OTVORENO PISMO MIRKA CANADANOVICA VOJVODJANSKOM KLUBU

Ko je i zasto pobrkao Svetozara Markovica i Stevana Doronjskog. Savet Dusanu Alimpicu da se ne bavi teorijom i kritikom, ako vec ne moze da se ne bavi politikom. U cemu je razlika izmedju "liberala" i "revolucionarnih snaga". Da li to gospoda Stanimir Lazic i Nenad Canak prizivaju "revolucionarni prelom i razresenje"

Sa izvesnim zakasnjenjem procitao sam zbornik autorizovanih referata i diskusija sa Okruglog stola "Vojvodina u antifasistickoj narodnooslobodilackoj borbi - 50 godina posle" (N. Sad, 1996). Vojvodjanski klub je bio saorganizator toga stola, sa Drustvom za negovanje istine o NOR-u - Podruznicom u N. Sadu, i suizdavac je zbornika. Zato sam odlucio da vam se obratim ovim (otvorenim) pismom, povodom grubih neistina koje je za tim stolom izgovorio Dusan Alimpic - politicki najvazniji ucesnik u diskusiji, posto je svojevremeno nosio cin predsednika Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine i predsednika Skupstine SFR Jugoslavije; takvu vaznost on je i sam sebi pridao, poduhvativsi se da "objasni i obrazlozi" autonomastvo. Nista manje.

Evo sta je, uz drugo, rekao Alimpic: "Kada je ojacala austrijska kontrarevolucija zbrisana je banatska autonomna oblast kao i srpska Vojvodina. U tom periodu o borbi gradjanskih stranaka imamo jedno siromastvo. (...) S obzirom da te gradjanske stranke nisu imale jasan koncept o autonomiji, posebno kada se radi o konfederalnom i federalnom odnosu sa balkanskim zemljama i austrougarskom imperijom, doslo je do pojave frakcionastva. O tim procesima u svojoj kritici Srbija na istoku dao je svoj sud Svetozar Markovic: 'Sve te slabosti iskoristila je srpska burzoazija i autonomastvo burzoazije u Vojvodini u resavanju nacionalnog pitanja i pitanja bitnih problema revolucionarne borbe. Gradjansko autonomastvo u svojoj aktivnosti islo je tom linijom i na tom kursu tezilo nagodbama delova vojvodjanske burzoazije sa kraljevskim centralistickim upravljacima'. U tim kritickim ocenama koje je dao Svetozar Markovic sadrzana je i geneza autonomastva i kako prepoznavati autonomase. Sa slicnim problemima mi smo se suocili u borbi sa liberalistickim frakcionastvom 1972-1977. vezano za polozaj Vojvodine kao konstitutivnog elementa federacije u sastavu Republike Srbije i tezom da Vojvodina kao autonomna pokrajina nema sta da trazi preko saltera federacije, obzirom da ima svoju Republiku, svoju drzavu Srbiju. Tako se poceo formirati i koncept o jedinstvenoj Republici Srbiji."

U ovih dvadeset redova ima vise od dvadeset gramatickih i smisaonih gresaka. Ali, coveku koji je pohadjao segrtsku skolu, i po struci je aranzer, to se moze oprostiti. Jedino bi mu trebalo savetovati da se ne bavi teorijom i kritikom, ako vec ne moze da se ne bavi politikom. Na zalost, to mu ni ovoga puta niko nije savetovao, kao sto niko nije ni replicirao Tomislavu Ketigu, nekadasnjem glavnom uredniku Vojvodjanske redakcije "Enciklopedije Jugoslavije", koji je rekao da je jedina perspektiva Vojvodine autonomija s pravima koje imaju moderne evropske regije, a da je "sasvim svejedno u kojoj ce drzavi Vojvodina u ovom prelaznom periodu biti"! Replicirano je samo akademiku Slavku Borojevicu, povodom njegove recenice "Autonomija da, ali ne drzava u drzavi" i Stevanu Vrebalovu, zato sto je kazao da je u vojvodjanskoj politickoj i ekonomskoj praksi bilo "hermetizma, dok za snage integralizma, jednostavno, nije bilo prostora".

Niko se nije zapitao kako su to vojvodjanski gradjanski politicari mogli 1872. godine (tada je objavljena "Srbija na istoku", u N. Sadu) da se nagadjaju oko autonomije Vojvodine sa srbijanskim centralistima, kad je Vojvodina u to vreme pripadala Austro-Ugarskoj, i kako su ti centralisti mogli da budu kraljevski, kad Srbija u to vreme nije bila kraljevina!

