nekog njihovog Milosevica za stvaranje velike Albanije. Pijemont bi pri tom bila Pristina, a ne Tirana, tvrdi Canak. Onda takav projekat podrazumeva prekrajanje granica Srbije, Crne Gore, Albanije, Makedonije i Grcke - a to znaci rat na Balkanu. Te opasnosti je svesna i medjunarodna zajednica. Kosovskim Albancima se zato stalno i jasno porucuje, i to ne samo iz “bratske" Rusije i Milosevicu ideoloski bliske Kine, nego isto tako iz Amerike i Evropske unije, da se resenje krize mora da pronadje unutar ove zemlje i da separatisti nece dobiti nikakvu podrsku. To nije fraza. To je realni interes. Za ocuvanje nasih granica ovog puta je snaznije zalegao Zapad, koji ovdasnja rezimska propaganda stalno satanizuje, nego pomenuti prijatelji iz Moskve i Pekinga. Razlog je jednostavan. Stvar je, naime, u tome sto bi rat na Balkanu mnogo teze pogodio SAD i Evropsku uniju nego Rusiju i Kinu. Stvaranje nezavisnog Kosova sigurno bi ohrabrilo separatisticki nastrojene Albance u Crnoj Gori, Makedoniji i Grckoj da slede taj primer, a to ne bi moglo da prodje bez sukoba sirokih razmera u koji bi, najverovatnije, vrlo brzo bila uvucena i druga clanica NATO pakta - Turska. Zapad bi, znaci, novim velikim ratom na Balkanu bio ugrozen ne samo zato sto bi on opasno destabilizovao mir u Evropi, nego i zato sto bi se u njemu jedna protiv druge borile dve clanice NATO pakta - Grcka i Turska. To bi bio tezak udarac citavom zapadnom vojnom savezu. I zato, ne samo iz altruistickih razloga, zapadne diplomate, predvodjene Amerikancima, ulazu ogromne napore da sprece taj rat. Njihova odlucnost u tom pogledu je tolika da otvoreno prete cak i vojnom intervencijom ukoliko ocene da je to neophodno. {Kosovo i Vojvodina Ovde se cesto cine pogresna poredjenja izmedju Kosova i Vojvodine. Ima cak i spekulacija da bi u slucaju potpune radikalizacije krize na Kosovu moglo da dodje i do radikalizacije stanja u Vojvodini. Po misljenju njenih zagovornika, ovdasnji autonomasi bi mogli da odustanu od mirnog zalaganja za autonomiju svoje pokrajine kada na primeru albanskih separatista vide da Milosevic popusta jedino pod pritiskom sile. To su potpune besmislice. Izmedju Kosova i Vojvodina se u tom pogledu nikako ne moze staviti znak jednakosti. U severnoj pokrajini nema separatistickog pokreta. Takve ideje ne zagovaraju cak ni najljuci autonomasi. U Vojvodini nema govora ni o separatizmu na nekakvoj etnickoj osnovi, kao sto je to slucaj na Kosovu. Ovdasnji Madjari su lojalni gradjani ove zemlje. Osim toga, u dvomilionskoj Vojvodini njih ima jedva 300.000. Ni 15 odsto za razliku od 90 odsto Albanaca na Kosovu. Spekulacije o mogucoj “radikalizaciji stanja u Vojvodini" idu naruku rezimu. Laznom uzbunom da preti gubitak i severne pokrajine on ovde odrzava fiktivnu, a sprecava stvarnu autonomiju Vojvodine i tako izbegava da pristupi ekonomski i politicki neophodnoj decentralizaciji ne samo ove pokrajine, nego i zemlje u celini. } #Profesori Branko Horvat i Gajo Sekulic o kosovskom problemu ~Profesori Branko Horvat i Gajo Sekulic o kosovskom problemu ^Od Bizmarka do Milosevica

Branko Horvat: Ako se granice ne mogu nasilno mijenjati, to ne znaci da se stvari ne mogu mijenjati unutar granica, i to cak i intervencijom izvana. I to je ono sto ja ocekujem da ce se dogoditi. Ja sam vam rekao svoju prognozu. Dogadjaji ce tjerati medjunarodnu zajednicu da se ponasa onako kako se ona inace ne bi ponasala, a to znaci - prvo posrednik, pa arbitrator, mozda cak i vojna intervencija, i na koncu protektorat

