POZORISNE PREMIJERE

Evgenij Svarc "Snezna kraljica", rezija Milan Karadzic, scenograf Geroslav Zaric, kostimi Bozana Jovanovic, muzika Aleksandar Lokner, scenski pokret Sonja Lapatanov, produkcija Pozoriste "Bosko Buha"

Tokom poslednjih nekoliko, kako se obicno govorilo, smutnih godina, decje pozoriste je bilo poligon na kome su odrasli pokusavali da zabasure svoju pokvarenu prirodu. Tada su, naime, pravljene predstave kao za decu, u kojima se na zaobilazan, nekada cak zamrseno isposredovan nacin govorilo o svetu odraslih. Sve u stilu: da se Vlasi ne dosete. Kako za takvo sto naravno nije bilo potrebe, jer se u pozoristu moglo govoriti sta se htelo, a ni rezultati nisu bili narociti, onda se u poslednje vreme odustalo od takve prakse.

Projekat "Snezna kraljica" tako spada u same vrhove decjeg pozorista ili pozorista za decu, kako vise voli da kaze Ljubivoje Rsumovic, direktor Pozorista "Bosko Buha" gde je i izvedena ova predstava. Za razliku od, na primer, prilicno uspele predstave, cak ucesnika Sterijinog pozorja, "Novela od ljubavi" Milana Karadzica, u kojoj se kroz pricu o brdjanima i starosedeocima htelo nesto vise reci o drustvenoj klimi i o sukobu ruralne i urbane svesti, u ovoj predstavi slicne namere nema. "Snezna kraljica" je tako "prava" decja predstava izasla iz majstorske radionice reditelja Milana Karadzica koji ne samo da je i ovaj put potvrdio da veoma dobro razume svet bajki, njegove zakonitosti i mogucnosti transponovanja na scenu, vec da mu u tom poslu gotovo nema ravna.

Definitivno odustajuci od namere da odnos razumnosti i osecajnosti kao osnovne metafore Svarcove bajke propusti kroz prizmu "prilagodjavanja" i time na duzi rok umanji znacaj same predstave, Karadzic ostaje pri stavu da je u ovakvoj vrsti projekta neophodno sacuvati osnovni narativni tok i samu zanrovsku strukturu.

Istovremeno, Karadzic efektno golica decju mastu dvodimenzionalnoscu svoga projekta koja se ogleda u poklapanju krajnjeg cilja i nacina da se on postigne. Nakon sto su dvoje klinaca i njihov svet izlozeni negativnom dejstvu zla - sebicnoj nameri Snezne kraljice - devojcica krece u potragu za decakom Kajom kako bi mu, sta bi drugo, otkravila zaledjeno srce. Na tom putu, koji je bio otezan brojnim preprekama, na prvom mestu zlim Savetnikom, potom razbojnicima i drugim neprijatnostima, Karadzic pricu vodi efektno i do kraja promisljeno. Ciljano mesto njegove predstave, koje je istovremeno i osnovni motiv projekta je bazicna emocija i osnovno razlikovanje dobra i zla. Dodamo li tome da je reditelj uspeo da postigne optimalan ritam i intenzitet predstave, jasno je da je ovaj put rec o cistoj predstavi bez patetike koju nosi ovaj trenutak. Pri tome, pojedina resenja, narocito sam kraj predstave - kada u vanredno dobrom svetu snega i leda scenografa Geroslava Zarica svi akteri predstave zaplesu ledenom povrsinom prostora Snezne kraljice - svedoce da je ovaj put rec o predstavi koja nam je nedostajala. Povremena razigravanja manjih uloga, kakva su bila ona Dejana Lutkica u ulozi Severnog Jelena ili Vjere Trifinove Mujovic u ulozi Male Razbojnice, pa Nenada Nenadovica kao Ptice Gavrana, istovremeno su predstavljala deo pojednostavljenog rediteljskog koncepta i sarmantne dosetke koje postizu veliku saglasnost sa efektnom muzikom Aleksandra Loknera.

Bila je to dobra predstava u pozoristu "Bosko Buha" koja ce dugo ziveti na sceni zahvaljujuci i veoma dobrim ulogama Ivana Jevtovica, kao naratora i jednog od glavnih pomagaca radnje, zatim Pavla Pekica kao Kaja i Drage Ciric-Zivanovic, a ponajvise Olje Grastic kao bakici iz bajke.

Samo da Milan Karadzic nastavi da pravi decje predstave za decu.

Zeljko Jovanovic