SVEDSKA DEBATA O MOCI I UTICAJU SREDSTAVA INFORMISANJA

Sloboda informisanja je u pisanim medijima vidljivija od diskretno suzene slobode na drzavnim televizijskim i radio kanalima, sto ne znaci da i oni nisu kriticni prema potezima vlasti

Zorica Miladinovic
specijalni izvestac "Nase Borbe" iz Stokholma

"Uz kralja i drzavne organe mediji su treci vlastodrzac u Svedskoj", misljenje je poslanika Leve partije u drzavnom parlamentu Ule Hofman, koje ne mora biti i generalni zakljucak opste javne debate na temu: da li je porasla moc novinara u ovoj zemlji na severu Evrope.

U aktuelnoj debati o znacaju medija i novinara ucesce su uzeli kako politicari i novinari, tako i gradjani, koji u svim polemikama na nivou drustva imaju izuzetno zapazeno mesto. S obzirom na liberalne zakone o slobodi informisanja, veliki broj novina ili podrazumevanje principa objektivnosti i nepristrasnosti, reklo bi se da novinari imaju sve stabilniju poziciju i ugled. Ili se na to moze gledati i drugacije?

U Svedskoj se distribuira oko 4,4 miliona listova, tako da 90 odsto domacinstava cita po jednu novinu. Poznavaoci medijskih prilika tvrde da je njihova uredjivacka politika uglavnom diskretno naklonjena vladajucoj socijaldemokratskoj opciji, ali da ima i listova na cije uredjivanje izvesni uticaj imaju i druge partije. Prema njihovim tvrdjenjima, sloboda informisanja je u pisanim medijima vidljivija od diskretno suzene slobode na drzavnim televizijskim i radio kanalima, sto ne znaci da i oni ne umeju da budu prilicno kriticni prema potezima aktuelne vlade.

Pored leks specijalisa o zastiti javnosti - koji propisuje da novinarima mora biti dostupan i najmanji papiric koji dospe do bilo kog drzavnog organa, cime dobija status javnog dokumenta - Svedska je vlasnik jos jednog zakonskog specijaliteta. Prema ovim odredbama, za ono sto je objavljeno niposto ne moze odgovarati novinar, vec iskljucivo glavni i odgovorni urednik tog medija.

"Jedino svedsko zakonodavstvo u svetu predvidja odgovornost samo jedne osobe, znaci glavnog urednika, za ono sto se emituje ili objavi. Iznosenje misljenja i kritika spada u domen slobode govora, koja se takodje stiti posebnim zakonom, i niposto nije krivicno delo. Sudjenje protiv glavnog urednika moze zapoceti samo ukoliko porota prethodno i nedvosmisleno oceni da je rec o krivicnom delu predvidjenom zakonom. Ljudi u poroti sve vreme moraju imati svest o tome koliko je sloboda govora vazna i dragocena, tako da ukoliko nisu sigurni u oceni o krivicnom delu, sudski postupak nece biti pokrenut. Od Drugog svetskog rata do danas kaznjen je samo jedan glavni urednik jer je utvrdjeno da je huskao protiv drugog naroda", objasnjava advokat Persi Brat, strucnjak za pravna pitanja i slobodu izrazavanja pri svedskom Helsinskom komitetu za ljudska prava.

"Svedski mediji rade vrlo samostalno i poseduju veliku moc. Potpuno je normalno da oni ne samo da informisu, nego postavljaju i nezgodna pitanja, ili kritikuju i optuzuju. Parlament ili politicari u njemu ne mogu da im naredjuju sta i kako da pisu", kategoricna je Eva Rosengren, sekretar za informisanje u svedskom parlamentu.

Nesto drugacije ocene se mogu cuti medju "obicnim svetom", koji je cak sklon tvrdnji da razlicite politicke partije vrse manji ili veci uticaj. Ipak je preovladjujuce misljenje da je u svedskim medijima gotovo nezamislivo prikazivanje stvarnosti u krivom ogledalu, kroz lakiranje stvarnosti ili montiranje fakata.

"Cinjenica je da je princip slobode stampe znatno oslabio u vreme Drugog svetskog rata. Tada se nismo dobro pokazali. Tadasnji politicki, ekonomski i kulturni establisment je bio slab prema nacistickoj vlasti u Berlinu i uplasen da je ne iritira kriticnim clancima. Vladala je cenzura i objavljeno je samo nekoliko tekstova koji su bili kriticni prema nacizmu. Ljudi koji su donosili zakon o slobodi stampe posle rata govorili su da se stide tog mracnog perioda. Bojim se da nas takvo iskustvo uci da postoji mogucnost da bi se i danasnji borci za slobodu medija opet olako pokorili eventualnom diktatorskom rezimu", kaze Persi Brat.

To sto se o tom mracnom, ratnom periodu svedskog novinarstva tokom posleratnih pet decenija relativno malo govorilo moglo bi da znaci kako tadasnja javnost i sredstva informisanja nisu bili dovoljno snazni, otvoreni i kriticni da "sramotu" ne gurnu pod tepih. I sadasnja javna debata bi mogla da pokaze koliko je generalno zalaganje za objektivno informisanje postavljeno na cvrste profesionalne i eticke temelje.