Omer Karabeg: U danasnjem Mostu ponovo cemo razgovarati o Kosovu. Ovoga puta nije nam namera da pravimo dijalog izmedju Pristine iz Beograda, vec da vidimo kako se na kosovski problem gleda iz susednih drazava, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Nasi sagovornici su dva profesora, jedan iz Zagreba, drugi iz Sarajeva. Nas sagovornik u Zagrebu je Branko Horvat, ekonomista, a u Sarajevu Gajo Sekulic, profesor politickih nauka. U poslednje vreme prave se mnoge paralele izmedju rata u Bosni i Hercegovini i ovog sadasnjeg na Kosovu. Misljenja su podeljena. Po nekima, trenutna situacija na Kosovu mnogo podseca na onu u Bosni i Hercegovini u prolece 1992. godine, kada je pocinjao rat, dok drugi opet smatraju da postoje bitne razlike izmedju Kosova i Bosne. Kakvo je vase misljenje, gospodine Horvat? Branko Horvat: Rekao da postoji bitna razlika u tome sto je Bosna bila suverena drzava, drzava koja je u svojoj istoriji imala jednog od poslednjih velikih balkanskih kraljeva - Tvrtka, dok Kosovo nikad nije bilo suverena drzava, nego se radi o jednom mladom nacionalizmu koji se tek razvija. To je bitna razlika. A, slicnost je u tome da medjunarodna zajednica nije skoro nista naucila iz Bosne i sada ponavlja iste pogreske na Kosovu. Omer Karabeg: Gospodine Sekulicu, da li vam ovaj rat na Kosovu po metodama lici na bosanski? Gajo Sekulic: Zajednicko u oba ova tragicna dogadjaja jeste sto prvenstveno stradaju civili. Sam pocetak mislim da je nesto drugaciji sa vojno-strategijskog stajalista, buduci da je, recimo, Sarajevo bilo, takoreci, u potpunom okruzenju. To nije slucaj sa Kosovom. S druge strane, dugogodisnja kriza na prostoru bivse Jugoslavije omogucila da se na Kosovu, s jedne strane, artikulira politicka orijentacija, sa Rugovom na celu, koja je za mirno, politicko rjesenje, ali su se istovremeno formirale i oruzane snage Oslobodilacke vojske Kosova, sto je prica za sebe i ne bi trebalo praviti analogiju sa dogadjajima u Bosni i Hercegovini. Omer Karabeg: Da li mislite da su, s obzirom na postojanje Oslobodilacke vojske Kosova, kosovski Albanci prakticno pripremljeniji za rat, nego sto su bili Bosanci? Gajo Sekulic: Ja nisam vojni strucnjak da bih to mogao procijenjivati. Prema njemackom “Spiglu" Oslobodilacka armija Kosova uglavnom raspolaze s dosta modernim pjesadijskim naoruzanjem, a Bosni i Hercegovini je trebalo vise mjeseci, mozda citava godinu dana, da dobije dovoljan broj bar pjesadijskog naoruzanja, a da ne govorimo o artiljerijskom i drugom. Branko Horvat: Ja bih rekao, ako gledamo kroz prizmu medjunarodnih odnosa, da su Kosovari trebali iskoristiti rat u Bosni i tada dignuti ustanak. To bi im otvorilo neku perspektivu. Medjutim, oni su na cudjenje svih onih koji su znali albansku historiju, ukljucujuci i moje, primijenili gandijevsku taktiku nenasilja, a to je iskoristio Milosevic i sada se Miloseviceva vojska nalazi na Kosovu. Omer Karabeg: Da li mislite da ovaj sadasnji nacin ratovanja Milosevica na Kosovu podseca na onaj bosanski? Branko Horvat: Podsjeca na pocetak bosanskog, jer se radi o najobicnijoj agresiji jedne moderne armije na podrucje gdje se narod brani svime do cega moze da dodje. Podsjeca cak i na nasu partizansku gerilu, kada nismo imali oruzja, a morali smo se boriti protiv okupatora. Omer Karabeg: Da li se moze govoriti da Milosevic na Kosovu primenjuje istu strategiju etnickog ciscenja kakvu je primenjivao i u Bosni i Hercegovini. Gospodine Sekulicu? Gajo Sekulic: O nekoj strategiji etnickog ciscenja se svakako radi, a sve strategije etnickog ciscenja ne idu bez nasilja. Medjutim, htio bih da komentiram tezu Branka Horvata o blagovremenom podizanju ustanka na Kosovu. Ja sumnjam da se nasiljem moze na pravi nacin rijesiti ijedan problem na tlu bivse Jugoslavije. Mi se sada suocavamo s posljedicama koriscenja nasilja u politicke svrhe radi stvaranja suverenih, uglavnom jednonacionalnih drzava na tlu bivse Jugoslavije. To vazi i za Bosnu i Hercegovinu s obzirom na trostruku teritorijalnu raspodijeljenost tri naroda, tri armije, tri policije, tri grupe mafija i tako dalje. Kada je u pitanju Kosovo, gdje imamo gotovo dvomilionsku albansku naciji na tlu Jugoslavije, odnosno Srbije, sa Albanijom u susjedstvu, mislim da se taj problem ne moze rijesiti upotrebom oruzja, bez strahovito velikih zrtava, na desetine, mozda i stotine hiljada. Zato je politicki put jedini put. Branko Horvat: Ja moram malo objasniti ono sto sam rekao. Kao intelektualac ja sam svakako a priori protiv svakog nasilja i protiv svakog rata. Kao jugoslavenski patriota pogotovo. Ne radi se o tome. Radi se o tome da se medjunarodna zajednica pokrenula tek onda kada su Albanci uzeli oruzje. Htio sam da kazem da, s obzirom na savremene medjunarodne odnose, jedino to moze imati nekakav efekat. Omer Karabeg: Da li se moze govoriti, gospodine Horvat, da Milosevic na Kosovu primenjuje strategiju etnickog ciscenja, onakvu kakvu je primenjivao u Bosni? Branko Horvat: Mislim da to nije u toj mjeri ekstremno kao sto je bilo u Bosni. Vi znate da su u Bosni stvarali logore, silovali zene, masovno ubijali i tako dalje. To na Kosovu jos uvijek nije slucaj. Ali to ne znaci da nece biti slucaj, ako se ne zaustavi sadasnji val nasilja. Omer Karabeg: Kako se kosovski rat dozivljava u Sarajevu, gospodine Sekulicu, kakav je vas utisak? Gajo Sekulic: Na dosta ambivalentan nacin. Kod gradjana je prva reakcija - sprijeciti, zaustaviti rat da ne stradaju civili, jer mi u Bosni i Hercegovini znamo kako je ovaj rat tesko pogodio civile. Kad je rijec o politickim rekacijama situacija je dosta protivrjecna. Recimo, jedan dio bosnjackih nacionalista rado bi kazao: “Kosovo zasluzuje da se otcijepi, da izadje iz Jugoslavije, da stvori suverenu drzavu, tamo je oko 90 procenata albanskog stanovnistva". Rado bi to rekli naglas, ali ima jedna ruzna konzekvencija. Ako bi se reklo da Kosovo moze da ide, kao sto su neki nasi “genijalni" politicari govorili da Slovenija moze da ide bez ikakve federalne procedure, medju njima prvi Milosevic, onda je konzekvencija u tome da i Republika Srpska moze da ide, da i Herceg-Bosna moze da ide, i tako dalje. Omer Karabeg: Gospodine Horvat, molio bih vas da komentarisete ovu paralelu koju je gospodin Sekulic pomenuo. Naime, da li bi eventualna nezavisnost Kosova pruzila mogucnost Republici Srpskoj i takozvanoj Herceg-Bosni za nekakvo otcepljenje? Branko Horvat: Ukoliko bi se nasilno promijenile granice na Kosovu, onda bi se odmah postavilo pitanje granica i u drugim drzavama u Evropi, ukljucujuci, naravno, i Bosnu i Hercegovinu i srpski entitet u Bosni. Zbog toga ce medjunarodna zajdnica svakako nastojati, ne iz nekog humanitarnog razloga, vec u vlastitom interesu da do nasilnog mijenjanja granica ne dodje. Ali, ako se granice ne mogu nasilno mijenjati, to ne znaci da se stvari ne mogu mijenjati unutar granica, i to cak i intervencijom izvana. I to je ono sto ja ocekujem da ce se dogoditi. Omer Karabeg: Da li mislite, gospodine Sekulicu, da bi Kosovo moglo dobiti nekakav status poput onoga koji ima Republika Srpska? Gajo Sekulic: Najmanje sto bi Kosovo u politickim pregovorima sa Milosevicem moralo da dobije kao nultu tacku jeste onaj stupanj autonomije koji je imalo krajem 80-ih godina, kada je taj status nasilno ukinut, sto je odusevilo srpske nacionaliste u Beogradu i drugdje. U ovoj postojecoj situaciji svakako da se moze i mora racunati i sa nesto vecim stupnjem politicke autonomije Kosova unutar Jugoslavije, odnosno Srbije. To je stvar politickih pregovora. Omer Karabeg: Gospodine Horvat, da li mislite da bi po sistemu paralelizama Kosovo moglo dobiti status kakav ima Republika Srpska? Branko Horvat: Kako su stvari krenule - da. Iako ja ne bih bio jako sretan da se to desi, jer, kao sto znate, status Republike Srpske uopste nije konacni, finalni status. Ono sto se desilo na tlu bivse Jugoslavije jos nije dobilo svoj definitivan oblik. Sve je to jos uvijek u previranju. Za Kosovo bi bilo bolje da dobije jedan definitivniji status. Meni izgleda da je put kojim treba ici u pravcu rijesavanja kosovskog problema savrseno jednostavan, iako sam svjestan da ce se medjunarodna zajednica dugo opirati da krene tim putem. Po meni, trebalo bi poci od slijedeceg - svaki rat je iskljucen, svako nasilje je iskljuceno, rjesenje treba naci dogovorom. Ali, ako s jedne strane, i to one koja je mnogo jaca, nema nikakve volje za dogovorom - a da se Milosevic nece ni sa kim dogovarati, to je valjda dovoljno pokazao u ovih posljednjih osam godina - onda bi, po mom misljenju, trebalo postupiti na slijedeci nacin. Prvo, treba odrediti neutralnog posrednika u razgovorima izmedju Milosevica i albanskih rukovodilaca i dati rok do koga se mora postici dogovor, recimo, sest mjeseci. Ako to ne uspije, onda medjunarodna zajednica treba da odredi, ne posrednika, nego arbitratora koji ce presuditi tko ima pravo. Ako Milosevic ni to ne prihvati, sto je meni vrlo vjerojatno, onda treba jednostavno zavesti medjunarodni protektorat sa svim onim sto to znaci. Omer Karabeg: Gospodine Sekulicu, da li vi mislite da bi rjesenje bilo u medjunarodnom protektoratu, ukoliko Milosevic bude uporno odbijao da promeni stanje na Kosovu? Gajo Sekulic: Mislim da je to jedno od posljednjih rjeseja koje ce iskusati medjunarodna zajednica, buduci da protektorati veoma mnogo kostaju. Ja mislim da su pregovori i smirivanje situacije poslije obustave svih ratnih dejstava i kontrole te obustave, nesto na cemu, prije svega, treba insistirati. Omer Karabeg: Medjutim, ako ne uspeju pregovori, ako dodje do rasplamsavanja rata sa mogucnoscu da kosovski rat preraste u balkanski, da li mislite da ce medjunarodna zajednica vojno intervenisati, gospodine Horvat? Branko Horvat: Nesumnjivo. Tu lekciju su ipak naucili u Bosni. Vi se sjecate da su u Bosni stalno prijetili kako ce intervenirati, bombardirati i tako dalje i nista se nije desavalo. Medjutim, kada su dva-tri puta bombardirali, stvar je odjedamput krenula naprijed. Istu taktiku ce primjeniti i na Kosovu. Omer Karabeg: Ima misljenja da je Milosevic navodno prozreo taktiku medjunarodne zajednice - da oni samo prete, a da se, u sustini, nikada nece usuditi da vojno intervenisu, kako zbog protivljenja Rusije, tako i zbog teskoca koje bi izazvala ta intervencija. Branko Horvat: Ovo sa Rusijom morate uzeti veoma oprezno. Rusija je na ivici ekonomskog sloma, a to znaci i svakog drugog, i oni su uzasno ovisni od pomoci sa Zapada. Pa, kad budu vagali da li da uloze veto ili da dobiju nekakav veliki kredit sa Zapada, onda je prilicno jasno na sta ce se odluciti. Omer Karabeg: Gospodine Sekulicu, mislite li da ce medjunarodna zajednica, ako ne bude drugog izlaza, ako rat krene da se siri na okolne zemlje, vojno intervenisati na Kosovu? Gajo Sekulic: Mislim da hoce, u pocetku mozda na simbolican nacin, ali cak i simbolicna demonstracija medjunarodne sile bila bi dovoljna da Milosevic ili sleti s vlasti ili da sjedne za pregovaracki sto. Omer Karabeg: Ima onih koji smatraju da ce kosovski rat biti poslednji rat Slobodana Milosevica koji ce dovesti do raspada onoga sto je ostalo od bivse Jugoslavije, pa ce tako proces raspada bivse Jugoslavije, koji je poceo 1991. godine, biti definitivno zavrsen. Delite li to misljenje, gospodine Sekulicu? Gajo Sekulic: Ne. To su stilske figure, to su price, to su metafore. To se moze i tako interpretirati, ali je najbitnije zaustaviti nasilje na Kosovu. Bilo kakvo politicko rjesenje bolje je od ovoga sto se sada dogadja. Ne treba smesti s uma - bez obzira na slabost, strahovitu slabost, jednu zapanjujucu slabost opozicije u Srbiji - da se medju civilnim stanovnistvom, medju mladim ljudima, ne samo u Crnoj Gori nego i u Srbiji, javlja sve vise dezertera, ljudi koji se opiru slanju regruta na Kosovo, tu su protesti majki i tako dalje, dakle, nesto se dogadja. Ono sto je tokom ratova u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj prosjecnom gradjaninu Srbije bilo nesto sto se dogadja tamo negdje daleko, sada se dogadja u samoj Srbiji, to jest Jugoslaviji. E, ta blizina dogadjanja, ta blizina smrti mogla bi biti posljednja opomena vladaru sa Dedinja da sjedne za pregovaracki sto, ako u sebi ima i posljednje ostatke politicke normalnosti. On nema pravo da rasipa ljudske zivote radi besmislenih ciljeva. To pravo nema nijedan vladar. A, to isto vazi i za albansku ekstremnu stranu. U jednom ocajnom stanju u kome se sada nalazi Kosovo niko nema pravo zrtvovati mlade albanske zivote radi nekakvih metafizickih, nadrealnih ciljeva. To je ono sto intelektualac treba da ponovi i da kaze, a da pri tom, normalno, neprekidno ponavlja da se u buducem politickom rijesenju ove krize ne smiju ostetiti ljudska prava i slobode nijednog kosovskog Albanca. Branko Horvat: Mislim da bi trebalo imati u vidu nesto sto jos uvijek nije doprlo do svijesti medjunarodne zajednice. Ljudi misle da je Milosevic mocan covjek i da je u njegovim rukama sudbina cijelog ovog procesa i da ce, ako on zakljuci da povuce trupe sa Kosova, to biti i uradjeno. To je bilo u vrijeme Bosne, to sada vise nije slucaj. Danas je Milosevic zarobljenik nacionalizma kojeg je pustio iz nacionalisticke Pandorine kutije. Onog momenta kada Milosevic sidje s vlasti, gotovo je ne samo sa njegovom politickom karijerom, nego i sa njegovim zivotom. On je toga svjestan i zato se grcevito drzi na vlasti. Da bi ostao na vlasti on mora da tetosi ove svoje nacionaliste koje je toliko podsticao u proteklih osam godina i tu se taj krug zatvara. To medjunarodna zajednica ne vidi. Ona misli da Milosevic to radi od svoje volje. On vise nema svoje volje. On mora raditi ono sto radi da bi ostao na vlasti, jer poslije toga za njega nema cak ni fizickog zivota. Omer Karabeg: Verujete li da je ipak na vidiku nekakvo resenje ili ce sukob na Kosovu trajati decenijama poput onoga u Irskoj koji je sada na putu da bude rijesen, ali nakon nekoliko decenija krvoprolica? Gospodine Sekulicu? Gajo Sekulic: Mogucni su razni scenariji. Bice tesko doci do rjesenja ukoliko samo domaci akteri budu glavni ucesnici tog razrijesavanja. Ne treba smetnuti s uma da je i u starom sistemu, narocito prvih decenija nakon Drugog svjetskog rata, u odnosu prema Albancima ili, kako se to cesto govorilo u sovinistickim krugovima, “Siptarima", ne samo kod Srba, nego takoreci kod svih naroda i nacija u bivsoj Jugoslaviji, bilo elemenata jednog rasistickog odnosa prema Albancima kao prema osobama drugog reda. Sa takvim sjecanjima, sa takvim resantimanima, koji su usli u kulturu, postali kulturna navika, kulturni i politicki diskurs, tesko je ocekivati da opozicija u Srbiji moze nesto da uradi. Treba samo pogledati koliko je ono sto Draskovic govori o kosovskom problemu srodno sa onim sto radi Milosevic. To su nevjerovatne srodnosti i slicnosti. Ja bih htio da jasno stavim do znanja, bez ikakvog kolebanja, da sam svagda na strani manjine i onih koji su obespravnjeni. Branko Horvat: Ja bih ovome dodao jos nesto. Ja, naime, pokusavam ponekad da se stavim u polozaj Albanca na Kosovu i da se zapitam - kako bih ja u tom slucaju reagirao. Buduci da nesto znam o historiji Kosova, ja bih rekao da je Kosovo vec decenijama, pa i stoljecima, pogodjeno jednom tragikom koja Kosovare, uz Makedonce, cini najtragicnijim narodom u Evropi. Da vam to ilustriram. Pocelo je sa Prizrenskom ligom 1878. koja je poslala svoju peticiju na Berlinski kongres i trazila nekakvu autonomiju, na sto je Bizmark odgovorio: “Albanci? Zar postoji takav narod?" I od autonomije nije bilo nista, a vodje ustanka su bili likvidirani ili deportirani u Anadoliju. U 1912. godini imali su ustanak, dosli su sve do Skoplja i prisilili Portu da im da autonomiju. Tek sto su to dobili, balkanske drzavice pocele su zajednicki pohod na Tursku, i Srbija je to iskoristila da od autonomije Kosova ne bude nista. Pri tome joj uopce nije palo na pamet da i Albance pozovu da se bore protiv Turaka, kao sto nije pozvala ni Makedonce, jer ih je smatrala kao dobrodosli plijen. Zatim imamo Kraljevinu Jugoslaviju u kojoj je likvidirano i ono malo skola koje se razne religiozne organizacije napravile za vrijeme turskog rezima. Albanci nisu imali nijedne skole. Tri cetvrtine ih je bilo nepismeno. Poslije Prvog svjetskog rata bili su proganjani i masovno ubijani. Kasnije su bili maltretirani ekonomski. Zatim dolazi borba protiv fasizma. Talijani prave jedan inteligentan potez, pa uvode albanske skole, albanski jezik, nekakvu administraciju i tako dalje, sto Kosovare odvraca od otpora prema fasizmu, za razliku od Albanaca u Albaniji koji su bili aktivni partizani. Tada da, kad je nakon Drugog svjetskog rata stvorena federativna Jugoslavija, onda je jednostavno konstatirano da je to jedino podrucje gdje se ljudi, osim jedne male grupe komunista, uopce nisu borili protiv okupatora, sto je naravno stvorilo opet jednu predispoziciju da su Albanci jedno strano tijelo. Tako da, ako gledate ovu historiju bar od 1878. godine do danas, ona je puna tragicnih dogadjaja gdje pojedinac apsolutno ne moze nista, gdje su povjesne konstelacije takve da taj narod koji zivi na Kosovu postaje njihova zrtva. Sve ovo plus animoziteti od strane drugih naroda u Jugoslaviji, o cemu je govorio gospodin Sekulic, stvorilo je takve frustracije da u takvoj jednoj situaciji ne mozete ocekivati zapadnoevropsko ponasanje. Prema tome, ni rijesenje ne moze da bude zapadnoevropsko. To je nesto sto, na zalost, medjunarodna zajednica ne razumije i zbog cega ce taj proces biti vrlo, vrlo tezak. Branko Horvat: Ja sam vam rekao svoju prognozu. Dogadjaji ce tjerati medjunarodnu zajednicu da se ponasa onako kako se ona inace ne bi ponasala, a to znaci - prvo posrednik, pa arbitrator, mozda cak i vojna intervencija, i na koncu protektorat. Omer Karabeg: Kakva je vasa prognoza, gospodine Sekulicu? Gajo Sekulic: Ja ne bih prognozirao, time se ne bavim, ali bih, s obzirom na mnogo vecu hitrinu medjunarodne zajednice u poredjenju sa njenim ponasanjem u Bosni i Hercegovini, zakljucio da bi pritisak medjunarodne zajednice mogao brzo uroditi plodom u smislu obustave ratnih operacija i zapocinjanja vjerovatno dugotrajnih politickih pregovora o statusu Kosova, o njegovoj politickoj autonomiji unutar drzave u kojoj se sada nalazi. #Portret: Momcilo Trajkovic ~Portret: Momcilo Trajkovic, lider Srpskog pokreta otpora sa Kosova ^Cuvar kosovske kolevke

Sa Slobodanom Milosevicem svojevremeno je rusio albanski separatizam i kao potpredsednik srpske Vlade “useljavao" Srbiju na Kosovo, ali sve je trajalo veoma kratko. Brzo su se razisli (“ideoloski") jer je Milosevic “covek komunisticke orijentacije". Kosmet mora biti problem drzave a ne bilo koje partije, bila mu je prva izjava nakon postavljanje na funkciju potpredsednika Vlade. Nakon izjave da je njegova partija Srbija, ostro je kritikovan u CK SK. Misli da je rezim “sve dobio preko Kosova, a Srbi sa Kosova sve izgubili preko ovog rezima"