I niko nije posumnjao u to da je Svetozar Markovic - koji je po kompetentnoj oceni Dusana Matica govorio jasno, prodorno i umno, tako da se posle njega u Srbiji drukcije i mislilo i pisalo - mogao da napise "resavanje pitanja bitnih problema" ili "islo se tom linijom i na tom kursu tezilo"! Kad neko tako razmislja i govori, nas narod kaze: "Lupa kao puto o lotru" (Vuk, Srpske narodne poslovice).

To frazerstvo i to neznanje, i provincijalna samodovoljnost koja ide uz to, zavladali su politickim zivotom Novoga Sada i Vojvodine u VREME KURSA I PLATFORME, posle 1972. godine, kada su samozvane istinske revolucionarne snage Vojvodine (predvodjene "bliskim saradnikom druga Tita" Stevanom Doronjskim, pa njegovim bliskim saradnicima Radovanom Vlajkovicem, Dusanom Alimpicem, Nikolom Kmezicem i dr.) pucisticki preuzele vlast od tzv. liberalistickog politickog vrha Vojvodine, da bi "stvorile siroku akcionu platformu za okupljanje revolucionarnih snaga". Oni "nisu dozvolili da oslabi revolucionarna snaga preloma i razresenja", nego su "stvarali uslove da se iz politicke izolacije izidje na put revolucionarnog kursa" i da "u Vojvodini kao i u celoj SR Srbiji pobedi revolucionarni kurs druga Tita i SKJ" (tako su sami formulisali svoj cilj i rzultate svoje borbe).

Mi smo (optuzeni za liberalizam, tehno-menadzerstvo, evropejstvo, forsiranje strucnosti na racun klasno-revolucionarnog kriterijuma i dr.) tome mogli da se suprotstavimo samo istinom i znanjem. Ali, time se protiv "revolucionarne sadrzine preloma i razresenja" nije, tada, moglo postici nista. Na njihovoj strani je bio Tito, i time je sve bilo reseno. Mi smo bili osudjeni na politicku smrt.

Dusan Alimpic, ociglendo, misli da je opet doslo takvo vreme, da moze da se kaze svasta, a da se ne dokaze nista. A Vojvodjanski klub ga, zajedno sa Drustvom, ucvrscuje u tome misljenju, time sto ga ukljucuje u svoje aktivnosti, i u knjigu. Isto kao i Nikolu Kmezica, koji nije 1974. godine "dosao na celo Pokrajinskog izvrsnog veca sa zadatkom da neposredno rukovodi realizacijom politike prevazilazenja relativnog zaostajanja Vojvodine", kako pise u najnovijem Glasniku Vojvodjanskog kluba, nego da izvrsi "revolucionarni prelom" na podrucju vlasti, uprave. I lomio je svojski.

Predsednik Vojvodjanskog kluba g. Stanimir Lazic (ljut na danasnje funkcionere u Vojvodini) podgrejao im je nadu da bi mogli i da se vrate na nekadasnje polozaje (u Vojvodini kao modernoj evropskoj regiji!). "Kada bi mogao sve bih vas ponovo na vlast vratio", rekao im je, s nadom da bi "valjda primenjivali drukcije metode vlasti". A predsednik Lige socijal-demokrata Vojvodine g. Nenad Canak je tome dodao: "Kakvi ste da ste - vi ste jedina autentika koju Vojvodina ima. Posto ste vi jedina autentika, vas je ono sto ste radili nadzivelo. Vi ste ono seme iz cega treba neke nove generacije da se pojave. Pre trideset godina me je cika Vlada (Dusan Alimpic) drzao na kolenima i ucio da rode jedu zabe, a zbog cega se niko posle toga nije setio da me ukljuci u nastavak te price."

Alimpic je odmah pokazao koliko su ta nada i ta pohvala neosnovane, samo to niko nije primetio. Spojio je, i malo prepravio, dva pasusa iz referata Stevana Doronjskog "Trideset godina konstituisanja i razvoja autonomije Vojvodine", proglasio ih kritickim ocenama iz "Srbije na istoku" Svetozara Markovica, i preporucio kao uputstvo za prepoznavanje autonomastva i autonomasa. (Doronjski je u tome referatu prvo rekao da je jasna politicka koncepcija autonomije Vojvodine usavrsavana i pretvarana u akcionu parolu kroz masovne strajkove i "teorijskim radovima titovskog, doslednog i nedogmatskog marksisticko-lenjinistickog kursa u resavanju nacionalnog pitanja kao jednog od bitnih problema revolucionarne borbe u nasoj zemlji". A zatim: "Za razliku od gradjanskog autonomastva, koje je tezilo nagodbi delova vojvodjanske burzoazije sa kraljevsko-centralistickim upravljacima, KPJ je, na inicijativu druga Tita, vec 1936. godine postavila zahtev da se o odredjenju oblika drzavne organizacije.... posebno izjasni i Vojvodina kao celina" - cit. "Autonomija Vojvodine", N. Sad, 1976. str. 116. i 117; podvucene delove iskoristio je Alimpic.)

