Svetlana Slapsak o disidentskim i kulturnim krugovima u Beogradu i Ljubljani - nekad i sad

Pred proteste u Beogradu izgledalo mi je kao da je nastupilo potpuno pomracenje i da su se agresivni glasovi koji su se javljali u prilog rata i u prilog ubijanja, unistavnja, ponistavanja drugih, potom se pojavili da poniste one koji su za vreme rata bili protiv rata. Ta agresivnost nastavljena je sa neverovatnom zestinom, ali, na svu srecu desile su se beogradske demonstracije

Alma Midzic Sostaric

Svetlana Slapsak, esejista, knjizevni kriticar, polemicar, bila je medju najaktivnijim disidentima u Beogradu sedamdesetih i osamdesetih. Sada zivi u Ljubljani a u Beogradu uredjuje casopis "Profemina" koji je posvecen zenskoj knjizevnosti i kulturi. Protekle nedelje Svetlana Slapsak je bila u Beogradu i to je bila prilika za razgovor. Razgovor je poceo prisecanjem na stare dane.

Secam se vremena kada vas na TV Beograd u izvestajima iz Udruzenja knjizevnika Srbije bas nije bilo preporucljivo pominjati. Kako vam kao izuzetno aktivnom ucesniku u aktivnostima te organizacije izgleda evolucija Udruzenja knjizevnika Srbije i ponasanje pojedinaca uoci i tokom rata?

- Dosta jednostavno. Radi se o tome da je grupa disidenata od 6o-ih pa nadalje izrazito marginalizovana. Mi smo i pored toga bili relativno uspesni, organizovali smo proteste, pisali peticije. Ta grupa se sredinom 8o-ih susrela sa jednom mnogo vecom koju su sacinjavali ljudi adaptirani na sistem ili saradnici sistema, a cesto i clanovi partije. Jer, u cinicnom jugoslovenskom sistemu moglo se biti antikomunista i istovrmeno biti i clan partije. Dakle, ta velika grupa se susrela sa mojom malobrojnijom i u dobroj meri je progutala. Mislim da se to nije moglo spreciti. Ta velika grupa koja nije imala preciznih ideja i precizne ideologije vec manje-vise dobru praksu povodjenja za idejama koje donose korist i vlast prozdrala je nasu, u relativno kratkom roku. To se desilo upravo u Udruzenju knjizevnika Srbije i pokazuje kojim se oruzjem ta brojna grupacija sluzila. Posle pokusaja da se razgovara o demokratiji, o opstim stvarima, o slobodi govora oni su se prevashodno zaustavili na nacionalizmu. To je bila njihova prednost. Prednost je bila u tome sto su politicki zainteresovanoj publici predlagali jaci diskurs koji se zasnivao na kolektivnim istorijskim pravima a nas je bio zasnovan na dve tacke koje ga odredjuju kao slabi diskurs a to su bila ljudska prava i pravo na slobodu izrazavanja.

Da li je taj vas diskurs i danas slab?

- Da, slab je i danas. Tako je kod nas ali i svuda u svetu. Kada se predoce kolektivna prava, istorija i privlacne naracije iz proslosti, to uvek proguta pricu o ljudskim pravima i slobodnom izrazavanju. Ali ipak treba reci da je obrazovanje publike na drugim mestima drugacije nego kod nas.

Gde sada radite i kakva je vasa pozicija u Sloveniji?

- Sada radim u Institutu za humanisticke studije koji je prvi privatni postdiplomski fakultet u Sloveniji i napravljenjen je po modelu Pariske skole za vise socijalne studije. Tu sam kodirektor programa za antropologiju antickih svetova i direktor programa za studije polova. U tom poslu saradjujem veoma intenzivno sa Fancuzima, prakticno sam u Ljubljanu dovela celu grupaciju francuske antropoloske skole antickih studija. Oni drze predavanje mojim studentima tokom jednog intenzivnog semestra. Sve mi se to veoma dopada jer je to rec o licnostima koje su bile moj uzor kada sam pocela da se bavim ovom disciplinom i sa njima veoma lepo saradjujem. Zanimljivo je i to da na osnovu polozaja tih ljudi u Francuskoj mogu da vidim propast stare disidencije u Jugoslaviji, nije nimalo slucajan. To je nesto sto se manje-vise svuda desava, po istom sistemu. Ovi ljudi su se pedesetih godina odvojili od francuske levice pobunivsi se zbog postupaka u Alziru, pa su sezdesetih, narocito posle 68. i oni doziveli istu vrstu marginalizacije koja je, konacno moram i to da kazem, neka vrsta intelektualne prednosti.

Sta se desilo sa vasim zaposlenjem na Univerzitetu u Ljubljani? Da li ste odatle otisli dobrovoljno?

- Nisam otisla doborovoljno. Ja sam imala honorarno mesto i ugovor mi nije obnovljen posle serije napada u dnevnoj stampi. Te tekstove pisale su moje kolege.

Da li kampanja protiv vas jenjava.

- Kampanja jenjava i zato sto sad radim u drugom svetu. Na svu srecu i situacija u Sloveniji se veoma mnogo raslojila i mislim da to Sloveniju normalizuje. To se, na zalost, nije dogodilo ni u Hrvatskoj ni u Srbiji pa zato ovde intelektualci jos uvek umisljaju da zive u totalitarnoj kulturi i tako se i dalje ponasaju. Problem je u tome sto svi organizuju svoju ingerenciju tako da kontrolisu sve sto se desava. Svi imaju te iste pretenzije i ideju da intelektualci treba da kontrolisu nesto. Tako se totalitarizam koji smo ideoloski izbegli, pokusali da zaboravimo ili izbrisemo, pojavljuje u kulturi.

Kako vam izgledaju prilike u kulturi u Srbiji danas?

- Katastrofalno. Pred proteste u Beogradu izgledalo mi je kao da je nastupilo potpuno pomracenje i da su se agresivni glasovi koji su se javljali u prilog rata i u prilog ubijanja, unistavanja, ponistavanja drugih, potom se pojavili da poniste one koji su za vreme rata bili protiv rata. Ta agresivnost nastavljena je sa neverovatnom zestinom ali na svu srecu desile su se beogradske demonstracije. U tim demonstracijama svet je reagovao ne samo protiv Miloseviceve politike, ne samo protiv bede i uzasa nego i protiv takvih tendencija u kulturi.

Da li ce se taj trend odrzati?

- Nema nikakvog razloga de se ne odrzi. Ima mnogo mladog sveta koji nije opterecen kolektivnom kulturom.

Vi uredjujete i osnovali ste casopis "Profemina". Sta ste zeleli da postignete?

- Moja ideja oko "Profemine" bila je da napravim provokaciju koja ce uvesti drugu vrstu problematike u ovdasnju kulturu. To se i dogodilo. Naravno, incijativa nije bila samo moja, bilo je tu i drugih ljudi ali smo se nasli oko osnovnog cilja. Ocigledno taj casopis za zensku knjizevnost i kulturu ovde u Beogradu ima neverovatan efekat. Prvi aspekt je obrazovanje gradjanina kada je rec o feminizmu i zenama, dakle o ljudskim pravima, a drugi - da mladi pisci i muski i zenski objavljuju u "Profemini", koja garantuje odredjeni kvalitet. Trece i najvaznije je, da radeci oko "Profemine", cela ta grupa ljudi spoznaje da je rad oko institucije posao koji moze da bude neuporedivo patriotskiji od raznih zahuktalih izjava o patriotizmu koje daju drugi.