Dragan Banjac

Ukoliko Kosovo “odseli" iz Srbije osim, prirodno, nealbanskog sveta jedan od najvecih gubitnika mogao bi da bude predsednik Srpskog pokreta otpora Momcilo Trajkovic i njegovi saradnici, koji bi istovremeno bili i glavna smetnja onima koji bi se, kao glavni krivci, pravdali za izgubljeno Kosovo. Trajkovic je u politiku usao negde 1986. godine kada se oglasio dok su drugi cutali i na nacin koji se, po pravilu, pripisuje samo hrabrima i naivnima. To se uvek culo dalje od pristinskog atara, a mladog “komunistickog profesionalca" svrstavalo vec tada u buntovnike. I kao da ga je sudbina odredila za dezurnog kosovskog briznika. Jos krajem marta 1989. godine rekao je da su deca “koja su 1981. godine imala deset godina sada u organizacijama separatista i po zatvorima", a da se za albanski separatizam krivica krije “u nasem politickom sistemu, on mu omogucava da se regenerise". Trajkovic kritikuje Ustav iz 1974. godine koji je, kako je govorio, konstituisao nacionalne birokratije i stvorio instrumente birokratske kontrarevolucije u Jugoslaviji. Otkako je stvorena Jugoslavija stalno se vodila borba kako ukrotiti Srbiju. U pocetku taj strah je mozda bio opravdan, medjutim on se provlaci do danasnjih dana i na srpskom narodu stalno je hipoteka da je hegemonisticki. Sve to je, misli Trajkovic, ugradjeno u Ustav iz 1974. godine, a Vojvodina i Kosovo, regresivnim snagama u Jugoslaviji, bili su potrebni samo da bi se srpsko stanovnistvo drzalo u pat-poziciji. Za ondasnje kosovsko rukovodstvo kaze da je imalo dve linije. Jedna je birokratsko-nacionalisticka, a druga cisto nacionalisticka. Ipak, sve razlike potire cinjenica da je prva u funkciji druge. Po njemu je srpska birokratija do Osme sednice cak u sprezi sa albanskom birokratijom na Kosovu i da je Jugoslavija posle 1981. godine pocela da veruje takozvanoj “novoj" politici na Kosovu, posebno onoj ciji je protagonista Azem Vlasi. Pokazalo se, veli Trajkovic, da ta “nova" ne inicira promene i da brani status kvo, sto je bio dovoljan razlog da se Srbi i Crnogorci sa Kosova trgnu i organizuju. Zapravo to organizovanje datira nesto ranije, od vremena kada se Jugoslavija “uspavala" na kosovskom problemu, koji je jedino pogodovao ocuvanju fotelja tadasnjim kadrovima predvodjeni Kolj Sirokom. “Albanski narod morao je pristati na ustavne promene", rekao je u intervjuu “Borbi", kao i to da Kosovo (gde se brani Jugoslavija) nije samo problem Srbije. U prolece 1992. godine, u svojstvu predsednika skupstinskog odbora za Kosovo i Metohiju, razgovarao je sa nemackim ambasadorom Hansjorgom Ajfom koji je izrazio neslaganje sa srpskom politikom prema Albancima. Predlozeni “kriterijum manjinske vecine" i specijalni status za Kosovo po kome bi Albanci imali zakonodavnu vlast, policiju, administraciju i sudske organe, kao i izjednacavanje kosovskih Srba sa Srbima u Hrvatskoj, Trajkovic je okvalifikovao kao nemoguce i da Srbi nece da budu svedeni da u svojoj drzavi budu manjina. Zahtev za republiku Kosovo ocenio je kao “ratni cilj". Kao narodni poslanik i predsednik Odbora Narodne Skupstine RS odbio je saradnju sa poslanikom Bundestaga Peterom Rojsenbahom jer ga je Nemac, posle razgovora, nazvao “nemesnikom". Trajkovic je gostu zamerio sto je, “boraveci nepunih 12 casova u Pristini racunajuci i spavanje u(s)tvrdio da su na Kosovu ugrozena ljudska prava Albanaca, samo na osnovu toga sto je citavo vece proveo sa albanskom alternativom". U Skupstini stalno podseca na problem Kosova. Jula meseca 1992. godine rekao je da ce se Socijalisticka partija Srbije “pre raslojiti nego demokratizovati". Zbog svega je sa nekolicinom “drugova" (Jovan Cvetkovic, Predrag Lazic, Ilija Rosic, Rodoljub Todorovic i Milan Svabic) bio inicijator osnivanja Socijaldemokratske partije Srbije. Nezadovoljan je “ukupnim stanjem u drustvu i narocito SPS koja je posle katastrofalne pobede u svoje redove unela aroganciju i netoleranciju, stvarajuci utisak da - moze sve". Istovremeno, opozicija je “nervozna jer hoce vlast preko noci", a njegova ambicija tada je “stvaranje demokratskih uslova za borbu za vlast". I za mirne demokratske promene. U jesen 1992. godine ukazuje na nastavak etnickog ciscenja na Kosovu, a prilikom dolaska Milana Panica, Trajkovic kaze da je prirodno bilo da u pokrajinu, pored saveznog, dodje i republicki premijer Radoman Bozovic. {Biografija Momcilo Trajkovic, predsednik Srpskog pokreta otpora sa Kosova i direktor zemljoradnicke zadruge "Ratar" u Lapljem Selu, rodjen je 5. novembra 1950. godine u selu Caglavica kod Pristine. Osnovnu, srednju ekonomsku skolu i Pravni fakultet zavrsio je u Pristini. Radni odnos zasnovao u Pokrajinskom sekretarijatu za rad kao strucni savetnik i saradnik gde se bavio pretezno radnim odnosima i pitanjima nasih radnika u inostranstvu. Potom je tri godine (1986-1989) radio kao izvrsni sekretar, a posle toga dve godine kao sekretar Opstinskog komiteta SK Pristine. Sledi funkcija potpredsednika Vlade Srbije, gde je, kako kaze, bio samo tri meseca ("od jula do oktobra, do smrti Rahmana Morine") iako neki misle da je to radio mnogo duze. Biran je i za poslanika Narodne Skupstine Republike Srbije, i kao kandidat Socijalisticke partije Srbije u tom skupstinskom sazivu bio rekorder sa 83 odsto glasova biraca "i to u punoj izbornoj jedinici". Nije se najbolje uklapao u SPS pravila i ubrzo se razisao sa partijom. Sa grupom istomisljenika osniva Socijaldemokratsku partiju Srbije, ali ostaje bez posla. Nakon bolovanja zbog lecenja na VMA i rehabilitacije niko ga nije prihvatao. Ipak, zaposljava ga Bora Vuksanovic, jedan od pristinskih direktora koji ce to skupo platiti. Jedini je on imao razumevanja za Trajkovica od koga su svi bezali "kao od gubavca". Nista nije pomoglo, cak ni cinjenica da ih je Trajkovic ne tako davno na stotine ustolicio. Dojucerasnji prijatelji od kojih se nije mogao odvojiti na ulici (poput danasnjeg direktora aerodroma i narodnog poslanika Steve Marinkovica) okretali su glavu i izbegavali ga. Posto mu nije bilo prijatno da strada njegov zastitnik Bora Vuksanovic, Trajkovic konkurise na ukazano mesto u zemljoradnickoj zadruzi "Ratar" Laplje Selo. Tu mu je radio otac i od decembra 1993. godine ("kada dolazi Avramovic") postaje direktor ove zadruge, gde se i danas nalazi, muceci muku, "jer ovi 'moji' (socijalisti - p. D.B.) sve cine da tu kiksnem". U jedinom preduzecu ove namene na podrucju Pristine "i u etnicki cistoj enklavi" zasad je sve na svom mestu, a Trajkovic u sali socijalistima porucuje da tamo "ne raste korov nego najlepse cvece". Unazad godinu, ili dve, narocito poslednjih meseci otkako je na Kosovu pravi rat, dosta je angazovan u Srpskom pokretu otpora. Na tom poslu vrednog i dobrog saradnika dobio je u vladiki raskoprizrenskom gospodinu Artemiju, dohovniku novog vremena i coveku crkve kome zasad narod, nema sumnje, najvise veruje. } Sa Slobodanom Milosevicem svojevremeno je rusio albanski separatizam i kao potpredsednik srpske Vlade “useljavao" Srbiju na Kosovo, ali sve je trajalo veoma kratko. Brzo su se razisli (“ideoloski") jer je Milosevic “covek komunisticke orijentacije". Kosmet mora biti problem drzave a ne bilo koje partije, bila mu je prva izjava nakon postavljenja na funkciju potpredsednika Vlade. Nakon izjave da je njegova partija Srbija, ostro je kritikovan u CK SK Srbije, a jedan drug bio je zaduzen da mu kaze kako je njegova partija ipak SK. Morao je to javno da kaze na TV, ali je dodao i ono prvo. Njegov problem sa Milosevicem je i u tome sto je smatrao da kosmetski problem moze da resi samo - iskljucivo demokratska pravna drzava, da je pluralizam neminovan i pozeljan, te da Kosovo ne sme da bude prcija jedne - Socijalisticke partije. To mu je izgleda bio glavni greh, ali i dobri odnosi sa Kostom Bulatovicem, Miroslavom Solevicem, Boskom Budimirovicem...jer je Beograd hteo da “bude dobar" sa Bogdanom Kecmanom. (“Njegov doprinos u jednom periodu cenim, ali to je covek s kojim se ideoloski nikad nisam slagao.") Proglasavaju ga (javno) izdajnikom, dakako nacionalnim, i optuzuju da Kosovo predaje Ibrahimu Rugovi i Ramizu Aliji. Sve preko Kecmanovog “Bozura". Pa da deli kosovske Srbe na starosedeoce i dosljake, a nije izostala ni autonomaska etiketa. Za sve to kaze da je “po Milosevicevom nalogu". Nekako iz drugog plana politicki se odrzava preko SDP, podrzava “drzavno vodjstvo Republike Srpske", daje “punu podrsku Dobrici Cosicu koga srpski radikali nameravaju da ruse", zalaze se za ponistavanje “Zakona o izboru poslanika u Vecu republika kojim se narusava politicki konsenzus postignut pre izbora". Podrzao je pismo - Cosica, Milosevica i Bulatovica - bosanskim Srbima, predlagao prihvatanje Vens-Ovenovog plana, kritikovao blokadu na Drini, a razresenje Dobrice Cosica okvalifikovao je kao “poraz snaga razuma i humanosti". Milosevic je za njega glavni krivac i veoma odgovoran za nereseno kosmetsko pitanje. Uvek se zalagao za ucesce Albanaca u parlamentarnom zivotu Srbije, ali i za ukidanje autonomije. “Na lokalnom nivou, tamo gde postoje nacionalne manjine, problem medjunacionalnih odnosa bi se resavao modelom dvodomnih skupstina u kojima bi jedno vece bilo nacionalno, paritetno i u kome bi se sve odluke bitne za nacionalne odnose koristile konsenzusom. Pored svega “uporni cuvar kosovske kolevke" ostao je optimista. Za njega Kosmet, ne samo sto moze, vec mora da iznova osigura ulogu ujedinitelja. Bez obzira, kaze, na preteranu upotrebu i zloupotrebu, kosovski mit jos nije potrosen. Kosmet nije RS i RSK i po tome sto je u Srbiji, pa bi igranje tom teritorijom bilo igranje konacnom sudbinom naseg naroda i drzave". Misli da je rezim “sve dobio preko Kosova, a Srbi sa Kosova sve izgubili preko ovog rezima". Vlast u Srbiji nije nasla adekvatan odgovor na opasnu separatisticku politiku. Ovo sestogodisnje stanje ni rata ni mira, pokazuje se, bilo je na stetu srpskih interesa. Ovde nisu Srbi na vlasti, rekao je, vec grupa ljudi koja je, u stvari, produzena ruka SPS-a u Srbiji. Na Kosovu i Metohiji, kao uostalom i u drugim delovima Srbije, odstranjeni su svi politicki kreativni kadrovi. Sposobnost ljudi koji danas na Kosovu zastupaju Milosevicevu politiku je ispod svakog nivoa. Siguran sam da isti ljudi, u nekim drugim uslovima i okolnostima, ne bi mogli da vode ni mesnu zajednicu, obicno kaze za sadasnje kadrove na Kosovu. Trajkovic govori da je vreme mudrih, a ne velikih Srba. Mozda je i to jedan od razloga sto se pre, otprilike godinu dana, zajedno sa vladikom raskoprizrenskim gospodinom Artemijem, odlucio da izadje izvan granica Jugoslavije i “pojasni kosovski problem". Evropa i svet, prvenstveno SAD, rekao je pred polazak u London, Bon i Brisel (istim povodom bio je i u Rusiji), ne mogu prelaziti preko cinjenice da na Kosovu i Metohiji zivi vise od 200.000 Srba koji nece pristati da budu manjina na teritoriji koju albanski separatisti pokusavaju da otrgnu od njihove drzave. Do sve cescih izleta u svet zajedno sa vladikom Artemijem, o Kosovu su u svetu govorili samo Albanci, isticuci opredeljenost Zapada protiv nasilnog menjanja granica i secesije Kosova. Srbi se sa Kosova iseljavaju pod pritiskom albanskih separatista, ali i zbog osecanja “da medjunarodna zajednica duva u jedra onima ciji je krajnji cilj stvaranje velike Albanije", najavljujuci pitanje svetu - zasto se nikad nije insistiralo na zasiti ljudskih prava Srba na Kosovu. Seobe su sve vece, a o njima se cuti, jer aktuelnom rezimu kao da je stalo da se Srbi polako isele i da onda “rezim odgovornost baci na srpski narod koji, eto, sam napusta Kosovo", kaze Trajkovic i predvidja da ce na Kosovu uskoro ziveti - samo Albanci i srpska policija. Veoma zali sto albanski - deo celokupne albanske separatisticke masinerije - studenti nisu postali “nova politicka snaga". Stalno je opredeljen za dijalog i misljenja je da nema ozbiljnog dijaloga sa Albancima na Kosovu “ukoliko relevantne politicke snage u Srbiji ne organizuju srpsko-srpski dijalog". U slucaju da ih Srbija ostavi “formiracemo srpsku republiku Kosovo i Metohija, koja bi se prostirala na teritoriji celog Kosova gde nam podje za rukom da osvojimo vlast". Postoje, kaze, i druge mogucnosti - da uzmemo puske i branimo se, ili se prepustimo asimilaciji. Manevar NATO u blizini granice SRJ znak je “da je nasa drzava nemocna". Na kraju, nekadasnjeg kosovskog saborca Slobodana Milosevica (“koji sa teroristima snosi podjednaku odgovornost za pale zrtve") potpuno je napustio, o cemu govori i nedavna izjava tokom dvodnevnog zasedanja na crkvenonarodnom saboru u Centru “Sava" kojom se zalaze da ih vise ne predstavlja. Inace, o Albancima govori sve najbolje. Jedino im ne bi dao republiku. Sklon je da prisvaja “zdrave snage" koje on vidi, pre svega u Vetonu Suroiu i Beljulju Becaju. Neki mu na Kosovu spocitavaju da se poslednjih godina mnogo obogatio, da je veliki biznismen. “Imam samo kiosk koji se vodi na mog sina, posto ga niko nije hteo primiti na posao. To je sve, a i to je pod dobrim nadzorom ovih ’mojih’ bivsih, sto je takodje dobro poznato. Njima porucujem da u mojoj zadruzi sve cveta. Obicno se nasalim da od psenice pravimo pirinac i da necemo da propadnemo. Uostalom ja im porucujem da bi - ako bi me naterali da budem portir - centar sveta bio u portirnici. Ne zato sto sam mnogo jak, vec zato - sto su oni mnogo slabi". {OGLEDALO “Za neprihvatanje Vens-Ovenovog plana ne treba kriviti Skupstinu RS vec aktuelnu vlast u Srbiji, koja je takvu politiku kreirala u Beogradu, dok joj je odgovarala." (“Vecernje novosti", 9. maj ’93) “Milosevic je odgovoran sto je umrtvio snage za resenje kosmetskog pitanja, sto je 'proigrao' poslednju sansu za spasenje Kosova i Metohije, sto je Kosmet pretvorio u partijsku prciju SPS-a i porusio svaku alternativu." (NIN, 15. jul ’94) “Srbi su poleteli ka nebu. I kljucno je pitanje kako ih spustiti na zemlju. Oni osecaju da nije onako kako im je obecano." (“Vreme", 22. maj ’95) “Oni koji i te kako znaju sta je sila i ultimatum, prema sopstvenom narodu, za cije stanje su delom odgovorni, sada uvode sankcije." (“Borba", 12. maj ’93) “Kao sto se srpsko-hrvatski odnosi resavaju na muslimanskom pitanju uz nadmocnu pobedu hrvatskih interesa, plasim se da ce se balkansko pitanje na jugu, da budem jos konkretniji, srpsko-albanski odnosi naizgled resiti na makedonskom pitanju, na kraju ce, na stetu srpskih i makedonskih, profitirati albanski interesi." (NIN, 20. oktobar ’95) “Sve sto se dogodilo na tlu bivse Jugoslavije, pa i na Kosovu i Metohiji, nikad nije bila nasa unutrasnja stvar, vec pitanje globalnih interesa velikih sila, pre svega Amerike i Rusije. Ni ranije, a pogotovu danas, nije bitno sta ce reci Srbi i Albanci. Sada Srbima jedino ostaje da izaberu pravu stranu." (“Telegraf", 10. april ’96) “Kosovski Srbi ne prihvataju da ih Slobodan Milosevic zastupa i resava ovo pitanje. Pokazalo se da smo bili u pravu kada smo govorili da ce to njihovo 'istorijsko ne' biti farsa." (“Demokratija", 18. jun ’98) } #Devizni bankrot ~Devizni bankrot ^Drzavni planovi cista fantastika

