IZBEGLICE U KAMPU "BOGOVADJA"

Za rucak slatke, za veceru slane makarone. Osecaj da su svoji na svome, povremen

"I vrijeme prolazi": Na modnoj reviji FOTO: N. Stojanovic

Oko sto dvadeset izbeglica smestenih u komfornom odmaralistu "Bogovadja" nadomak Lazarevca trose, neki, vec sedmu godinu svoje prognanicke dane. Imali su "srecu" da budu zbrinuti u decje odmaraliste u koje redovno stizu razdragane grupe dece iz cele Srbije. Zato su izbeglicke sobe tople, umesto "cucavca" prava klozetska solja i pravo kupatilo sa toplom vodom.

Obroci redovni, iako u poslednje vreme, kazu, jednolicni, ukljucuju cak i uzinu za decu. I osnovna skola je u blizini, a obliznje selo i manastir "Bogovadja" daju povremeno osecaj da su svoji na svojem.

Da li blizina Beograda ili pak reprezentativan uzorak izbeglickog kampa pod patronatom Crvenog krsta, tek ovdasnje zene u dva navrata bile su ucesnice u kreativnom projektu japanske humanitarne organizacije. Prosle godine pravile su ekoloske krpe i rukavice, deo novca prodajom su i dobile, a prosle nedelje, nakon intenzivnog sedmodnevnog kursa, postale su svalje. Modna revija, na kojoj su manekenke bile krsne dinarske zene obucene u najnovije "japanske" pelerine, bila je mali beg iz klimave sadasnjice.

Hoce li ih upravo naucena vestina trgnuti iz letargije, najteze izbeglicke boljke, i pruziti im mogucnost zarade? Vecina smatra da ce i nadalje njihov jedini prihod "dolaziti" sa okolnih seoskih imanja i njiva.

Na pitanje hoce li se vracati svojim kucama mahom gledaju u pod i s nevericom odmahuju glavom.

"Bila sam u avgustu u Konjicu, radi dokumenata. Popila sam i kafu u svom stanu u kojem sada zivi jedna muslimanska porodica. U oklini Konjica mi je i muz poginuo. Vec pet godina sam ovde, dosla sam samo u papucama i staroj trenerci. Tako obucena pocela sam odmah da radim u hladnjaci lajkovacke zemljoradnicke zadruge. Sada je dobro, zaradim 500-600 dinara, cerka mi se udala za mestanina, a sin radi na crno. Radio bi ko covek da ima kakve papire, da se zna gde mu je drzava i zavicaj. Najgore mi pada samoca", kaze Rajka Golubovic, brisuci povremeno suze.

Ilinka Gliroric s muzem je izbegla sa Marin-dvora iz Sarajeva. U Srbiji je rodila dvoje dece, devojcica ima tri a bledunjavi malisan, zacudjenih ociju, godinu i po. U sobi u kojoj zivi sa familijom prica da je najgore starima, mladji se bave decom i povremeno rade.

"Izasli smo iz kuce sa onim sto se na nama zateklo. Sporet sam iskljucila i otisla u podrumsko skloniste. Iz Sarajeva nas je izvukao komsija, Musliman. Dobri smo bili, nerazdvojan je bio s mojim muzem, zajedno su pili i rostiljali. Sta da ti kazem, zivi se nekako. Muz mi je vredan, radi po okolnim gradjevinama, donese kuci po 15 do 20 maraka, sve zavisi od gazde. Treba deci kupiti mleko i voce. Hrana je sada slabija, juce smo za rucak dobili slatke a za veceru slane makarone", prica Ilinka. Pokazuje parce gelera koje su lekari izvadili iz noge njenog muza. "Iz glave su mu sve gelere povadili u nozi je ostao jos poneki", prica kao da se radi o nekom drugom.

Na oglasnoj tabli odmaralista umesto decjih crteza vise fotografije "kako sanirati ratne povrede i rane". Ovi ljudi kao da jos uvek zive u proslosti.

"Radim u okolini kada su svadbe, slave ili ispracaj. I ne trosi se mnogo, nigde ne idemo. Ne razmisljam o sutrasnjici. Covek se opusti, pusti da stvari idu stihijski", kaze Vesna. U sobi nalik vojnickoj, troje dece za stolom. Velika serpa sa ostacima zagorelih makarona.

Najduzi su dani starima. Zabradjene u krajiske marame, stare zene sede uz radijatore, tik uz prozorska okna, zagledane negde u proslost. Skrti na recima, kao da ih svaka izgovorena rec vredja, opstaju od secanja. I izgubljene nade da ce se nekad vratiti kucama.

Mladja zena iz Gorazda kaze: "Nema zivota tamo vise za nas. Tvornice ne rade, a Srba je i pre rata bilo malo. Sada ih nema nikako. Svi nesto cekamo, ne znamo sta. Stalno predajemo papire za vani, ali dzabe. Sav taj povratak izbeglica na stara ognjista bice prividan. Vise nikad nece biti isto. Sve je to prividno. Imam dvojicu djecaka, idu u skolu, imaju svoje drugove, mestane. Igraju se lopte, idu na rodjendane. I vrijeme prolazi", kaze nasa sagovornica.

"Ljudi bez korena", kako rece jedan covek iz Knina. "Kada me neko pita odakle sam, ne znam sta da mu kazem. Kazu zavicaj se nosi u srcu a gde je moj". To ne zna ni Hazim Smajlovic iz Brckog koji je ovde vec pet godina.

Zorica Mihajlovic