KANADSKA PREISPITIVANJA ODNOSA PRINCIPA I PRAGMATIZMA U SPOLJNOJ POLITICI

To sto i sam premijer Kretjen cesto navlaci odelo poslovnog coveka - kako bi otvorio mnoga za druge cvrsto zatvorena vrata - kod kuce se tumaci dvojako

Zoran Mandzuka
dopisnik "Nase Borbe" iz Toronta

Posle devetodnevnog puta koji ga je vodio najpre u Moskvu, gde se sretao s Borisom Jeljcinom, zatim u London, gde je rucao sa Tonijem Blerom i vecerao s Elizabetom Drugom, i, na kraju, u Edinburg, gde je uzivao u prijemu koji su Skoti priredili liderima Komonvelta, Zan Kretjen se zadovoljan vratio u Otavu.

Kanadski premijer govori o uspehu sazimajuci rezultate ovog "izlaska u svet", a na prvo mesto, ocekivano, stavlja saglasnost Rusije da se prikljuci procesu zabrane koriscenja nagaznih mina. Moskva se, pritom, nije obavezala da ce se prikljuciti grupi od 89 zemalja koje ce pocetkom decembra upravo u Otavi potpisati sporazum o zabrani, ali je vec i njena spremnost - sada prvi put u obavezajucoj formi izrazena - da se uzdrzi od trgovine minama ovde primljena kao novi, dragocen podsticaj ovoj, inace, kanadskoj inicijativi.

Dogovor sa Jeljcinom ima i dodatnu vrednost - on umiruje sve one koji su uvereni da vodjenje spoljne politike mora biti zasnovano na cvrstim moralnim nacelima i utvrdjenim principima. Borba protiv mina je, sasvim sigurno, uzviseni cilj. Ali, sta je sa borbom protiv ucena i korupcije? Kretjen je dobar deo moskovskog vremena utrosio trazeci odgovor bas na ovo pitanje.

Premijer je obavesten o ovom i jos nekim slicnim slucajevima, a iz njegove okoline se odmah culo da je tokom jednog od neformalnih susreta sa predsednikom razgovarao o hotelu (to moze da bude dobra odluka jer medju celnim ljudima u grupi ruskih partnera je i Jeljcinov zet) a zatim se otislo korak dalje - kanadska strana je zvanicno zatrazila pregovore o novim, uverljivim merama zastite njenih investicija u Rusiji. To je, istaknuto je, vazno ne samo zbog tekucih vec i zbog buducih poslova u koje spada ugovoreni nastup kanadskih strucnjaka za telefoniju. Kretjen je, culo se ovde, ponovo pokazao smisao za pravovremen poslovni potez.

Nesto slicno je pokazao i u Londonu. Sa manje odjeka nego prethodnih dana i tu je najpre govorio o nagaznim minama - pohvalio je britansku podrsku zabrani i doprinos takvom stavu Dajane, princeze od Velsa - a tek onda je sa puno optimizma govorio o privredi u novom vremenu, u dobu nailazeceg suficita u kanadskim finansijskim knjigama. Mnogo dobre volje bilo je i u proceni koraka vlade Tonija Blera, jednog od najpopularnijih politicara u kanadskoj javnosti, a ona ga nije napustala ni kasnije, kada je krenuo u Skotsku. U tim prvim trenucima izgledalo je da ce svrha puta biti ispunjena susretima sa premijerima Indije i Pakistana kojima su jos jednom, ovoga puta iz prve ruke, ponudjene prednosti zabrane mina. Pokusaj je, izgleda, bio uzaludan, ali to je ostalo u senci jedne druge, neocekivane promene.

Za iznenadjenje u Edinburgu pobrinuo se sam domacin, Toni Bler, koji je sa pravom predsedavajuceg zatrazio da lideri zemalja Komonvelta paznju usmere u pravcu bitno drugacijem od dosadasnjeg - sa tradicionalnih prioriteta, ljudskih prava i demokratije, mora se preci na trgovinu i investicije. To nije toliko lako koliko izgleda. Za istim stolom su neki dobitnici u liberalizaciji svetske trgovine - Velika Britanija, Kanada ili Australija - ali tu su i mnogi gubitnici, vecina africkih i karipskih zemalja, i neki, poput Malezije, koji su podozrivi prema ekonomskim merilima Zapada. Promena je objasnjena prekom potrebom osavremenjivanja ovog anahronog kluba cijih su 54 clana povezana pripadnoscu bivsoj Britanskoj imperiji.

Ne zna se tacno da li je britanski premijer imao saglasnost kanadskog pre nego sto je predlozio taj, kako kaze, istorijski korak, ali se prilicno pouzdano moze reci da u trgovini sa svetom Kretjen vidi potpunije ostvarenje politike u svetu. To ne cudi kada se vidi krajnji rezultat - izvo cini cak 40 odsto bruto nacionalnog dohotka Kanade. Isto tako ne cudi sto sam premijer veoma cesto navlaci odelo poslovnog coveka kako bi otvorio mnoga za druge cvrsto zatvorena vrata - on tu nije usamljen, drustvo mu jos prave dva njegova prethodnika, Brajan Malruni (nedavno je sa trgovcima zlatom bio u Kazahstanu) i Pjer Eliot Trido (sa bankarima u Kini).

Nije mali broj onih koji ce uporno tvrditi kako je svodjenje spoljne politike u sluzbu trgovine prilicno necasno nastojanje koje svedoci o moralnom posrtanju. Uz ovo ide tvrdnja da je nedopustiva promena naglaska, da su ljudska prava iznad svega, a u svakom slucaju iznad zarade. I zato, kada politicar kaze da je moguce biti u oba sveta - podjednako se dobro brinuti i o trgovini sa nekom zemljom i o stanju sloboda u njoj - tada je rec o obicnoj hipokriziji...

Ovo poslednje je, mozda, tacno, ali tacno je i to da je hipokrizija samo pola smrtnog greha.