U junu jugoslovenski izvoz je bio za 17,2 odsto manji nego u maju kada je izvrsena devalvacija dinara sa ciljem da se on podstakne. Novu devalvaciju niko ne zagovara, bas kao sto retko ko veruje da drzava ima drugog nacina da dodatno stimulise izvoz, kako je to inace najavila, jer u domacoj ekonomiji, odsecenoj od sveta, nema ni dinara, ni deviza, ni mogucnosti da se proizvede ono sto je moguce po pristojnoj ceni prodati na stranom trzistu

Bojana Jager

Rezultati spoljnotrgovinske razmene u prvom polugodistu su takvi da bi svaka odgovorna vlast morala da prizna da se ekonomska politika koju je planirala ne ostvaruje, stavise da su odstupanja toliko drasticna da je neophodan ekonomski “sanacioni plan" kako bi se izbegao kolaps privrede i drzavnih finansija. Nasuprot tome nadlezni se hvale da je u prvih sest meseci ove godine izvoz veci za 7, a uvoz za 4,5 odsto u odnosu na isti period lane, “zaboravljajuci" samo da kazu da je u prvom polugodistu 1997. razmena sa svetom, takodje, isla kilavo i da je pomenuti pozitivan rezultat proizvod izuzetno niske uporedne baze. Zaboravljaju i da se zabrinu nad cinjenicom da je nakon poslednje devalvacije izvoz poceo da se strmoglavljuje nanize, da je devizni priliv alarmantno smanjen, da smo samo dva i po meseca posle korekcije zvanicnog kursa imali klasican monetarni udar cija je posledica, izmedju ostalog, i to da devizni kurs vise nije ni priblizno stimulativan za izvoznike i najzad da je cela monetarna politika prinudno stavljena u sluzbu cuvanja nepostojece stabilnosti dinara, sa posledicom da preduzeca nemaju zutu banku i da su placanja u privredi prakticno zamrla. Jun se pokazao kao prava katastrofa. Prema preliminarnim statistickim podacima izvoz je za 21 odsto manji nego u istom mesecu prosle godine, uvoz za 19,5 procenata, dok je ukupna robna razmena manja za 20 odsto u odnosu na proslogodisnji juni, upozorava dr Mladjen Kovacevic. Vrednost ukupnog junskog izvoza od 160 miliona dolara, prema njegovim recima, znatno je manja i od lanjskog mesecnog proseka, koji je iznosio 197,3 miliona dolara. Istovremeno junski izvoz je cak za 30 odsto manji od prosecnih mesecnih vrednosti izvoza iz poslednjeg kvartala prosle godine, kada su one iznosile 229 miliona dolara. Izvoz u proslom mesecu manji je za 17,2 odsto od ostvarenog u maju kada je izvrsena poslednja devalvacija, izmedju ostalog, sa ciljem da se podstakne prodaja jugoslovenske robe na stranom trzistu. Narocito je podbacio izvoz u razvijene zemlje (minus od 27,8 procenata), sto se vec moze tumaciti kao rezultat sankcija i sto je nedvosmislena posledica ukinutih preferencijala od strane EU, sto je ovdasnja vlast, takodje, hladnokrvno primila kao kaznu za njeno politicko delovanje. Prakticno u junu, u odnosu na isti proslogodisnji mesec, jedino je povecan izvoz u drzave nastale iz bivse SFRJ, i to sa skromna 23 na nevelikih 50 miliona dolara, podseca dr Kovacevic. Kada bi se isporuke u bivse jugoslovenske republike iskljucile iz junskog izvoza, on bi iznosio svega 110 miliona dolara, a to ujedno znaci da bi bio za 5,7 puta manji od izvoza ostvarenog u januaru 1990, kada je u inostranstvo bila plasirana roba u vrednosti od 629 miliona dolara, upozorava ovaj strucnjak. [ U mogucnost da se u ispraznjenom drzavnom budzetu nadju znacajnije pare za stimulisanje izvoza niko ne veruje, a mere poput poreskih olaksica i povracaja izvoznicima i slicno u postojecim okolnostima su "sitna boranija". Nijedan od stvarnih podsticaja - atraktivniji devizni kurs ili pristup izvoznika domacem obrtnom kapitalu - trenutno izgleda nije izvodljiv, a to znaci da se vrtimo u zacaranom krugu i, kako rece jedan ekonomista - ko bi znao kako da ga presece bio bi kandidat za Nobelovu nagradu ] Na uvoznoj strani posebno zabrinjava cinjenica da je za 32,8 odsto smanjen uvoz sirovina i repromaterijala, cija junska vrednost od 158 miliona dolara samo najavljuje buduci pad proizvodnje i posledicno jos manje realne izvozne mogucnosti. Sta privreda nije postigla u prvih esst meseci ove godine? U tom periodu uknjizen je trgovinski deficit od preko 1,23 milijarde dolara, koji je za sedam odsto veci nego u istom periodu lane, a za 12 procenata premasuje vrednost ukupnog ostvarenog izvoza. Uz to, dr Mladjen Kovacevic podseca da je takav deficit cak za 70 odsto veci od deficita u robnoj razmeni sa svetom iz prvog polugodista 1990. godine. Mesecni prosecni izvoz iz prvog polugoditsa ove godine od 192 miliona dolara manji je od lanjskog proseka, i znatno zaostaje za prosecnim vrednostima izvoza iz poslednjeg kvartala 1997, kada je kratkotrajni povratak preferencijala od strane EU probudio laznu nadu da se domacim izvoznicima ponovo otvaraju vrata ovog trzista. Tu nadu domaci politicari su vrlo brzo zakopali. A dr Kovacevic objasnjava da je bez bivsih jugoslovenskih republika, u prvom polugodistu izvoz u “staro inostranstvo" bio vredan samo 809 miliona dolara, tso je za 15 odsto manje u odnosu na isti period prosle godine, odnosno sto je cak za 3,5 puta manje od izvoza realizovanog u 1990. U svih tih sest meseci jugoslovenska privreda je u staro inostranstvo uspela da izveze samo za 43 odsto vise nego u jednom jedinom mesecu (u januaru) daleke 1990. godine. Kada je pravila planove i sejala maglu Savezna vlada je obecavala da ce izvoz u ovoj godini porasti za 31 odsto, odnosno da ce dostici vrednost od 3,1 milijarde dolara. Prema racunici dr Kovacevica, da bi se to ostvarilo u drugom polugodistu bi trebalo izvesti robe u vrednosti od 1,948 milijardi dolara ili prosecno mesecno za 324,7 miliona dolara. Takav izvoz bi bio 100 odsto veci od junskog, a da ga je moguce realizovati u postojecim okolnostima ne veruje niko od strucnjaka, dok dr Kovacevic konstatuje da je ostvarenje ovogodisnjih planova u oblasti ekonomskih odnosa sa inostranstvom (sto zvanicnici i dalje propagiraju) u domenu ciste fantastike - naime, u preostalom delu godine jugoslovenski robni izvoz bi morao da bude za 51 procenat veci od ostvarenog u drugom, inace dinamicnom, polugodistu 1997. Valja podsetiti i na nedavnu izjavu viceguvernera NBJ Zarka Trbojevica da je osetno smanjen devizni priliv po svim osnovama, sto samo znaci da ce i izvoz usluga biti manji od planiranog. Imajuci sve to u vidu (a posebno cinjenicu da se uvoz repromaterijala vec mesecima smanjuje i da ce 1998. ocito proci bez ikakvih trgovinskih olaksica EU) dr Kovacevic prognozira da ce biti izuzetno dobro ukoliko ovogodisnji izvoz bude na nivou lanjskog, kada je vredeo 2,368 milijardi dolara. (Neki strucnjaci su i manji optimisti od njega.) Ujedno, on podseca da se time stvara i otvoren racun za buducnost, s obzirom na to da se iz dana u dan povecava devizni jaz (izmedju priliva i deviznih obaveza zemlje, cije servisiranje tek treba da stigne na red) i to za preko 2 miliona dolara dnevno na ime pripisanih kamata spoljnjem dugu SRJ. Siroko otvorene devizne makaze ocito do korena sisaju tekuce proizvodne i razvojne perspektive jugoslovenske privrede i trenutno nikome nije jasno kako se one mogu zatvoriti. Dodatnog kapitala iz inostranstva nema, a aktuelne politicke prilike u zemlji i pozicija rezima na medjunarodnoj sceni govore da ga nece ni biti. Jugoslovenska privreda mozda moze uspesno da izveze maline i jagodicasto voce, da nastavi da izvozi sirovine i proizvode niske prerade (ali i to pod uslovom da osigura neophodne uvozne komponente) i da u bescenje radi lon poslove za inostrane porucioce po cenu gubitaka i propasti domacih tekstilaca, obucara i slicnih izvoznika, ali to ne moze da donese potreban devizni priliv za podmazivanje privrednog mehanizma zemlje. Novu devalvaciju, kao nacin podsticanja izvoza, ne preporucuju ni ekonomisti, ako ni zbog cega drugog onda uz argumente da ni poslednja nije donela nista, mada se svi slazu da postojeci devizni kurs odavno vise nije stimulativan za izvoznike. U tekucoj nestasici deviza kurs cuva jos jedino cvrsta monetarna politika, odnosno nedostatak dinara koji bi razbucali ovo kvazimonetarno sidro ekonomske politike. Kvazi zato sto neki ekonomisti tvrde da je u uvozne cene vec ugradjen kurs od devet dinara za marku, sto ce se postepeno razliti u novu inflaciju, i povratno povecati ionako narasle troskove izvoznika. Potpredsednik Savezne vlade Jovan Zebic obecao je nedavno akciju, tvrdeci da ce drzava kontrolisati odliv deviza, insistirati na njihovom unosenju u zemlju i najzad da ce se doneti mere za dodatno stimulisanje izvoza. Upuceni veruju da ce se najvise raditi na prve dve stvari, sto znaci da bi ocekivano ogranicavanje uvoza robe siroke potrosnje, uz pad domace kupovne moci, ogranicilo izvoznicima mogucnost da preko uvoza i visih domacih cena peglaju svoje gubitke na izvozu. Drugim recima, oni ce jos vise biti zavijeni u crno i sa jos manje motiva da izvoze. Uterivanje deviza izvoznika u zvanicne kanale nikada nije bilo na ovim prostorima previse uspesna operacija, a ako bi to sada nekim cudom i uspelo, izvoznici bi izgubili jos jedan izvor zarade, koju ostvaruju preko sticunga. U mogucnost da se u ispraznjenom drzavnom budzetu nadju znacajnije pare za stimulisanje izvoza niko ne veruje, a mere poput poreskih olaksica i povracaja izvoznicima i slicno u postojecim okolnostima su “sitna boranija". Nijedan od stvarnih podsticaja - atraktivniji devizni kurs ili pristup izvoznika domacem obrtnom kapitalu - trenutno izgleda nije izvodljiv, a to znaci da se vrtimo u zacaranom krugu i, kako rece jedan ekonomista - ko bi znao kako da ga presece bio bi kandidat za Nobelovu nagradu. Ima, doduse, i ko veruje u svetlu buducnost, pa je recimo Mirko Marjanovic, povodom sto dana srpske vlade, bas zadovoljan tokom i tempom kojim se sprovode reforme... #Zasto (posle)ratni invalid Mirko Drljaca tuzi drzavu Srbiju ~Zasto (posle)ratni invalid Mirko Drljaca tuzi drzavu Srbiju ^Policijski rafal i birokratska kanonada

Policija je 13. juna ’95 prinudno mobilisala Mirka Drljacu, a kad je pokusao da pobegne i izbegne ratnu klanicu u Hrvatskoj “nepoznata uniformisana lica" su rafalom iz “kalasnjikova" od njega napravila dozivotnog invalida. Tri godine posle, zarobljen u drzavno-administrativnom i policijskom lavirintu, Mirko se bori za svoja prava, trazeci da drzava i MUP priznaju svoj doprinos u nesreci koju su naneli njemu i njegovoj porodici

