Intervju sa mladim makedonskim dramaturgom Ognenom Georgijevskim

Mi smo se zabarikadirali u mala staklena zvona i nama je super, a desavaju se grozne stvari. To si ti videla, ja sam to video, svi su to videli. Ako ne direktno, onda preko CNN - taj nepresusni izvor

Jelena Bjelica

Sa Ognenom Georgievskim, dvadesetjednogodsnjim makedonskim dramskim piscem, studentom cetvrte godine dramaturgije u klasi profesora Gorana Stefanovskog razgovarali smo o njegovom ispitnom tekstu za drugu godinu "Furka", koji je izveden u Skoplju na javnoj probi u decembru 1996. godine, a premijeru je dozivela u martu 1997. godine u Dramskom teatru u Skoplju. Po istom tekstu, Anja Susa rezirala je predstavu koja je premijerno izvedena 5. oktobra u pozoristu Bosko Buha vecernja Scena kod konja. "Furka" je gostovala na festivalu Neighbouring Voices u Slivenu (Bugarska), a prevedena je i na engleski i ocekuje se njeno izvodjenje na inosranim scenama. Mladi dramaturg rekao nam je nesto vise o svom tekstu, kao i planovima za buducnost:

- Za ispit svoje druge godine trebalo je da radim nesto drugo, ali ova tema o kojoj se govori u "Furci" cinila mi se mnogo bitnija. Moj kolega sa cetvrte godine u klasi Umkovskog zajedno sa sedam ljudi postavio je ovaj komad na nasoj Akademiji. Furka u skopskom slengu inace znaci "trip" (voznja, umisljanje dogadjaja), a istovremeno je i stari naziv i za vreteno. Takodje je i ime jednog mesta u Makedoniji gde je poginulo puno vojnika kralja Samuila. Ne znam koliko sve to ima veze sa mojim tekstom, ali eto samo da ti kazem. U "Furci" se radi o tome da postoji jedna nova generacija koja dolazi i koja odbija da vidi sta se oko nje desava. Da li iz straha, da li iz sebicnosti - ne ulazim u to, ali za mene je bitno da se to desava. Mi zivimo u Makedoniji i to je kao neka oaza mira i sada da ne ulazim u politiku svi se mi pravimo da se nista ne desava, i kada se nesto desi bilo to u okviru kulture, ekonomije, politike, sociologije, to traje tri dana. Svakog cuda za tri dana dosta, niko nista ne vidi, ne cuje, sve je OK - u stvari nista nije OK. Mi smo se zabarikadirali u mala staklena zvona i nama je super, a desavaju se grozne stvari. To si ti videla, ja sam to video, svi su to videli. Ako ne direktno, onda preko CNN - taj nepresusni izvor. Ja studiram dramaturgiju i sve sto imam da kazem pricam kroz svoje komade. Meni je dosta ljudi koji se bave necim drugim. Niko ne prica o onome sto njega muci. Drago mi je sto se ovaj tekst igra i u Makedoniji i u Beogradu, za to duzim puno ljudi koji su radili svoj posao. Ako imam sta da kazem radicu to preko svog posla, nastavicu da pisem samo ono sto me zanima, iskreno.

Koje probleme obradjujes u ovom dramskom tekstu?

- Nagla ekspanzija droge u Makedoniji nije usledila samo zbog rata. Mislim da ima jos milion razloga zasto su svi, zasto je i medju osmacima najveci broj korisnika heroina. Pretpostavljam da se sve to desava jer se i sve drugo desava. Svi smo propali, zatvorili se, svima je OK - to je laz, nista. U takvim uslovima sasvim je normalno da se javi ekspanzija droge, mi smo sada kao u nekoj tranziciji. U tekstu postoje dva mlada momka koja pokusavaju da pobegnu iz te slike, oni valjda ne mogu da podnesu CNN, to svakodnevno kljukanje reportazama sa ratista. Kada kazem ratiste, nije na prvom mestu Bosna, Bosna je moj blizi problem, mislim i na raspad Rusije, tamo se gine. Tamo umiru ljudi, to je bitno, a to niko ne primecuje. Svako se hvalio svojim drzavljanstvom, svojim imenom, nekim zastavama. Ne vidim nikakav smisao u tome. Vreme desavanja ove moje drame nije bitno da li je sada ili '93. '94. kada se radilo o Bosni. To je meni isto.

