Prolece sveopste apatije

Pijacarsko dzapanje i licitiranje oko Studija B je korisno i poucno utoliko sto potvrdjuje elementarnu cinjenicu iz poznavanja prirode i drustva. Najveci covekov neprijatelj je - politicar

Teofil Pancic

Grupa gradjana koja udruzuje rad i sredstva u medijskoj kuci Studio B bas nema srece: tek sto su se ratosiljali jednogodisnje strahovladne socijalisticke uprave - koja ce biti upamcena po tome sto se niko, cak ni pod tezim formama torture, ne bi mogao setiti sadrzaja nijedne emisije odaslate u etar iz te kuce - a vec im za vratom dise nova napast, ovaj put u vidu "atomskog zdesna". Naime, nakon stotinak dana hodanja i pistanja, demokratija je trijumfalno stigla u grad, i porazeni ostaci jednopartijskog rezima povukli su se u rasulu, da ustupe mesto - cemu? Visepartijskom rezimu. Sta to znaci u (vazda) specificnim srpskim uslovima? Ogroman boljitak: novinare vise nece kinjiti jedna partija, nego vise njih, koje ce se, usput, kinjiti i medjusobno, takodje preko novinarskih ledja!

U praksi to izgleda ovako: prvo zlocesti socijalisti poniste privatizaciju Studija B i Vrate Ga Narodu preko njegovih predstavnika u Skupstini grada; potom nova, ekstremno demokratska vlast razjuri socijaliste iz Upravnog odbora, i postavi u isti svoje ljude, po bratskom principu "jedan tebi - jedan meni - pa ko koga zezne". Stvar funkcionise u pocetku, dok se i Koalicija nekako drzi. S neformalnim raspadom iste, javnost zgrozeno shvata da nepojamno liberalno orijentisani novovlastodrsci zapravo smatraju Studio B, bas kao i sve drugo sto im je pod sapom, svojom prcijom koju ce krcmiti u skladu s trenutnom inspiracijom i neutazivim potrebama vlastitog ega. Eh, da, stvar je bas tako funkcionisala za jednopartijskog vakta, ali sada nastaje problem: hadzijama iz partije A suprotstavljaju se hadzije iz partije B koji drze drugu polovinu Upravnog odbora, i ne daju im da vrsljaju kako oni hoce (jer bi to znatno ogranicilo njihovo vrsljanje). To ove prve ljuti, pa cak i njihov sveze osisani celnik s indignacijom odbija da govori za Studio B jerbo je isti, jel'te, partijska stanica u (uzurpatorskom) vlasnistvu bivsih koalicionih partnera (u medjuvremenu, Dragan Jugopetrol Tomic gleda TV kod kuce i gundja sto mu Ravnogorac krade autorska prava na lucidnu definiciju). Tako dolazimo do vrhunca zapleta: zakulisna medjupartijska borba za prevlast kulminira u trenutku kad direktor Studija B otpusta novinara pod izgovorom da je bez dopustenja radio za konkurentsku TV kucu. Tu se ponavlja dobro znana matrica iz prethodnih decenija: doticni novinar nije svojim minulim radom stekao ime koje bi mobilisalo javnost u bilo kom smislu, pravcu i pogledu, ali ne lezi vraze: on je Covek Partije, clan Upravnog odbora u ime Stranke Ravne Gore. Nije problem, dakle, da su coveku uskracena izvesna radna prava, jos manje da bi program Studija B patio bez njegovih profesionalnih usluga; kvaka je u tome da se njegovim otpustanjem menja sveti Odnos Snaga, a to je nedopustivo!

Primer Studija B potvrdjuje ono na sta su medijski znalci na vreme upozoravali, jos na pocetku srpske trzisno-visestranacke avanture: drug Lenjin je gresio kada je tvrdio da "kadrovi resavaju sve"! Mediji u drzavnoj i tzv. drustvenoj svojini mogu da izgledaju malo podnosljivije pod vlascu malo podnosljivijih autokrata koji profesionalcima ostavljaju nesto slobodnog prostora za manevar, ali sustinske, kvalitetne i trajne promene na bolje i stabilizacije nezavisnosti od vlastodrzacke samovolje ne moze biti bez nemilosrdne privatizacije "drustvenih" medija, koju, naravno, nece svaka susa moci da ukida kad joj dune. A ono malo medija koji ostaju pod drzavnom ingerencijom moraju biti prepusteni profesionalcima (koji nece biti na stalnoj vezi sa Stranackom Centralom) i kontroli nezavisnih eksperata. Mozda to srpskom uvu zvuci kao slatka fraza ("idi, begaj, gde to ima?"), ali ta stvar sasvim lepo funkcionise u mnogim evropskim zemljama, ukljucujuci i neke ex-komunisticke.

Posle jesenje-zimske plemenite euforije koja je prolepsala i podmladila ovaj grad i sva druga naselja u ovoj zemlji koja imaju radio, semafor, crkvu i gimnaziju, pozno prolece je u znaku sveopste apatije i razocarenja. Setaci misle da su oni kojima su, svojom upornoscu i hrabroscu (rec "dostojanstvo" je, nazalost, kontaminirana bar za sledecih deset godina) uspeli da vrate izbor(e)nu pobedu, uspeli da sampionskom brzinom i efikasnoscu iznevere njihove nade i ocekivanja. Nema sumnje da je to tacno. Kada su mediji u pitanju, ipak, od svega moze da bude i neke vajde, posto ce i medijski poslenici svih fela - kojima je stalo do vlastitog zanata a ne tudjeg Odnosa Snaga - i "sira demokratska javnost", sada mnogo lakse i spremnije prihvatiti (mozda tuznu) cinjenicu da se svet ne deli na Zle Komuniste koji guse slobodu javne reci i Dobre Antikomuniste koji jedva cekaju da dodju na vlast samo zato da bi s uzivanjem slusali kako ih pljuju s njihove rodjene televizije. To necemo docekati. Pijacarsko dzapanje i licitiranje oko Studija B je korisno i poucno utoliko sto potvrdjuje elementarnu cinjenicu iz poznavanja prirode i drustva: najveci covekov neprijatelj je - politicar! U skladu s tim, najveci politicarev neprijatelj treba da bude - novinar! Zato se licno nekako rastuzim kad ih vidim zajedno i u kafani - to izgleda kao da javno upraznjavaju protivprirodne bludne radnje.

Doba nevinosti je, dakle, proslo; niko vise nema pravo na vadjevinu da ne zna sta se desava ili sta se sprema. Nakon sto su oni koji imaju veliku vlast napravili od ove zemlje, i novinarstva u njoj, to sto su napravili, sada su se i ovi sto imaju malecku vlast uskopistili, kao da vezbaju da jednog dana dostignu i prestignu svoje nepriznate uzore. Zato je poslednji cas da svako ko sedi pred pisacom masinom, monitorom, mikrofonom ili kamerom odluci na koju ce stranu: jal' na trziste informacija i misljenja, u vlastitom i javnom interesu, jal' da se gnezdi u necijem Upravnom odboru i popravlja prosek slatkorecivim neprijateljima ljudske vrste?