Velimir Ilic

Bio je 13.jun 1995. godine. Pred zoru, oko cetiri sata, nekoliko policajaca opkolilo je kucu doseljenika iz Pakraca Mirka Drljace u Hrtkovcima. Zvanicno, dosli su da ga odvedu u policijsku stanicu “zbog provere". Nezvanicno i fakticki - bila je to prinudna mobilizacija svezeg topovskog mesa za krajinsko ratiste. Mirkova “preporuka" za front bila je njegova krstenica - rodjen u okolini Virovitice, ziveo i radio u Pakracu do 1991, a posle prvih ratnih meseci u Hrvatskoj, pod stalnim pritiscima i pretnjama, zamenio je pakracki dvosoban stan za prizemnu kucu od cetrdesetak kvadrata i par ari okucnice u Hrtkovcima. Formalno- pravno, Drljaca je, dakle, postao drzavljanin Srbije i Jugoslavije. Svejedno, policajci su ga odveli naocigled supruge i dvojice maloletnih sinova. Istog dana policija je javila porodici da je Mirko “povredio zglob" i da se nalazi u sremskomitrovackoj bolnici. Istina je bila da su mu, prilikom pokusaja bekstva od prisilne regrutacije “dobrovoljaca" ispred Vatrogasnog doma u Sremskoj Mitrovici takozvana nepoznata uniformisana lica, s ledja, sasula rafal iz “kalasnjikova" (ocevici tvrde da su NN pocinioci bili krajiski policajci, zaduzeni za deportovanje privedenih boraca). Dijagnoza - teske prostrelne rane i frakture kolena obe noge i potkolenice. Posledice - visemesecno lecenje i stopostotni invaliditet druge kategorije, trajna nesposobnost za rad, plus ceo zivot na stakama. Cak i da je imao novca za rehabilitaciju, a nije, zdravstveno stanje se ne bi narocito popravilo. Psihicke traume Mirka Drljace i njegove porodice prinudjene da zivotari bez dinara prihoda niko nije ozbiljno ni uzeo u obzir. U prvom birokratskom eselonu koji se oglusio o Mirkove zahteve za pomoc bio je Pokrajinski sekretarijat za rad, zdravstvo i socijalnu politiku u Novom Sadu. Ova institucija je, naime, vec tri puta ponistila resenje Odeljenja za drustvene delatnosti SO Ruma koje Mirku Drljaci, postujuci pozitivne propise, dodeljuje invalidninu u iznosu od 712 dinara (po prvom resenju to je bilo vise od dvesta, a danas nesto vise od stotinak maraka). Obrazlozenje pokrajinskih zastitnika drzavnih interesa i cuvara budzetske kase je da se Drljaci ne moze priznati pravo na ratni invaliditet, jer nije ranjen na frontu, a tome pride, nije utvrdjeno ni “koji je organ vrsio mobilizaciju"(?!) {Humanost Olge Marinkovic Nedavno je Olga Marinkovic, Beogradjanka koja zivi u Lozani, podstaknuta reportazom u "Video nedeljniku" i tekstovima u "Nasoj Borbi", posredstvom advokata Slavke Srdic-Jankovic iz Beograda poslala porodici Drljaca hiljadu maraka. Snebivajuci se da primi tu pomoc, Mirko ipak nije uspeo da potisne iskrenost: "To bi nam dobro doslo da platimo racune, vratimo dugove i kupimo dvadesetak pilica i nesto hrane za njih. Kad ih podgajimo prodavali bih jaja i meso na pijaci, a bilo bi i za nas..." } Zongliranje sudbinom Mirka Drljace zapoceli su, zapravo, sremskomitrovacki policajci. Zvanicno, zapisnik sa uvidjaja posle krivicnog dela pokusaja ubistva i izazivanja opste opasnosti - kako se ovakve pucnjave kvalifikuju u mirnodopskim uslovima (jer Srbija, kao sto znamo, nije bila u ratu) - ne postoji. U potvrdi koju je potpisao istrazni sudija Okruznog suda u Sremskoj Mitrovici Branko Crnic doslovce pise: “Istrazni sudija obavesten je o ovom dogadjaju koji je glasio da je osteceni samo ranjen pa je sudija nasao da nije nadlezan da vrsi uvidjaj u vezi sa ovom povredom koja je u vezi sa mobilizacijom, sto je u nadleznosti vojnih vlasti". Policija u Sremskoj Mitrovici je, pak, izdala potvrdu u kojoj samo navodi da je Drljaca podneo krivicnu prijavu protiv NN lica i cinjenica da je ranjen. Vrhunac cinizma predstavlja recenica iz potrvrde da je “Mirko Drljaca PRIJAVIO (podvukao V. I.) ovom SUP tesko krivicno delo..." i napomena da se potvrda izdaje radi regulisanja lecenja “posto osteceni nema sredstava... i u druge svrhe se ne moze upotrebiti"! Policija je tako pokusala da se dugorocno ogradi od svog (sa)ucestvovanja u celom slucaju iako postoji na hiljade svedoka koji potvrdjuju direktno ucesce MUP Srbije (jun 1995) u prinudnoj mobilizaciji izbeglica, doseljenika iz Bosne i Hrvatske pa cak i onih koji su samo rodjeni ili su privremeno ziveli u jednoj od ove dve republike bivse SFRJ. Drzava, nesumnjivo, zeli da prikrije ovaj zlocin. U medjuvremenu, cetvoroclana porodica Mirka Drljace i danas je, kao prethodne tri godine, zarobljena u surovom lavirintu drzavno-policijske i upravno-pravosudne birokratije, ali i sopstvenog beznadja, siromastva i nemastine. Trajno onesposobljen za rad i bez ikakvih prihoda, Mirko sa nezaposlenom suprugom i dvojicom sinova bukvalno prezivljava dan za danom. Tu i tamo, nadnicenjem na komsijskim njivama, Mirkovi ukucani zarade po neki dinar, ali je to prvenstveno namenjeno za placanje racuna Elektrodistribuciji. Ako nesto i pretekne nabavljaju se neophodne namirnice. Shvatajuci da je ljudsko dostojanstvo u ovoj zemlji potpuno obezvredjeno, Mirko s teskom mukom prevali preko usana da najcesce zive “od milostinje dobrih ljudi i pomoci familije - ako nesto posalju imamo, ako ne posalju..." {Tuzba U Drugom opstinskom sudu u Beogradu prosle srede je odlozeno rociste po privatnoj tuzbi Mirka Drljace koji je tuzio Republiku Srbiju i Ministarstvo unutrasnjih poslova za naknadu stete. Tuzeno Ministarstvo unutrasnjih poslova poslalo je pismeni odgovor Sudu negirajuci svoju krivicu za nastalu stetu jer, kako se navodi u odgovoru, nije bilo nadlezno za mobilizaciju niti su je pripadnici MUP sprovodili. Po recima Drljacinog advokata Slavke Srdic-Jankovic, sudija Sanja Lekic donela je odluku o odlaganju rocista, a novo zakazala za 4. novembar odredivsi da budu saslusani svedoci - Branko Crnic, istrazni sudija iz Sremske Mitrovice, Petar Relic iz Hrtkovaca, takodje jedan od prinudno mobilisanih. Za sada jos nije odluceno ko ce na predstojecim rocistima biti saslusan iz Ministarstva unutrasnjih poslova. } {Drzava odgovorna, presuda na reviziji Podsetimo, Prvi opstinski sud u Beogradu vec je doneo pravosnaznu presudu po privatnim tuzbama za naknadu stete sedmorice prinudno mobilisanih (takodje u junu 1995. kada i Mirko Drljaca). Po toj presudi utvrdjena je krivica i odgovornost drzave Srbije i odredjena nadoknada od po 120. 000 dinara za svakog tuzioca. Medjutim, Okruzni sud je preinacio presudu odredivsi naknadu od po 10.000 dinara. Po trenutno dostupnim informacijama postupak revizije je u toku. Bez obzira kakv bio ishod revizije odgovornost drzave je cinjenicno dokazana. } #Hraniteljstvo ili - kako pomoci nezbrinutoj deci ~Hraniteljstvo ili - kako pomoci nezbrinutoj deci ^Kad snenokle zamirisu

Cilj zajednickog pilot-projekta Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu i Jugoslovenske kancelarije britanske nevladine organizacije “Save the Children" koji se realizuje od novembra l996. je povecanje broja hraniteljskih porodica na uzem podrucju glavnog grada prevashodno za decu trajno ili privremeno lisenu roditeljskog staranja

Bojana Oprijan-Ilic

“Dejan - to je ime koje krije jednu pricu, usud, tugu i radost. Secam se, radila sam jednog letnjeg dana i odjednom, iza ugla hodnika izlazi - odnosno pre se tetura - mali covek visok “jedan pedalj", a na tom sicusnom licu dva velika i suzna oka, kao da je sisao sa platna velikih ekrana. U Zavodu za cerebralnu paralizu u Beogradu bilo nas je vise medicinskih sestara, a niko nije obracao paznju na tu malu mrvicu. Izgovorio je jednu prostu recenicu: ’Upali mi svetlo, hocu da piskim.‘ To me je udarilo kao cekic u glavu. Razmisljala sam o njegovoj sudbini. Znala sam da je dete ustanove za nezbrinute..." Tako je Mila Matic, hraniteljica, opisala pocetak njene i Dejanove zajednicke zivotne price. “Vidim ga kako sedi sam ljulja se, a suze lete kao letnja kisa. Palcic. Kad bi ga neko prigrlio, on bi se verovatno promenio i trgnuo iz tog svog rituala samoce. Dovedem ga kuci, setamo, molbe i kukanje da ga ne vratim postale su pravi ocaj.... Danas to je prelepi decko sa znanjem kao i svaki drugi dvanaestogodisnjak. To mi je nagrada za trud, srecna sam i spokojna. Zakljucak: ljubav leci, hrani i odrzava coveka", pise Mila Matic. {Druzenja Poseban oblik unapredjenja hraniteljstva su "hraniteljske vecer" i - susreti clanova tima i porodica zainteresovanih za hraniteljstvo. Ovim vecerima prisustvuju najamnje tri clana tima, promotera Programa. Obicno su to dva profesionalca i clan hraniteljske porodice, odnosno dete odraslo u takvom okruzenju. To je potpuna novina u pristupu hraniteljstvu na podrucju SRJ, a strana mogucnost sticanja potpunijih informacija i dodatnih obavestenja o hraniteljstvu. } Detinjstvu pripada posebna briga i pomoc, pise u Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravima deteta. A u Srbiji godisnje od hiljadu i po do dve decaka i devojcica ostaju bez roditeljskog staranja. Iz razlicitih razloga moguce je usvojiti i usvaja se tek 35 do 50-oro dece. Samo mali broj ostalih, ako ima srece kao Dejan, nalaze dom u hraniteljskim porodicama. Proslogodisnje istrazivanje medju ziteljima Beograda pokazalo je da cak 74 odsto ispitanika nista ne zna o ovom obliku zastite dece. Kljucna definicija je “hraniteljstvo je briga o deci sa kojom delite svoj dom i porodicni zivot, zbog toga sto ona nisu u mogucnosti da zive u svojim prirodnim porodicama." Izmedju redova je - ljubav koja leci, hrani i odrzava coveka. Cilj zajednickog pilot-projekta Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu i Jugoslovenske kancelarije britanske nevladine organizacije “Save the Children" koji se realizuje od novembra l996. je povecanje broja hraniteljskih porodica na uzem podrucju glavnog grada prevashodno za decu trajno ili privremeno lisenu roditeljskog staranja. Prelistavanje i citanje nedavno promovisanog broja casopisa “Socijalna misao" (cija je tema hraniteljstvo o kom su pisali strucnjaci i eksperti u ovoj oblasti, od socijalnih radnika, psihologa, pedagoga do “neprofesionalaca" odraslih u hraniteljskim porodicama i samih hranitelja), znaci suocavanje i upoznavanje sa zivotima u koje, nazalost retko ko, osim onih kojima je to profesionalno i istovremeno emotivno opredeljenje, uopste i zaviri. Dom ili porodica Domska sredina je uopste govoreci, smatra Ljubomir Pejakovic, direktor beogradskog Centra za socijalni rad, nestimulativna za psihofizicki razvoj deteta. Nedostatak iskustva koje daje porodica, siromastvo u socijalnim kontaktima, osecanje izolovanosti i obelezenosti dovode do usporene socijalizacije i razvoja deteta sto u njemu ostavlja duboke tragove. Porodicno iskustvo je nezamenljivo u razvoju licnosti kao sto je neophodan i model ponasanja koje dete nauci u porodicnom okruzenju. Kad je rec o formama porodicnog smestaja mnogo je neiskoriscenih mogucnosti. Naime, ukazuje Ljubomir Pejakovic, porodicni smestaj je uglavnom usmeren na duzi rok kao relativno trajan oblik zbrinjavanja. Ostaju neiskoriscene mogucnosti kratkotrajnog boravka u porodici (vikend, verski i drugi praznici, odmori, skolski raspust). I pored nekih rizika koji postoje kod ove forme smestaja prednosti su velike u odnosu na konstantan boravak dece u domovima, ali se preciznim uputstvima strucnjaka rizici mogu smanjiti na najmanju meru. Posmatrajuci u celini zastitu dece bez roditelja, porodicni smestaj garantuje optimalne uslove za njihov pravilan razvoj i srecnije detinjtsvo, smatra Pejakovic. U poslednjih deset godina smanjen je broj dece u porodicnom smestaju. Uzroci toga, objasnjava Jadranka Gvozdenovic iz Gradskog centra za socijalni rad odeljenje za Savski Venac, nisu u vezi sa smanjenim potrebama za ovim vidom zastite. Naprotiv, potrebe su sve vece, ali je broj hraniteljskih porodica sve manji. Prema njenom misljenju razlozi su pre svega pravno neresen status hranitelja, nedovoljna naknada za izdrzavanje dece, nedostatak razumevanja i pomoci drustvene zajednice i pogorsan materijalni status ukupne populacije. Ohrabrujuci su, medjutim, podaci u odnosu na decu zbrinutu u porodicnom smestaju. Priblizno devedeset odsto uspesno je okoncalo obrazovanje u okviru srednje skol, a znacajan je i broj dece koja su diplomci. Primetna je, prema istrazivanju i iskustvima Jadranke Gvozdenovic, veza izmedju uzrasta deteta u momentu smestaja u hraniteljsku porodicu i uspesnosti u obrazovnom procesu. Deca koja su u mladjem dobu smestena u hraniteljsku porodicu pokazala su kroz skolovanje bolje rezultate. {Osmeh "Jos pre osamnaest godina prvo dete bez roditeljskog staranja doslo je u moj dom, a za njim jos dvadeset i sestoro druge dece. U pocetku su dolazila uglavnom mala deca, bebe koje nisu bile ni svesne svoje sudbine - da su ostavljene. A ipak sudbina im se nasmesila, jer ih je dovela u moj dom. Znam da im nisam prava majka, ali u svakom trenutku nastojim da im izmamim osmeh na licu. Jer, nema vece srece od nasmejanog deteta. Tada znam da sam makar delimicno ispunila prazninu u njihovom srcu, koju su za sobom ostavili prirodni roditelji. Meni je sva paznja koju sam pruzila vracena kroz njihovu ljubav..." (Bojana Stepanovic) } |Ko moze da bude “domacin" Hraniteljstvo se po nasem Zakonu o bracnim i porodicnim odnosima moze zasnovati samo u porodici koja je sposobna za obavljanje roditeljskih duznosti, posebno u pogledu negovanja, vaspitanja, obrazovanja i osposobljavanja za samostalni zivot. Ni Zakon o braku i porodicnim odnosima kao ni Zakon o socijalnoj zastiti ne odredjuju precizno da li hraniteljska porodica mora biti iskljucivo potpuna (bracni par sa ili bez dece). U zemljama zapadne Evrope, pise Verica Cvitic, socijalni radnik, postoji sirok spektar oblika porodicnog smestaja. Najcesca je potreba za tzv. hitnim smestajem zbog iznenadne nemogucnosti roditelja da se brine o detetu (smrt, bolest, hapsenje itd.). Ipak, najveci broj dece u takvim slucajevima nalazi smestaj u domovima za nezbrinute. Do “drugog" doma najteze, prema statistikama dolaze romska deca, a na ovim prostorima poseban je problem sa decom izbeglicama ciji su roditelji za sada nedostupni. Ipak, u realizaciji projekta Gradskog centra za socijalni rad i organizacije “Save the Children" vise od 2.700 evidentirane dece sada se nalazi sa svojim roditeljima. U onim slucajevima u kojima spajanje porodice nije bilo moguce i dalje se radi na obezbedjivanju sto je bolje moguce nege i zastite, belezi Vera Dodic, saradnik organizacije “Save the Children". Hraniteljstvo odnosno pruzanje porodicnog smestaja kao jednog od najhumanijih oblika zastite dece bez roditeljskog staranja treba i po nacinu i po zeljama razlikovati od usvojenja. Posmatrajuci taj odnos, pise Ljubomir Pejakovic, porodicni smestaj ne nosi sa sobom opterecenje koje imaju usvojioci vec se u samom startu stvaraju “cisti" odnosi. Dete zna da hranitelji nisu njegovi roditelji, da ima drugu porodicu i da postoji mogucnost da se u nju vrati. A sta u zivotu nekog iz “sivog doma" moze da znaci bliskost sa novootkrivenom porodicom najbolje govore njihove zabelezene recenice: “Mislio sam da je svuda tako hladno, dok nisam usao u moju porodicu. Sad znam da postoji nesto tako vredno za sta se vredi boriti u zivotu." Ili: “O, Boze, kako je mirisalo na piletinu i snenokle, odjednom sam ogladneo, iako sam jeo kad sam posao u porodicu." Dalje: “Pravio sam se vazan sto sam sebi dovoljan, niti volim niti me vole. Sad tek shvatam koliko sam varao sebe..." Imate mogucnost, ali i dilemu kako da deo sebe podelite sa drugim u formi koja se zove hraniteljstvo? Ovo je samo jedna prica, kao i sve druge, koje (ne)vidimo, (ne)cujemo i (ne) znamo. Milena Rakic odrasla je u hraniteljskoj porodici. A onda se osvrnula i pridruzila Projektu promovisanja zbrinjavanja dece u porodicnom smestaju. “Najzad sam dobila sansu da svetu kazem koliko sam srecna, jer je moj boravak u hraniteljskoj porodici dao kvalitet mom zivljenju, omogucivsi mi da izgradim stav koji me cini veoma sigurnom u sebe", napisala je Milena. “Znam da se mozda nisam rodila kao najpozeljnije bice u tom trenu, ali za nepunih jedanaest meseci moja hraniteljska porodica i ja smo se sreli i nastavili da delimo dobro i zlo pune dvadeset i cetiri godine. Tako sam osetila bogatstvo porodicnog zivota..." {Humanost i neukost Porodicni smestaj odnosno hraniteljstvo ima najduzu tradiciju i najcesce je u nekoliko mesta u Srbiji: Milosevcu (Velika Plana), Aleksandrovu (Zitiste), Staroj Pazovi, Subotici i selima na teritoriji Barajeva i Zemuna. Medjutim, prema mnogim anketama cak sedamdeset posto gradjana Beograda nikad nije culo za ovaj pojam i nacin zbrinjavanja dece bez roditelja. Odlazak dece iz sredine u kojoj su rasli pored toga sto su sticajem okolnosti “iscupani" iz prirodne porodice dodatni je stres zbog cega je edukacija gradskog stanovnistva veoma vazna. } #Borka Pavicevic, dramaturg ~Borka Pavicevic, dramaturg ^Oci u oci sa cudovistem