Ne znam koliko imam prava da kazem da je meni isto. Kada posmatras iz pozicije coveka koji zivi u Makedoniji i koji nije bio u ratu sasvim je nebitno gde se taj rat vodi, kako se taj rat zove - ljudi umiru. Radis ceo zivot i onda neko udje, ubije ti sina, kcerku odnese ti sve i nema zasto i nema kako. Ja to ne mogu da shvatim, a ne mogu da verujem da to niko nece da primeti. I to je taj greh, najveci greh moje generacije. Ne kazem da su svi takvi, ali vecinu ne zanima ne samo problem rata, nego i problem narkomanije. Imam osecaj da smo se svi ucaurili i da vodimo politiku "ja cu da gledam samo sebe. Izvini ako ti imas problem, ja cu te preskociti. Ja se zurim. Izvini". Ne znam koliko imam pravo da nudim resenje, i ne znam da li ja mogu da nadjem resenje, ali ja znam da to vidim i necu da precutim.

Po mom misljenju je najveci greh ako znas da se nesto desava sto ne mozes da stopiras, a pri tome nemas nikakvog uticaja na to da kazes "dobro ne mogu nista i necu nista da uradim". To samo cini problem jos vecim. Ako pokusas da zauzmes neki stav, ja ne znam da li ce to bilo sta izmeniti, ali znam da postoji razlika. Podsvesno sam aludirao na Jugoslaviju nudeci dva lika koji se zovu Mirko i Slavko. To sto oni duvajuci dzoint tripuju neke slike iz rata je zato sto je marihuana u Skoplju toliko normalna stvar kao i zvaka. A uostalom to je jedan od najspecificnijih nacina da kidnes od stvarnosti. Nije furka pepeo, nego je pepeo.

Kako je prihvacena drama u Makedoniji?

- Struktura ljudi koja dolazi da pogleda predstavu je veoma cudna. Video sam svasta, od starijh ljudi do naduvanih kretena. Mislim da ljudi kada cuju da se u predstavi radi o nekom ratu, nekoj Bosni, pokusavaju da je izbegnu, jer misle da teatar sluzi za zabavu za beg od stvarnosti. Desilo se da dodje par ljudi na predstavu i vide ono sto nisu hteli da vide. Reakcija im je bila mehanizam odbrane.

Saradnja sa beogradskom ekipom koja je radila predstavu?

- Vidim da nisam sam. I Anja i cela ekipa glumaca bili su strasni entuzijesti. Anji sam poslao tekst u Sliven, ona je odlucila da to uradi. Mislim da ova predstava u Beogradu je predstava koja ti sve otvoreno ponudi - a ti "take it or live it". Jako mi je drago sto niko nista nije sminkao, niko nista nije dodavao, stvar je takva kakva je. Sve je divno, plakati, ekipa, muzika...

Paralela izmedju makedonske i beogradske predstave?

- Odusevilo me je sto ljudi u Beogradu koji su radili predstavu imaju isti stav kao ja. Ne verujem da postoji neka razlika izmedju dve tacke koje su udaljene samo 600 kilometara. Uostalom ovo je pre hiljadu godina bio jedan Balkan. Tada nije bilo Srba, Slovenaca, Hrvata, Makedonaca. Dakle, mislim da je ovo ekipa mojih istomisljenika.

Planovi za buducnost?

- Trenutno radim neke nove tekstove, ali prvenstveno ono za sta se borim je da odem na neke festivale jer odbijamo da se ugusimo. Svi mi mislimo da je ovo sto je ostalo posle svega malo, ne mozemo da ostanemo samo u Makedoniji ili samo u Beogradu. Ti odlasci na festivale to nije pitanje prestiza ili nagrada. Jednostavno zelimo da izadjemo napolje, da kontaktiramo sa novim ljudima, da radimo sa nekim drugim ljudima. Ovo je sve malo. Stvarno nije bitno ko je odakle.