Prepoznajemo li posledice medijske i ratne propagande

Dovoljno je u nekoliko navrata osetiti duh, politicku, ideolosku, partijsku ili nacionalnu strast u krajevima koje Beogradjani zovu provincijom, pa da se iluzija stvorena postnovembarskom gradjanskom setnjom rasprsi kao maslacak na vetru

Velimir Ilic

Odavno vec ne bi trebalo da postoji dilema - mi smo zemlja u kojoj ljudi imaju kratko pamcenje, svest poput plastelina a savest "od slucaja do slucaja". Jer, iza nas je "rat u kome nismo bili" a ovdasnja vojska i policija uredno su mobilisali gradjane ove zemlje pa cak i izbeglice kojima je nasa drzava, navodno, pruzila utociste. "Srbija koja nije bila u ratu" poslala je svog predsednika u Dejton da potpise mir. Nasa drzava "nije definisala i ozvanicila nacionalni interes na prostorima bivse Jugoslavije" ali zato danas mnogi njeni gradjani, politicke partije i njihovi lideri, intelektualci i "intelektualci" traze krivca za "gubitak srpskih zemalja" sa one strane Drine.

I dalje smo zarobljeni okovima nacional-romanticarske mitologije i epskog mentaliteta. Utoliko pre, fantasticnom upornoscu, mnogi su skloni da okrivljuju sve "nase tradicionalne neprijatelje" - od pape i Vatikana, Kominterne i Novog svetskog poretka do pripadnika juznoslovenskih plemena i nacionalnih manjina sa kojima smo do juce na republike i pokrajine delili jednaku drzavu a razlicito bratstvo i jedinstvo. Pri tom su retki ono sto smognu snage da priznaju brojne kvarove u mehanizmu "srpskog nacionalnog i politickog bica".

Novo mesanje nacionalnih karata

Dok su Beogradom i mnogim gradovima Srbije nedavno trestale pistaljke, trube i bubnjevi izgledalo je da se probudio gradjanin, dovoljno svestan - i politicki i nacionalno - da se oslobodi i straha od diktature ali i epskih mitova o nebeskom i najstarijem narodu. Gradjanska Srbija? Ne, ona ipak jos nije stekla stanarsko pravo u ovom oronulom soliteru. Tim pre jer predsednik kucnog saveta u novu igru krece ponovo mesajuci i otvarajuci nacionalne karte, sa proverenim starim kecevima u pohabanom rukavu i kibicerima koje i dalje drzi strast ideoloske i nacionalne prepotencije i ksenofobije.

Medjutim, cak ni mnogi koji ne spadaju u grupu recenih kibicera, navijaca, simpatizera i izborne baze predsednika kucnog saveta - vec su, naprotiv, njegovi ljuti protivnici - malo cime doprinose stvaranju Srbije koja je pocela da se prepoznaje u gradjanskom protestu. Milosevic im jeste politicki i ideoloski protivnik ali i izdajnik nacionalnih interesa, istovremeno krivac i za stradanje nacije u ratu i miru ali i za prevaru zbog neostvarenih teritorijalnih ambicija zbog kojih su mnogi cak i rat (ili prevashodno rat!) mogli prihvatiti i prihvatali ga kao sredstvo ne bi li se "jednom zauvek znalo sta je Srbija i sta je srpsko".

A srpske su, izgleda, ostale uglavnom zablude. Prva i najstarija je srpska zabluda o samospoznaji. Zabluda proizisla iz narcisoidne slike o maltene idealnoj naciji, tradiciji, slavnoj proslosti, ruzicastoj buducnosti na vekovnim ognjistima, snazi cije se uporiste trazi u balkanskom kvantitetu a ne u intelektu koji bi i proslost i sadasnjost i buducnost postavio u mnogo realnije okvire od ovih u kojima smo zarobljeni. Sledeca zabluda je da smo sami sebi dovoljni a njena posledica jeste to sto tragicno sporo shvatamo i prihvatamo nova demokratska i civilizacijska pravila igre, kako u najblizem okruzenju, tako i u svetu do kojeg nam je stalo (ali pod uslovom da budemo uvazeni po nasim pravilima i zeljama). Cenu te zablude ispostavljaju nam vec mesecima razni emisari svetske diplomatije koji defiluju kroz kabinete ovdasnjih institucija (ili institucije) sistema. Zbog topota marsevskog koraka dosadasnjih toboznjih promena - od nacionalne geografije, ekonomije do politike - ne razmisljamo o odjecima buducih koraka. Za sada smo uspevali ili da ostanemo u mestu ili da se vratimo nazad.

Sve ovo gotovo da se ne shavata i ne oseca u takozvanom "krugu dvojke", to jest koliko-toliko kosmopolitskom Beogradu, uljuljkanom zvizducima pistaljki ili informacijama i slikom nekolicine medija nezavisnih od volje jednog coveka. Dovoljno je u nekoliko navrata osetiti duh, politicku, ideolosku, partijsku ili nacionalnu strast u krajevima koje Beogradjani zovu provincijom, pa da se iluzija stvorena postnovembarskom gradjanskom setnjom rasprsi kao maslacak na vetru.

Isto ili malo vise

Treba li, mozda, neko da kaze: Da, mi cemo biti normalna zemlja ali prvo sami sebi moramo priznati ko smo i sta smo. Da, mi cemo biti normalna zemlja kad vise ne budemo "dva Srbina - tri partije". Da, mi cemo biti normalna zemlja kad shvatimo koliko smo i sami doprineli stvaranju losih slika o sebi. Da, bicemo mi normalna zemlja kad odlucimo da li je prevashodni (dakle i nacionalni) interes demokratska Srbija a ne ovaj galimatijas ideoloskih, politickih i nacionalnih strasti, ksenofobije i paranoje o omrazenoj naciji. Da, postacemo normalna zemlja, ali - nazovimo pravim imenom krivce za rat i stradanja naroda, za rasturenu privredu, pljacku i kriminal i priznajmo kome su i koliko su svojevremeno prijale price o "oslobadjanju srpskih zemalja" i ko je sa cvecem ispracao i docekivao ratnike iz Vukovara. Da, mozemo biti normalna zemlja ukoliko izdajicama i dezerterima ne budemo proglasavali one koji nisu hteli da budu ratnici u ratu bez pobednika. Da, mozemo i mi postati normalniji ukoliko pronadjemo pravu protivtezu negdasnjoj propagandi koja je ucila da pogresno shvatamo i svoje i tudje a cijih posledica jos nismo dovoljno svesni.

Da, mozemo mi biti normalna zemlja ako se medjusobno ne urnisemo jalovim raspravama o tome kako da to postanemo.