Muzika koju nisu pojeli skakavci

Umetnicki rezultati Beogradskih muzickih svecanosti obelodanjuju se neposrednije i brze od onih izbornih. U prvoj festivalskoj nedelji pobedila je koalicija beogradskih kompozitora

Ana Kotevska

"Dobro je sto gostujemo u Hrvatskoj, cujem da je u Srbiji ovih dana grozno", rekao je, prica se, mladi clan jedne inostrane trupe na Bitefu. Bolje obavesteni muzicari Nacionalnog orkestra Francuske, posebno oni stariji, upoznati sa cinjenicom da je 3. oktobra kada su u Centru "Sava" otvarali Bemus, trajala napeta predizborna tisina kojoj je prethodilo batinanje Beogradjana, sa nevericom su gledali dvoranu punu civilnog i civilizovanog sveta, skloni da jednu generalizaciju sa kojom su dosli, zamene onom drugom, suprotnom. Kao, nije u Beogradu bas tako kao sto tvrdi njihova tv! Kako objasniti da ovde oni koji bojkotuju izbore ne odustaju od pozorista, koncerata, pa i drzavno dotiranih festivala, da se dilema "igrati ili cutati" i u najgorim ratnim vremenima uvek razresavala u korist predstava i koncerata, da je tesko i besmisleno odustati od mrvica kreativnosti jer upravo zivot na paralelnom koloseku omogucava da napunimo baterije i da sebe, u mraku dvorane, vidimo u boljem svetlu... Bio je u pravu onaj predratni gradonacelnik koji je upozoravao da rat dolazi tiho, u patikama, i da nam predstoje godine u kojima ce prezivljavanje za one urbane medju nama biti ravno pokusajima da se potpuno ne izgube prikljucci sa svetom.

Posvecenje proleca

Posle sedamdesetih godina kada se sa kultnim dirigentom Celebidakeom vinuo do astralnih, ali hermetizovanih, cak osporavanih visina, ovaj orkestar je danas na putu da pod suverenim vodjstvom Sarla Ditua od "nacionalne" predje u "internacionalnu" (umetnicku i komercijalnu) klasu, zrtvujuci mozda svoju posebnost u ime izvodjackog savrsenstva. Sto dvadeset clanova ovog orkestra, najvisih profesionalnih standarda i, sto je ovde za nas jos neverovatnije - kompatibilnih instrumenata, sa lakocom je oblikovalo vitalnu, ako se tako moze reci - modernizovanu verziju "Posvecenja" u kojoj je fascinacija ritmom koja je uvek bila u prvom planu, zamenjena prozracnom fakturom u kojoj se cuje (ne)pregledno bogatstvo paralelnih desavanja. Duvaci (osim horni u jedan mah) ciji virtuozitet i "ekoloski cista" intonacija zaustavljaju dah kao i mocni perkusionisti na koje je ovdasnja publika posebno senzibilizirana, ostavili su ne samo auditivni vec i vizuelni utisak za pamcenje, kojim ce po svoj prilici dominirati efikasna i efektna, skoro koreografski estetizovana gestika dirigenta Ditua.

Snazne muzicke vibracije koje slusaoca munjevitom brzinom pretvaraju u aktivnog ucesnika, samo su ublazile bolno podsecanje na to da su, dok su nasi orkestri, kao i svi mi, statirali u mucnom serijalu "Opstanak", svetski izvodjacki standardi simfonijskih orkestara rasli do stepena na kome je, po tvrdjenju gospodina Ditua, ovo pre skoro 70 godina nastalo delo Stravinskog koje je dugo smatrano paradigmaticno teskom literaturom, u medjuvremenu preraslo u obaveznu repertoarsku klasiku koja se priprema za, rece olako dirigent, jednu i po probu.

Sazvezdja kompozitora

Surovo-nezni oberon