Izmedju nas i cudovista vise nema nicega. U toku je odmeravanje snaga pred pucanje. Vreme je za poziv za stvaranje neke nove zajednice. Svi sadasnji autoritarni rezimi su istroseni, u njima se ne moze ziveti. Prema jugoslovenstvu postoji julovska mimikrija i hrvatska odioznost. Najteze i najopasnije je biti Jugosloven. Sve privatne drzave se toga plase, ali etnicko ciscenje bez toga nece prestati

Milanka Saponja-Hadzic

“Odsustvo odgovornosti glavna je karakteristika ove sredine. Ili, neodgovornost, koja diskredituje svaku svest o tome sta se dogadja. A radi se o preuzimanju i preimenovanju svega onoga sto nam je bilo sveto. Sada se sve to trpa u jedan intelektualni i sentimentalni kic i diskredituje ga. Zasto je do toga doslo? Zato sto postberlinski zid i sudbina komunisticke utopije nikada nisu ozbiljno intelektualno razmotreni. Sta se to desilo izmedju pada levice i postmoderne? Nikada nije prodiskutovano koji je to prostor koji pripada levici i sta se desilo s njom, mnogo pre pada berlinskog zida? Zato ona sada preuzima samo natruhe toga, provaruje ih, i od tragedije pravi farsu. A radi se o jednom laznom rodjenju, blasfemiji usvojenistva", kaze Borka Pavicevic, direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju. - Pitam se s kojim pravom oni pevaju nasu himnu? “Hej, Sloveni" nije njihova himna, s kojim pravom prisvajaju pojam jugoslovenstva, kad su oni razlupali tu drzavu? Oni nisu kontinuitet te zemlje, nego kontinuitet rezima. To je samo prostituisanje onoga sto su bile nase najvece vrednosti. I zato je to jedno veoma slozeno mentalno, a istovremeno i kancerozno pitanje. Nerazracunavanje s tim stalno stvara neko novo preimenovanje, novu supstituciju. Pa ni levicari - nisu levicari, cetnici nisu cetnici, partizani nisu partizani, ni postmodernisti - postmodernisti. Kad je ono sto je na vrhu, ono sto je odgovorno za ovu “istoriju rdjave beskonacnosti" od deset godina, lazno i sve drugo postaje lazno. Nemilosrdna borba za raspodelu moci i njeno ocuvanje, ciji smo svedoci vise od deset godina, otvara ne samo pitanje odgovornosti nego i morala. Kao da su politika i zlo stavljeni u istu ravan. - Sve to sto radi Mira Markovic (univerzitet, obrazovanje, kontinuitet, vojska...) samo trazenje nacina da se izbegne odgovornost. To njeno pisanje (kao da je boravila deset godina u Svedskoj, pa se sad vratila) pokazuje zapravo jednu potpunu nesvest. To nije amoralnost, to je imoralnost. Radi se o necem entelehijskom, sto sve guta i javni zivot cini neodgovornim. Postaje nosilac bolesti zamene, blasfemije i nemogucnosti da se radi ono sto treba. Nosi temeljnu laz, u kojoj se istorija preimenuje, sve se krivi, sve postaje moguce i nevazno. To je mentalno ciscenje jednog prostora u kome se kontinuitet secanja nisti da bi se inaugurirao njihov svet, kao jedino moguc. I to je osnova nelegitimnosti cele nase situacije. Time se relativizira sve drugo. Garda ispred Belog dvora nije - ta garda. To je retusirana slika, koja nosi jednu zagadjenost i tragediju pretvara u grotesku. I to ubija vitalitet, jer ljudi pod uticajem te posredovane moci gube sposobnost da uspostave svoju istinu i pruze otpor. Ta sposobnost da se savlada svaki otpor i da se rezim odrzi bez obzira na sve posledice koje je izazvao izaziva posebnu paznju. Da li je rec o necemu sto je programirano, kako se cesto cuje (i verovatno lansira iz jednog centra) ili je u pitanju izuzetna vestina u koriscenju sticaja raznih okolnosti? - Da li je to svestan projekat, ne znam. Ali sigurno nije dijabolijski. Dajuci takav znacaj tome, on se cesto hipostazira. To je mnogo profanije i materijalnije. Dakle, sta je tu planski, a sta nosi zakon takve svesti to ne znam, ali deluje kao metoda. Sistematskim unistavanjem i parcijalizovanjem jugoslovenskog prostora i ratom spolja, mrvilo se civilno drustvo iznutra. I dalje se, neprekidnom agresijom, unistava sve sto cini svakodnevni zivot. I sve se to precutkuje. Oni koji bi trebalo da reaguju samo odmahuju rukom, jer “to su gluposti". Tako je omoguceno da se stvori mreza organizacija (prakticno i spontano) koje su ucvrstile vlast. Ali u tome ima mnogo saucesnistva i onih kojima te svetinje - Jugoslavija i levica pripadaju, a koji nisu znali ili nisu smeli da ih ponesu. I tako se to razvijalo i doslo do korupcije i vladavine mafijaskih zakona. Tako da u svakom trenutku mogu da uzmu zivot, profesiju, imanje, sve onima koji ne odgovaraju hijerarhiji vlasti. Stalno se stvara nestabilnost drustva da bi mogli u njemu voluntaristicki da se ponasaju. Ne postoji drzava, nego samo partija i smenom predsednika grada ili opstine nastaju potpuno drugi zakon i red. I onda se naravno sve radi za sebe. I zato nema javnog dobra, nema investicija, sve se radi privatno i na nacin koji ubija svaku kreativnost. Od pocetka rata do sada s neuspehom su zavrsena tri studentska protesta, tri otpora lazi. A rec je o socijalnoj grupi koja ima najvecu energiju. Ako su oni slomljeni kako govoriti o drugima ciji je otpor, takodje, propao. - Jako je tesko govoriti o tome, cak mislim da ni podaci ne pomazu. Nije bilo dovoljno otpora ni pre mnogih strasnih stvari koje su nam se desile, jos od 1991. Nije bilo otpora na onaj prvobitni greh, na razbijanje Jugoslavije i rat. Tek rasciscavanjem tog prvobitnog greha mora se doci do otpora, jer samo je on konacan otpor svemu drugom. Sve dok to ne ucinimo svaki otpor ce biti parcijalan, iz treceg cina, a s njim se mora poceti komad. Dok se otpor ne ostvari na svesti, na osudi i prociscenju od tog prvobitnog greha da smo dozvolili da nam se ubije zemlja, majka i otac, mi ne mozemo imati temelj sa kojeg polazimo u otpor. Ta odlozena odgovornost, smanjuje velicinu ukupnog otpora, jer postoji osecanje greha. I to je kljucno pitanje, ali ne morala, nego pitanje zivota. Mi smo dopustili da nam pojedu istoriju od 70 godina u ime paramitova i mitova. Ljudi koji su vodili Drugi svetski rat i dobili jedini civilni projekat, koji je tada bio moguc sada prilaze coveku, koji im je rasturio to za sta su se borili. Oni sada veruju coveku, koji bez prava ide na Avalu i nosi cvece. Na ciji spomenik on stavlja cvece? I to gerbere. U tim gerberima je problem. To su ranije bile ruze. Sada su svuda gerberi, po grobljima, u svakoj javnoj situaciji je gerber, koji se drzi zicom. Ruza moze da stoji sama, a gerber mora da ima zicu da bi stajao. Deluje kao personifikacija zlocina? - Da. To ulazi u slovensku interpretaciju ko je sta. Poljubac na ustima i noz u stomaku. Sve je to oko nas svet izasao iz Dostojevskog. I onda se pravda i zlocin i kazna, i jedno drugo iskupljuje. A sve sto se jednom propusti povecava nemoc da se nesto uradi u sledecem trenutku. I mislim da su to sve razlozi nedostatka bunta, postoji osecanje da nemamo pravo na taj bunt, jer se nismo bunili onda kada su nam rasturili otadzbinu. Sada se traze neke istorijske paralele u objasnjenjima, a ovo je nesto potpuno originalno. Taj imelaj je nesto samonastajuce. Ne moze se na to primeniti ono sto znamo. Oborena je osnovna ideja da istorijski razvoj znaci progres. Te pojmove moramo da revidiramo i moramo prici problemu s nekog drugog stanovista da bismo ga analizirali. {Ruze koje ne venu Djilo Dorfles je, jos pocetkom osamdesetih, upozorio da ukus nece biti dovoljan da se razlikuje sta je dobro, odnosno lose. "Dolazak kica duboko je pomerio sve nase estetske odbrane." Sta bi rekao danas za nasu situaciju? - Dorfles kaze da ruza koja se postavi na grob vremenom (kad se osusi) postaje artefakt, jer na grobu se ruze ne suse, one su sve zive. I to je tacno. Ceo ovaj rat je prvorazredna estetska kategorija, koja ima preciznu estetsku ravan. E, pa kod nas su te ruze stalno zive. Posto smrt nije priznata, nema tragedije, i zato je ta ruza kic. To je rezultat cele te postdejtonske price. Rat je prekinut. Ljudi ne stradaju i to je dobro. Mnogo smo time dobili, ali Bosna nije analizirana i cela ta prica nije okoncana. Ta faza nema tragicku radnju, nema svoj kraj. A ako nema tragedije, nema ni katarze. Ako nema smrti nema ni zivota. Onda sahrana postaje kic, vencanja postaju kic, svi rituali postaju kic, ako se ne zna zasto su ruze na grobu neprekidno zive. } Odkud toliko stranaca u sopstvenoj zemlji? Odkud toliko odsustvo osecanja ne samo za druge, nego i sebe? Sta s tolikim osecanjem privremenosti? Kako bez domovine, bez cilja? - Domovina nam je ukradena. Zlo je napravljeno i niko nece da posegne za tom domovinom. Ona nije ni omedjana, ni lepa, ni srecna... Sve je izvrnuto i pojam domovine, slobode, roditelja. Sve svete stvari moraju se preimenovati, a one to mogu samo kroz drugaciju praksu. Iz tih pojmova proisteklo je ovo sto je nacionalsocijalizam ili fasizam (ako hocemo otvoreno). Onog casa kad se nacija identifikuje sa otadzbinom, a ona sa partijom, tog trenutka je to bilo izgubljeno. Onda smo na najklasicniji nacin dobili naciju, vodju, partiju u jednoj tacki. Tog trenutka se ta otadzbina otudjila. Oduzeli su je oni koji su napravili drzavu kao privatnu svojinu. Onda je i cela ta istorija - i partizani i cetnici, i ustase i izdajice, i dzelati i zrtve, i popovi i kurve - sve je iskopano i sve se mulja u istom loncu. I to stvara tu strasnu sliku najrazlicitijih stvari, kroz koje taj fasizam prolazi. Da li je odbijanje da se prihvati ta realnost jedini zdrav odnos? Kako otpor proizvesti u nacin zivota? - Mislim da je jedino zdravo stanje otpor, jer je pocinjen strasan zlocin. Normalan covek mora biti protiv toga iz bioloskih razloga. Meni se svih ovih godina cini kao da ce nastati jedan strasan zemljotres i da ce ova priroda progutati ta cudovista, zbog prirodne ravnoteze. Aca Popovic je jednom pitao - sta bi bilo u istoriji da su pobedili gubari, a ne homosapienis? Kako bi izgledao taj svet? E, ja mislim da je nemoguce sa stanovista inteligibilnosti, zakonitosti prirode, zdravlja da ova zemlja kakva je bila lepa i cudesna, da ona moze da izdrzi tu kolicinu strasnih ljudi. Tu je jedan poremecaj, negativna dijalektika, negativna sila koja radja tu vrstu strasnih ljudi, koji traze sebi slicne. Otpor tome je znak bioloskog zdravlja, to su vrlo atavisticne stvari, ali prosto bioloski je nemoguce da ono sto je neobrazovanije, s manje talenta, da ono vlada svetom. Kako se dogodilo da upravo kultura bude ta koja je ustolicila tu vrstu ljudi i proizvela ih u kreatore i arbitre svega? - Zato sto je kultura uvek imala specijalni status i petrificirani polozaj. Uvek je bila znak drzavnosti. Time se moze objasniti ta kolicina disidenata koji su postali ratni zlocinci. Sta su ti nasi disidenti, koji je to pokret - izuzev Djilasa, Mihajlova i jos ponekog? Preko te disidentske faze dobro ustolicenih ljudi dogodila se smena komunizma u nacionalizam, mentalno se samo preplivalo. Kada se vidi koga je sve branio PEN dobija se spisak ratnih zlocinaca. Kultura je uvek imala status svete krave i bila statusna stvar. Njena povezanost s drzavom uvek je bila komplikovana u zemljama poput nase. Ti disidenti su se suprotstavili komunizmu, Titu, drzavnosti, a u stvari sve vreme su imali nacionalizam kao oruzje. Dakle, imali smo taj postkomunisticki sindrom kulturne misije. A kultura je antifasisticka, subverzivna, ona je pitanje, stav, kritika... nesto drugo od drzave. To je ono sto se prelomilo s Danilom Kisom - da je umetnost kontra misljenje vecine. A ovde je taj caropapizam i papocarizam uvek bio u nekom petingu, jer jedno bez drugog nije moglo da opstane. Kad se kultura “upise" u naciju, u misiju, dolazi postepeno do ovoga sto je doslo i mnogi ljudi su prihvatili da budu nosioci te misije. Zasto je toliko sveta od toga pobeglo