Po Alimpicevom uputstvu za prepoznavanje autonomastva, autonomasi nisu on i njegovi drugivi sa "revolucionarnog kursa" (koji su 1988. razvejani s polozaja tzv. jogurt revolucijom - zbog cega se uporno zale, bas kao da su na te polozaje dosli demokratski, pobedivsi boljim razumevanjem istorije i boljim razvojnim programima, i kao da su bili spremni da demokratski odstupe sa tih polozaja!), nego su autonomasi (nagodbasi) bili vodji nekih gradjanskih politickih stranaka, a zatim "liberalisticki frakcionasi" s kojima su se "istinske revolucionarne snage" borile od 1972. do 1977 - sto je posebna fantazija, buduci da su liberali (tako nazvani) uklonjeni iz politike krajem 1972. godine.

Recju, kakvo uputstvo za prepoznavanje - takvi i prepoznati autonomasi: fantomski.

Ali i to je proslo bez komentara. Iako je za Stolom bilo onih koji (kao dr Ranko Koncar) znaju da je tvrdnja o (iskljucivo) nagodbaskom karakteru borbe gradjanskih prvaka i politickih stranaka za autonomiju Vojvodine (i u Austriji, odnosno Austro-Ugarskoj, i u Kraljevini Jugoslaviji) ideolosko-politicki sud, a ne naucna, istoriogrfska, ocena. A jos je vise bilo onih koji bi trebalo da znaju da su sva sustinska pitanja autonomije Vojvodine, ukljucujuci i to da je postala kategorija saveznog ustava i deo federativnog sistema Jugoslavije, resena upravo "za vreme liberala", i da su resavana saglasnoscu, a ne nagodbama, politickih rukovodstava Vojvodine i Srbije, kao republicke celine. (Danas bi se, sigurno, moglo reci da je u ta resenja trebalo ugraditi jace ustavno-pravne osigurace za slucaj da u drustvenoj praksi prevladaju snage separatizma i centralizma, sto se i dogodilo posle "sloma liberala". No, to je drugo pitanje).

Alimpic je pogresno interpretirao neke moje (ali ne samo moje) stavove o odnosima autonomija-republika-federacija, ali je usput ("vezano za polozaj Vojvodine kao konstitutivnog elementa federacije u sastavu Republike Srbije") tacno obelezio jednu sustinsku razliku izmedju nas, tzv. liberala, i njih, samozvanih istinskih revolucionara: mi smo Vojvodinu shvatali, i hteli da je razvijamo, s jednakom odgovornoscu, i kao nasu samoupravu i kao oblik nase ukljucenosti u Srbiju (pa smo se zalagali i za adekvatno ukljucenje Vojvodine u planove ekonomskog, kulturnog i prostornog razvoja Srbije, sto je bilo na dobrom putu da se ostvari), a oni su se ponasali kao da je Vojvodina u Srbiji konstitutivni elemenat federacije, a u Jugoslaviji autonomni deo Srbije, a ni tamo ni ovamo sastavni deo Srbije.

Zato je njima smetala moja izjava da Vojvodina ne treba da uredjuje svoje odnose sa Srbijom preko saltera federacije, i da je Srbija nasa republika, drzava. A ja nikada nisam rekao da Vojvodina nema sta, tj. nista, da trazi u federaciji. Jos kako je imala, i trazila je, prvenstveno za svoju poljoprivredu, samo je malo sta dobila (uglavnom zelene planove).

Doduse postojala je i jedna veoma vazna razlika u okolnostima pod kojima smo mi i oni zastupali Vojvodinu: mi smo kao sagovornika u Srbiji imali rukovodstvo predvodjeno Markom Nikezicem (od kojeg za kormilom Srbije nije bilo manje vlastoljubivog coveka), a oni tim Dragoslava Draze Markovica. Ali, Draza Markovic je bio njihov izbor.

Novi Sad, 18.juna 1997.

S postovanjem
Mirko Canadanovic