OTKUDA USPON POLITICKOG RADIKALIZMA

Aleksandar Fatic

Na izborima je pobedio politicki radikalizam. Ubedljivo najveci porast popularnosti i glasacke podrske je pripao radikalima.

U opstini Novi Beograd, cija populacija je po velicini blizu populacije Crne Gore, i koja je najveca opstina na teritoriji SRJ, najvise glasova dobili su radikali. Politicka atmosfera u zemlji se, dakle, radikalizuje i zaostrava, a ne smiruje. Uslovno govoreci "demokratske" opozicione stranke, koje su dobile lokalne izbore prosle godine, izgubile su kredibilitet posle raspada koalicije "Zajedno" i danas su politicki deklarisane. Napad Vuka Draskovica i SPO na Zorana Djindjica kao gradonacelnika Beograda, neposredno nakon izgubljenih izbora, ruzna je manifestacija potpune politicke nezrelosti ove stranke i nesposobnosti opozicionih clanica nekadasnje koalicije "Zajedno" za uzajamnu saradnju i ozbiljno politicko delovanje.

Zavisno od toga da li udje u koaliciju sa SPS ili SRS, SPO moze neko vreme "poziciono" prezivljavati, eventualno kroz ucesce u vladi, dok se postepeno ne utopi u SPS ili SRS. Ukoliko u bliskoj buducnosti ne sklopi ni jednu koaliciju, kao sto je najavio, i ukoliko ne udje u vladu, Vuk Draskovic i njegova stranka ce jos neko vreme postojati na marginama politickog zivota, obracunavajuci se sa drugim opozicionim strankama, dok ne zamru kao stranka.

Buducnost, u smislu sticanja politicke moci, do kraja ovog veka pripada radikalima. Oni su sada u drugacijoj poziciji nego ikada pre. Zato ce u politickom zivotu u Srbiji doci do ozbiljnog zaostravanja. Tome ce doprineti radikalizovano biracko telo koje cezne za cvrstom rukom, i koje je razocarano do sada dominantnim strankama.

Na pitanje: zasto je doslo do radikalizacije biraca, nezaobilazan odgovor je siromastvo. U svim delovima sveta ocajne ekonomske prilike kakve trenutno postoje u Srbiji vodile su do uspona radikalizma. Visoka nezaposlenost, koja u Srbiji bez Kosova iznosi bar oko 25 a na Kosovu 50 odsto, nerealno niska primanja, nefunkcionisanje drustvenih institucija kao sto su sudstvo, administracija, bankarski sistem, carina, itd., kriza unutrasnje bezbednosti usled porasta kriminala, svi predstavljaju fenomene koji gradjane svuda u svetu, a ne samo u Srbiji, navode na to da biraju radikalna politicka resenja.

Sta ta resenja tacno predstavljaju u konkretnom, "nasem" slucaju, nije sasvim jasno, ali moze se ocekivati ono sto je karakterisalo porast radikalizma drugde u svetu: povecana kolicina konflikata u javnoj sferi na svim nivoima drustvenog zivota, od konflikata izmedju pojedinaca do onih izmedju etnickih grupa; obracun sa politickim neistomisljenicima nasilnim metodama; nacionalna homogenizacija i uspostavljanje "pravog nacionalizma". Od svih ovih posledica, poslednja je, u stvari, najmanje losa, jer ce ona, u dugorocnom periodu, pomoci razjasnjavanju shvatanja nacionalnog identiteta. Ovo shvatanje je bilo izuzetno konfuzno tokom poslednjih desetak godina.

"Pravi" ili izvorni nacionalizam je definisanje sopstvenog identiteta preko identiteta nacije kao bioloske, a ne ideoloske kategorije. To je nacionalizam kakav gaje mnogi narodi danas. On je nesto sto nastaje u okolnostima i medju ljudima koje nesto sprecava da razviju svoj puni licni identitet kroz licnu slobodu, slobodu misli, savesti, ljubavi, individualne ljudske odgovornosti, pa se onda taj "deficit" takvog licnog identiteta koji se odlikuje slobodom, nadoknadjuje oslanjanjem na jedan u egzistencijalnom smislu "fiktivni" identitet. Taj fiktivni identitet je kolektivni identitet.

Kao sto je Nikolaj Berdjajev pisao, kolektiv je u egzistencijalnom smislu fiktivni identitet zato sto nema "egzistencijalni centar": kolektivi nemaju sposobnost za patnju i stradanje u egzistencijalnom smislu. "Nacija" ne moze da pati i strada u izvornom smislu - mogu da zaista pate, smrzavaju se, gladuju, strahuju i umiru pojedinci - clanovi tog kolektiva, a "stradanje" nacije je statisticki pregled stradanja tih pojedinaca. Pojedinci, veliki broj njih, koje nesto sprecava da se egzistencijalno odnose jedni prema drugima kao slobodne licnosti, da odredjuju svoj identitet kroz svoju licnu slobodu savesti u odnosu prema drugim pojedincima, pribegavaju shvatanju sebe samih tek kao pukih epifenomena jednog opsteg kolektiva kome pripadaju. Ovakav je nacionalizam Amerikanaca, Francuza, Australijanaca. On raste u situacijama u kojima dominira politicki radikalizam, a vremenom moze nadziveti politicki radikalizam i, nekako, odrzati kakvo-takvo, trajno odredjenje neke vrste nacionalnog identiteta, bez suvise lutanja.

"Hibridni" nacionalizam je definisanje sopstvenog identiteta preko mesanja nacije i politicke ideologije. U kontekstu hibridnog nacionalizma prihvatanje ili nastavljanje prihvatanja jedne ideologije je povezano sa nacijom na cijem je celu, sticajem okolnosti, oligarhija koja takvu ideologiju sprovodi. Tako dolazi do identifikacije nacije sa ideologijom, odnosno ideoloskom "elitom" koja simbolizuje tu ideologiju. To je mesavina koja je delovala kao "molotovljev koktel" na drustveno tkivo mnogih drzava i nacija u novijoj istoriji.

"Hibridni nacionalizam" je istorijski, konceptualno, i moralno verovatno najdestruktivniji fenomen u drustvu. Radikalizacija politike se u tom svetlu moze posmatrati i kao korak koji ce zaostriti personalne, kadrovske i proceduralne sukobe i samim time dovesti do razresenja nagomilanih protivrecnosti. Sta se moze ocekivati od radikalizacije? U politickom smislu, radikalizacija ce doprineti daljoj fragmentaciji drzave i drustva, na dva nivoa: zaostrice se sukob Srbije i Crne Gore, i podelice se stanovnistvo Srbije na dve grupe. Te grupe ce stupiti u neku vrstu konflikta ciji ce ishod, u dugorocnom periodu, odrediti identitet srpskog drustva i drzave.

U ekonomskom smislu, radikalizacija ce proletarizovati gradsko stanovnistvo u korist seljaka, a makroekonomski efekti ce biti negativni usled dodatnog povecanja medjunarodne izolacije zemlje. To ce doprineti zaostravanju drustvenih protivrecnosti i lomovima u urbanim sredinama.

Kome treba radikalizam? Radikalizam je logican kraj epohe raspadanja takozvanog "autohtnog komunizma" u Jugoslaviji. On je potreban svim ekonomski ugrozenim, zbunjenim pojedincima kao privremeni psiholoski stabilizator. Broj takvih gradjana je jasan po rezultatima poslednjih izbora. (Autor je saradnik Instituta za medjunarodnu politiku i privredu u Beogradu)