u “unutrasnju emigraciju", a sada snosi veliki deo odgovornosti za ovo stanje? - To su Sartrove “ciste ruke" - deo sveta koji ima potrebu za cistim rukama. Ima jedan sloj ljudi koji nece da se pomesa ni sa cim, da bi ostao cist. To je taj intelektualni sklop po kome je misljenje - cinjenje, deo intelektualne zablude da je misljenje odvojeno od akcije. To je deo obrazovanja koje smo dobili od Evrope. Nije svojstvo intelektualcu da se petlja u prakticne stvari. Ima i toga, i to je katastrofa. Jer, kriticnost upravo obavezuje da se nesto cini. Vrhunac misljenja je delanje. Ima i najrazlicitijih formi konformizma, zgadjenosti, cuvanja sebe. I za to ima jako mnogo razloga, ali to je dovelo do purizma ljudi koji nece da prihvate nista sto stvarnost nosi, jer im je to gadno, korumpirano, necisto... I to je pogubno. Da li je demokraticnost da Seselj kaze da ce jedan narod deportovati? Ljudi cekaju da vide sta ce se dogoditi. A kad se to dogodi, pogubno je. Sve sto je trebalo da vidimo igralo se na ulici. Kako je moguce da se taj fasizam pusti i da dodje dovde? A poceo je time sto su stvorene organizacije, sto su ljudi imali beretke i pistolje u dzepovima, ispod belih mantila. To nisu bile stvari za intelektualce. To su bile evidentne stvari. Sta je s nasim bioloskim instinktom, da mi ne vidimo da su ti ljudi agresivni, da pucaju? To je prosto neverovatno. Sve je to iz poznatih filmova. Bertoluci je vec snimio “Dvadeseti vek", to je “Sumrak bogova", to je “Vrt Fincija Kontinija". Neverovatno je da smo mi tu istoriju videli uzivo. Zasto je nama bilo tako tesko da prepoznamo to, a sve je ista ikonografija. Slucaj predstave “Golubnjace" na Sterijinom pozorju 1984. karakteristican je. Kako se dogodilo da bas pozoriste, u svoj svojoj slojevitosti, padne na jednom tako vaznom, a istovremeno delikatnom pitanju? - Zato sto je to izgledalo kao mera slobode. Nije problem sama predstava, problem je sa postzivotom te predstave. S tim kako je ona upotrebljena. Moralo se reagovati na njenu zabranu? - To je to, i ja sam bila jedna od onih koji su reagovali. Ali to je sad pitanje demokratije. S jedne strane moralo se reagovati na tu zabranu, kao na svaku drugu. A s druge strane, to je upotrebljeno da bi se slistila autonomija Vojvodine. To je slucaj iskrivljenog ogledala. “Politika" je objavila tekst u kome je pisalo da je u Gorici, gde je “Golubnjaca" gostovala, cesnike predstave pocastio srpski kafedzija. Tad je to pocelo i upotrebljeno da bi se uvela u nacionalizam. {Saradjivati ili ne? Da li kupovanje hleba u Arkanovim prodavnicama, izlaganje slika u galeriji "Progres" ili stampanje knjiga u slicnim kucama saradjujemo s rezimom. - Da. Kupovanjem u kioscima, u tom strasnom ruglu, takodje je saradnja. Kad bi se mogla sprovesti akcija da niko nista ne kupuje u tom kiosku, mozda bi ih bilo manje. Mi saradjujemo na svaki nacin kada ne pruzamo otpor prema svemu sto nam se radi. A te male saradnje radjaju velike. Imamo li izbora? Znaci li da i sam nas boravak ovde predstavlja saradnju? - Mislim da imamo izbora, u proizvodnji toga sto oni drze. Mislim da se moze praviti nesto drugo, nesto svoje. Ne znam zasto je problem odbiti kupovinu u takvoj radnji. Saradjujemo na najrazlicitije nacine. } Izmedji “Golubnjace" i tragedije u Srebrenici dogodila se citava istorija, koja ima svoju moralnu, ljudsku i mnoge druge dimenzije. Kakav je odnos izmedju onih koji su reagovali na zabranu predstave i onih koji su osudili zlocin u Srebrenici? Da li su to isti ljudi? - Ne, to su sasvim druga lica, uz sasvim retke izuzetke. Bilo bi normalno da oni ljudi koji su branili pravo jedne predstave na postojanje (bez obzira na njene dimenzije) reaguju i na zlocin u Srebrenici, ali nisu. Te godine je na Sterijinom pozorju bio Janez Pipan, mesec dana pred izlazak iz armije. Mladinsko gledalisce je trebalo da dodje sa predstavom. On je povukao svoju reziju, braneci prava umetnosti. Ja sam povukla dramatizaicju predstave “Neko vreme u Salcburgu" Jovana Cirilova, u izvedbi zenickog ansambla. Matjaz Vipotnik, Zlatko Sviben su povukli svoje radove. Dakle, reakcija na taj fenomen bila je jugoslovenska. E, a sada povodom Srebrenice reagovali su ovi isti ljudi u Sloveniji, s kojima imam kontakt. Za Zlatka Svibena vise ne znam, gde je u tom casu bio u svom jugoslovenstvu. Od svih ljudi odavde niko (ili retko ko, da ne zgresim) nije bio javno i radikalno protiv onoga sto se dogodilo u Srebrenici. U medjuvremenu se participiralo u nacionalnom mitu. Nacionalna teza inkorporirana je u kulturni i javni zivot ove zemlje. Ne secam se nekog da je javno saopstio da je to genocidan, strasan cin. Moglo bi se reci da je time izneverena sustina umetnosti, da to ima istorijsku i moralnu dimenziju itd. Ili je sve nadraslo i preraslo umetnost? - Ako bismo analizirali jednu predstavu, odnosno umetnicko delo, to bi znacilo da se ne sme ponoviti ono sto se jedanput vec dogodilo. Mi smo sve uradili da se to ponovi. Sada je osnovno pitanje zasto ta otvorena jama (u predstavi) nije opsluzila katarzi i pohranjivanju tog zlocina, jedanput zauvek? Zasto je ona politicki isposredovana i instrumentalizovana. Recimo, otac Filaret je 1992. (ili 1993) na televiziji drzao decju lobanju (kao u “Hamletu") i govorio o tome na najprovokativniji nacin. S kojim pravom su oni te jame ponovo napunili? Ja mislim da to nije osveta. Tu nema niceg ritualnog, niceg grckog. To su prljava ubistva, a pojam jame je zanavek kompromitovan i skinut s istorijske pozornice. Oni su u stvari te jame ponovo otkopali i sklonili iz istorije kao predmet moralnog cina. I u tome je dubina tog zlocina. Proglasili su kriminal za moral, odnosno moral je postao kriminal. I zato je ceo ovaj roman kriminalni. I dok se to ne odplete sve je zapecaceno. Da sve ovo nije tacno, ne bi se desilo da se Krajina doseli u Srbiju? Ovde je odgovoran samo onaj ko ima prirodno osecanje odgovornosti i domace vaspitanje. Kako, posle svega, pomoci Srbima? - Kako pomoci Srbima znaci kako pomoci nesrbima. Ta odrednica je sve ili nista. Pomoci Srbima znaci uspostaviti jasan odnos prema drugosti i videti sta je to sto se dogodilo. Rezistencija tom zlu mora postati nacin na koji mislimo i zivimo. Mi sada imamo jednu imobilisucu duhovnu poziciju. Zateceni smo i tu ne pomaze ono sto smo ucinili, kako smo vaspitani i celo to nasledje. Kao sto su se politicki stvari uzmuvale tako se i ceo intelektualni aparat uzmuvao. Imamo strasno mnogo objasnjenja, a ne znamo sta se dogodilo. Moramo uspostaviti novi rekvizitarij kojim ce se to cudoviste uhvatiti. To cudoviste s kojim smo suoceni trazi drugu aparaturu za hvatanje, a da se ne ode u misticizam ili hipostaziranje. Sve te pojave mogu samo da iskorace u jednu novu utopiju. Zbog nedostatka toga mi imamo tu kolicinu religije, tih ludackih objasnjenja, jer nemamo jasnu predstavu sta je to za sta smo mi. Koja je to nova, pozitivna utopija. I ona vraca u opticaj jednu rec koja je omrazena sa prethodne utopije. Ali svaka utopija je utopija. Da li je to stanje poput onog za koje Nica kaze - prava priroda stvari je stetna po zivot i potrebna je prividna stvarnost, da bi se uopste moglo ziveti. - To je. Depresija, razocarenje, poraz, krah, sve je tu ali i cudoviste koje je to stvorilo. Mi se sad gledamo licem u lice s njim. Izmedju nas i tog strasnog sveta nema vise pregrade, nema nicega. Svi se gledamo oci u oci, uplaseni jedni od drugih. To je odmeravanje pred pucanje, pred kraj ovog rasporeda snaga. Sve se suzilo. Mislim da do tog revolutivnog (ili evolutivnog) stanja mora da se napravi nekakav rez, i to ono sto je utopijsko. Iako sve to ne volimo, jer nam izgleda suvise ideologijsko. Posle svega sto se dogodilo, pojmovi kao Jugoslavija, Bosna, socijalisticke ideje (bez obzira na sve pokusaje kompromitacije) kao da dobijaju norme nove utopije? - Znam da to sada moze da izazove mnogo negodovanja i svakakve reakcije, ali ma sta pricali, ma koliko ta ideja bila zagadjivana, bez nje se ne moze. Ona ne moze da se ponovi u staroj formi, i ne moze brzo, ali bez toga nema prakticnih resenja. To je to pitanje - kako pomoci Srbima? Gligor u vasem listu kaze da je Jugoslavija predstavljala resenje srpskog pitanja. I sada oni koji su postavili to pitanje, oni su ga dokrajcili. Etnicko ciscenje se bez toga zaustaviti ne moze. To je tek pocetak misljenja o citavom dogadjaju. To nije ni intelektualna kategorija, nije ni moralizam. Znamo da niko ko je manjina nece opstati unutar vecine. To je problem Bosne, ali i ostalih. Bez toga se nista nece moci uraditi, a do toga treba da dodje ponovno onoliko koliko je to zakonomerno i prirodno. To znaci da bi veliki i ozbiljan posao trebalo opet da pocnu marginalci, da pocnu da okupljaju male grupe ljudi i neku pozitivnu energiju. - Taj poziv mora da postoji. Situacija je zrela za poziv, za priziv, to je sada logicno, jer proizlazi iz zivota. Ne moze drugacije. Svi sadasnji autoritarni rezimi istrosen su, a neka se napravi jos pet novih, svaki ce biti autoritaran i profasisticki. U njima se ne moze disati i tu je kraj, unutar toga se ne moze ziveti. I to je jedino resenje. Ja znam da u odnosu na to postoji julovska mimikrija, postoji hrvatska odioznost i potreba da se ta ideja kompromituje i da se zato ona ne cuje. Znam da je to proces i da je najstrasnije, najopasnije i najteze biti Jugosloven. I stoga se sve te privatne drzave njih plase. Njih plasi rehabilitacija i ponovno pojavljivanje te ideje, koja vec postoji. To je pitanje civilnog pokreta koji se moze dobiti nekim evolutivnim ili revolutivnim putem. Ovde je pitanje morala, pitanje zdravlja, pitanje misica. Sve ostalo je cutanje i rezistencija. Rezime te istorije, koja sada kljuca pojavice se onog casa kada budemo znali sta treba uraditi i kako. Sada nemamo u ime cega da ga obavimo. Kada budemo imali ovo ce se morati pobediti. Tada ce se znati odgovor na pitanje sta je odgovornost, sta je krivica. A to ce se znati tek kad se bude javio drugi zivot. {Kako se uspraviti? Cini se da u ovom vremenu niko nema jasnu predstavu o sebi. Sva pitanja su otvorena na javnoj sceni, a javnosti nema, pa nema ni kriterijuma. Sve se krece i sve je u mestu. Kakva je sudbina kreacije u takvoj situaciji? Imaju li uopste kreativci neki izbor? - Mislim da imaju izbor. I to onaj sa najtezim zadatkom. To je izbor koji znaci zivot, izbor do kraja, izbor koji je uprkos, izbor koji je bez razloga, izbor koji ne obecava nista, izbor do konacnosti. Posle toga i ovako nema nista, a sve je napravljeno tako da ljudi misle da su “oni" beskonacni. Ja sam duboko uverena da je u pitanju problem nekog suocenja sa smrcu, u svemu ovome sto se ovde dogodilo, jer ni na jedno ontolosko pitanje ne mozemo da odgovorimo. Zato nam je i nametnuta masovna smrt i svi su zaboravili na vlastiti zivot. Ali, mislim da ima izbora, ali on je stvarno konacan i trazi potpuno opredeljenje. I to treba prihvatiti uprkos svemu. Jer, jedino tako mozemo biti element neke stabilnosti. Mora se neko usuditi da bude stabilan, unatoc tome sto ce biti ubijen ili unatoc tome sto ce mu nesto biti uzeto... Moramo pokusati da se osovimo. I u tome je bio znacaj onog protesta 1996/97, koji je trebalo da poveze te fragmentizirane delove i ispranu svest. Da pojedinac kaze, cekaj da vidimo - ko sam ja, ko je moj otac, sta cu da ostavim svojoj deci, sta treba da uradim? } #Uz trecu godisnjicu srebrenicke tragedije ~Izvodi iz zavrsne reci tuzioca Marka Harmona u postupku izvodjenja dokaza protiv Radovana Karadzica i generala Ratka Mladica 8. jula 1996. pred Medjunarodnim sudom za ratne zlocine u Hagu ^Planirali i naredili sistematsko ubijanje

Postupak sluzi da se cuje glas zrtava. Bez sudjenja ti glasovi se mogu cuti samo kao poziv sudu i celom svetu da optuzeni budu odmah uhapseni i izvedeni pred lice pravde. To sto se zrtve mogu cuti samo u proceduralnom pretresu predstavlja uvredu hiljadama zrtava, koja su tako surovo patile

Mark Harmon: Hvala gospodo sudije. Ako dozvolite. Ovaj izuzetni postupak primenjen je zato sto nalozi za hapsenje dr Karadzica i Ratka Mladica nisu izvrseni i zato sto su njih dvojica begunci od medjunarodne pravde. Postupak u skladu sa Pravilom 61 (postupka pred Tribunalom) nije sudjenje u odsustvu. To je postupak ciji je cilj da uveri vas, postovane sudije, da postoje osnovi za verovanje da su obojica optuzenih izvrsili neki ili sve zlocine navedene u optuznici kako bi, ukoliko se uverite, bile preduzete mere za eventualno pojavljivanje dr Karadzica i generala Mladica pred ovim Tribunalom da bi im se sudilo za monstruozne zlocine u Bosni i Hercegovini koji se svakom od njih stavljaju na teret. Vise puta je ponovljeno da postupak u skladu sa Pravilom 61 sluzi tome da se cuje glas zrtava. Mozda. Ali zato sto to nije sudjenje, ti glasovi se mogu cuti samo kao poziv ovom sudu i celom svetu da dr Karadzic i general Mladic budu odmah uhapseni i izvedeni pred lice pravde. To sto se zrtve mogu cuti samo u jednom proceduralnom pretresu predstavlja uvredu hiljadama zrtava, koje su tako surovo patile u ovom ratu. Ta uvreda je pojacana praznim i cinicnim potezom dr Karadzica koji je poslao svoje branioce u Hag da se zale zbog naloga za hapsenje i da traze da ucestvuju u ovom postupku dok se on krije u Republici Srpskoj. Istina je, postovane sudije, da zrtve zele da se cuje njihov glas. Ali one to zele nakon sto su dr Karadzic i general Mladic uhapseni i sede na optuzenickoj klupi u ovoj sudnici. Tada, i SAMO tada, ce zrtve uistinu imati glas. Tada i samo tada ce zrtve dobiti pravdu. Pre osvrta na izvedene dokaze hteo bih da naglasim da se moje danasnje reci iskljucivo odnose na individualnu krivicnu odgovornost dr Karadzica i generala Mladica, a ne na srpski narod. Nismo optuzili srpski narod za ove zlocine. Svakako, prema svedocenju gradonacelnika (Sarajeva) Kupusovica medju zrtvama opsade Sarajeva bilo je i 40.000 Srba. Demonizacija grupa ljudi - Muslimana, Hrvata, Srba - doprinela je uzasnom pokolju i razaranju u bivsoj Jugoslaviji. Ta pojava predstavlja bolest duha koja ce, ukoliko ne bude stavljena pod kontrolu, posejati seme buducih sporova i sukoba u tom delu sveta. Mi odbacujemo ideju kolektivne krivice, i dvema podignutim optuznicama protiv dr Karadzica i generala Mladica nedvosmisleno optuzujemo dvojicu pojedinaca za koje tvrdimo da su podsticali, planirali i naredili genocid i “etnicko ciscenje" u BiH, zlocine koji su sokirali savest sveta. Kao sto ste culi proteklih sedam dana, rat i mrak snasli su BiH, kulturno bogatu i raznoliku zemlju, i cena u ljudskim zivotima je ogromna. Kao sto su dokazi na ovom pretresu pokazali, veliki deo nasilja bio je usmeren protiv bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata kao i protiv njihovog kulturnog nasledja. U jednoj opstini za drugom ljudi su ubijani nezavisno od toga da li su bili borci ili ne. Ceste mete nasilja bili su zene i deca, stariji pa cak i nejaki. Dragocena kulturna dobra, stoletne dzamije, skole i biblioteke sistematski su unistavane iskljucivo u cilju brisanja svakog traga kulturnog identiteta. Mahnitost i surovost mnogih takvih napada bila je ogranicena samo nesposobnoscu pocinilaca da smisle jos mracnija dela. Dvojica ljudi koji su optuzeni bili su najmocniji lideri u RS kada su ti zlocini izvrseni i danas su na istim polozajima. Prvi optuzeni je dr Radovan Karadzic. Kao sto ste culi iz nasih dokaza, dr Karadzic je bio predsednik Srpske demokratske stranke, srpske nacionalisticke stranke, koja je igrala tako istaknutu ulogu u dogadjajima koji su vodili ratu, i u samom ratu. Pod njegovim rukovodstvom SDS je potpuno centralizovan, a glavni ciljevi su bili puna ravnopravnost Srba u BiH i ostanak u federalnoj Jugoslaviji. U dogadjajima koji su vodili ka ratu SDS je uspostavila veoma razvijen i efikasan sistem komunikacija i vladu u senci - drzavu u drzavi. Kada je rat poceo SDS je uz pomoc JNA preuzeo vlast u raznim opstinama sirom BiH uspostavio bosansku srpsku vlast koja je postala poznata kao Republika Srpska. Dr Karadzic je postao predsednik te vlasti 12. maja 1992. godine i mnogi njegovi bliski saradnici dobili su takodje odredjene uloge. Istog dana kada je postao predsednik, ustav bosanskih Srba je izmenjen i predsednik je postao vrhovni komandant armije. Drugi propisi koji su ubrzo usvojeni dali su mu vlast nad policijom. Ti propisi su vazni zato sto su dali dr Karadzicu kompletnu nadleznost i kontrolu nad zvanicnim snagama bosanskih Srba u vreme rata. Osam dana nakon sto je postao predsednik, on je stvorio jedinstvenu komandu vojske i policije bosanskih Srba. To je znacilo da su informacije o svim aspektima sukoba isle direktno gore i dole u lancu komande. Tokom rata, kao vrhovni komandant dr Karadzic je bez ustezanja podrzavao akcije svoje vojske i policije. Nasi dokazi pokazuju da je moc dr Karadzica bila potpuna i kao vodje SDS i kao predsednika RS. Kao sto je izjavio u intervjuu od 12. februara 1996. godine, “Ja sam apsolutno potpuno ukljucen. Sve sto se tice Srpske Republike je u mojim rukama". To je potvrdjeno nekim od dokaza, koje smo izveli tokom ovog pretresa, ukljucujuci i svedocenje gradonacelnika Kupusovica, koji je rekao da je Karadzic smenio sefa gradskog SDS u Sarajevu zato sto je javno, zajedno sa drugim lokalnim politickim vodjima, podrzao ideju da Sarajevo treba da ostane multietnicki grad. Na sirem planu podneli smo dokaze da je dr Karadzic potpisivao mnogobrojne sporazume, kao sto je sporazum o prestanku neprijateljstava iz decembra 1994. godine. General Ratko Mladic je drugi covek koga smo optuzili. Kada se JNA “zvanicno povukla" iz BiH 19. maja 1992. godine, zamenila ju je Vojska Republike Srpske. Ta transformacija JNA u Vojsku RS svela se na promenu znaka na zvanicnim pismima, a general Mladic, profesionalni oficir JNA, zgodno se uklapao na kormilu. Cim je saznao da ce se JNA povuci odmah je poceo da stvara vlastitu komandnu strukturu i licno je birao clanove glavnog staba i komandante korpusa. On je tokom celog rata imao efektivnu kontrolu nad vojskom bosanskih Srba iako se priklanjao dr Karadzicu kao najvisem vodji RS. Za vreme ovog javnog pretresa podneli smo samo mali deo dokaza kojima raspolazemo protiv dr Karadzica i generala Mladica - podnosenje svih dokaza bilo bi nerazborito i samo bi islo u prilog tim beguncima od pravde, koji ostaju u svojim balkanskim sklonistima. Oni to ne zasluzuju. |Prvi deo Hteo bih sada da se osvrnem na neke dokaze koje smo podneli u prilog prvog dela optuznice podignute 25. jula 1995. godine. U govoru u Skupstini BiH 14. i 15. oktobra 1991. godine u vezi sa koracima za nezavisnost Socijalisticke Republike BiH dr Karadzic je predvideo ishod na kojem je SDS pocinjala da radi. On je izjavio: “Molim vas shvatite ovo ozbiljno; nije dobro to sto radite. To je isti put u pakao i muku kojim su posli Slovenija i Hrvatska. Pazite! Odvescete BiH u pakao i muslimanski narod moze nestati. U ratu, Muslimani se ne mogu odbraniti." Njegova predvidjanja su se obistinila. Tuzilastvo je sprovelo veoma detaljne istrage u opstinama Prijedor, Bosanski Samac, Brcko, Foca, Vlasenica i Srebrenica i one su potvrdile bezobzirnu i odlucnu politiku progona uperenu protiv bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata na nacionalnoj, etnickoj, politickoj i verskoj osnovi, sto je dovelo do njihovog potpunog ili gotovo potpunog nestanka (eliminacije) u mnogim opstinama sirom teritorije koja je sada “Republika Srpska". Od 1992. do 1995. godine na podrucju koje je sada “Republika Srpska" vojne i policijske snage pod direktnom kontrolom optuzenih postupale su po odredjenoj semi koja je ukljucivala nezakonito zatvaranje, ubijanje, premlacivanje, mucenje, silovanje i deportaciju civila. Ta sema, eufemisticki nazvana “etnicko ciscenje" usavrsavana od sela do sela, od grada do grada, od opstine do opstine u BiH dok nije kulminirala u gnusnim dogadjajima u vezi sa zauzimanjem Srebrenice u julu 1995. godine od strane bosanskih Srba. Prelazeci na neizostavan instrument “etnickog ciscenja", opisan u optuznici, zeleo bih da se zadrzim na mestima pritvaranja koje su drzali bosanski Srbi poput Omarske i Keraterma, logora koji su sokirali svet kao uzasni podsetnici na najstrasnije zlocine za vreme Drugog svetskog rata. U drugoj polovini avgusta 1992. godine predstavnici Tomsonove komisije, koju je osnovao KEBS, obisli su bivsu Jugoslaviju i upoznali se sa uslovima koji vladaju u mestima pritvora koje drze sve tri strane u sukobu. Dva vazna zakljucka komisije bila su da vecina zatvorenih “nije ucestvovala u sukobu (neprijateljstvima) vec da se tretiraju kao neprijatelji zbog razlicitog etnickog porekla" i da poznati lideri imaju punu efektivnu kontrolu nad onima koji vode logore. Nase opsezne istrage u tim logorima dovele su do istih zakljucaka i do nekih od tacaka optuznice koju razmatrate. Nasa istraga je pokazala da je logore otvorio i njima upravljalo SDS, odnosno vojni i policijski personal pod direktnom kontrolom i vlascu dr Karadzica i generala Mladica, ili obojice, i da su uslovi u tim logorima, kako u Foci na istoku, u Brckom na severu ili u Prijedoru na zapadu, bili uzasni. Ishrana i higijenski uslovi bili su daleko od odgovarajucih. Mozda cete se setiti filma koji smo prikazali na kojem se vide ispijeni i neuhranjeni zatvorenici o kojima je Karadzic izjavio: “Bila su to nekolicina vrlo mrsavih tipova koji nikada nece izgledati bolje. Kada sam ja imao 30 godina i ja sam izgledao kao oni..." Mucenje i ubijanje bili su uobicajeni u logorima bosanskih Srba, a zene i devojcice su u njima cesto silovane, i podvrgnute ponovljenim i perverznim vidovima seksualnog zlostavljanja. Ukratko, dela u logorima bila su genocidna, jer su pocinjena u nameri unistenja, u celini ili delimicno, zatvorenih bosanskih Muslimana i Hrvata. Dr Karadzic i general Mladic su sasvim izvesno znali sta se dogadja u logorima. Njihovi potcinjeni su otvorili i vodili logore, a mnogi bliski saradnici dr Karadzica, ukljucujuci Velibora Ostojica i Petka Cancara, posecivali su logore, kao imnogi visoki funkcioneri SDS. To sto se dogadjalo u logorima, postovane sudije, nije bila “muslimanska propaganda", kao sto je u februaru 1996. godine rekao dr Karadzic, vec kriminalno ponasanje, i to sistematsko i ogromnih razmera. Naravno, mesta zatvaranja o kojima sam govorio nisu bila jedini instrumenti “etnickog ciscenja". Nasa optuznica opisuje i druge, ukljucujuci siroko rasprostranjenu i sistematsku deportaciju nesrpskog stanovnistva, nezakonito unistenje njihovih kuca i poslovnog prostora i konfiskaciju licnih stvari i imovine od strane ljudi koji su radili po uputstvima i pod kontrolom dr Karadzica i generala Mladica. Dokaze o tim delovima optuznice podneli smo, postovane sudije, jos kad smo podigli optuznicu. Zbog vremenskih ogranicenja u ovom postupku necu ulaziti u detalje tih dokaza oslanjajuci se na ono sto smo podneli prilikom podizan