PAT-SITUACIJA U MOLDAVIJI BEZ IZGLEDA ZA SKORI RASPLET

Vec punih pet godina proruski separatisti u Transdnjestriji drze vlast uz pomoc zaostalih delova nekadasnje Crvene armije, odbijajuci da se ukljuce u moldavski drzavno-pravni sistem

Mirko Atanackovic
dopisnik Bete iz Bukuresta

Priblizavanje samita Zajednice Nezavisnih Drzava (ZND), koji treba da se uskoro odrzi u glavnom gradu Republike Moldavije, Kisinjevu, ponovo je aktuelizovalo pitanje statusa pokrajine Transdnjestrije.

U toj oblasti bivse sovjetske republike Moldavije vec punih pet godina proruski separatisti drze vlast uz pomoc zaostalih delova nekadasnje Crvene armije, odbijajuci da se ukljuce u moldavski drzavno-pravni sistem. Kratkotrajni krvavi rat, vodjen 1992. godine u kome je bilo vise stotina mrtvih a koji je zaustavljen ruskom vojnom intervencijom, konzervirao je stanje i odnose na ovom osetljivom podrucju, koje nije lako pomeriti sa mrtve tacke uprkos znacajnim politickim promenama u samoj Moldaviji, kao i nastojanjima posrednika - Rusije, Ukrajine i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju.

Proruski separatisti u Transdnjestriji kao glavni motiv svoje pobune i zahteva da ova oblast (u Moldaviji jedina nesto industrijski razvijenija) bude izdvojena iz nezavisne moldavske drzave i sama stekne nezavisnost iznosili su strah da ce se Moldavija vratiti pod okrilje Rumunije. Moldavija je istorijski bila integralni deo rumunske drzave i nacije iz koje je silom iscupana sovjetskom okupacijom 1940. godine.

Ta strahovanja su se pokazala sasvim izlisnim, jer ni za vreme prethodne administracije predsednika Mircee Snegura - a o sadasnjoj, predsednika Petru Lucinskog da se i ne govori - nije bilo i nema ni najmanjih naznaka zelje za ujedinjenjem Moldavije sa Rumunijom.

U Moldaviji su predsednik Petar Lucinski i sadasnja nacionalisticko- komunisticka vlada Jona Cubuka, posle ubedljive pobede na izborima, jasno stavili do znanja ne samo da su odnosi sa Rusijom i pripadnistvo Zajednici nezavisnih drzava apsolutni prioritet spoljne politike ove zemlje, vec si iskazali i ociglednu nostalgicnost za silom i snagom nekadasnjeg Sovjetskog Saveza, sto znaci i za svim "vrednostima i idealima" sovjetskog drustva.

Zal za prosloscu ovde se "leci" ukazivanjem na izuzetan primer odanosti sovjetskom nacinu zivota, kakav je po misljenju komunistickih nostalgicara (a koji su deo sadasnje koalicione vlade), tako "lepo" iskazan u Belorusiji. U Kisinjevu se uzdise za "sjajnim" primerom beloruskog predsednika Aleksandra Lukasenka, koji je eklatantno pokazao kako treba cuvati "rec i delo" marksisticko-lenjinistickih "velikana".

Kisinjev je ovih dana bio domacin jedne specijalizovane konferencije ZND. Rec je o Konferenciji sefova drzavne bezbednosti zemalja-clanica, kao i sefova svih obavestajnih i kontraobavestajnih sluzbi. Zelja za saradnjom i funkcionalnom integracijom sisema bezbednosti i obavestajnih sluzbi bivsih sovjetskih republika nasla je tako u moldavskoj prestonici svoje cvrsto uporiste.

Ipak, optimizam Petra Lucinskog, koji je pre godinu dana, preuzimajuci predsednicke duznosti, izjavio da ce upravo zahvaljujuci njegovom izboru za predsednika Moldavije problem Transdnjestrije biti brzo razresen, pokazao se preuranjenim. Nova runda pregovora o statusu Transdnjestrije upravo se vodi u Moskvi gde predstavnici Kisinjeva, uz rusko posredovanje, nastoje da pred samit ZND, ucine makar i simbolican korak ka resavanju ovog slozenog pitanja. Predstavnici Tiraspola, transdnjestrijske prestonice, ostaju, medjutim, i dalje veoma tvrdi u svom stavu, a njihov predstavnik Vladimir Atamaniuk izjavio je "da je malo verovatno da ce ova runda pregovora u Moskvi dovesti do nekog napretka".

Transdnjestrijski separatisti odbijaju ponudu moldavske vlade da ova oblast dobije najsiru autonomiju, zahtevajuci iskljucivo potpunu nezavisnost i suverenost. Oni su odbili posrednicke napore Rusije, Ukrajine i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju a memorandum, koji je na jedvite jade dogovoren maja ove godine u Moskvi, ipak nije potpisan, jer je samo jedan dan posle njegovog sacinjavanja, doslo do sukoba dve pregovaracke strane oko njegove redakture.

Citavo pitanje transdnjestrijskog separatizma bilo bi sasvim drugacije da se na ovom podrucju ne nalaze pripadnici ruske armije sa velikim naoruzanjem. S obzirom da izmedju Kisinjeva i Tiraspola zaista nema nekih vecih "ideoloskih" razlika, problem bi bez ruske vojne komponente, verovatno relativno brzo, dobio pozitivan politicki ishod.

Moldavija i Rusija su jos 1994. godine potpisale sporazum o povlacenju ruske vojske u roku od tri godine sa teritorije ove drzave. Ruska Drzavna duma (snazno uporiste transdnjestrijskih separatista) taj sporazum nikada nije ratifikovala. Povlacenje svoje vojske, zaostale u ovom "cosku" sovjetske komunisticke imperije jos od njenog raspada 1991. godine, Rusija sada uslovljava "politickim resenjem" pitanja Transdnjestrije.

Naravno, najveci zagovornik zadrzavanja ruske vojske je separatisticki rezim u Tiraspolu, ciji je "premijer" Igor Smirnov nedavno izjavio da ce njegova "vlada" najenergicnije spreciti svaki pokusaj povlacenja ruske vojske i ruskog naoruzanja iz Transdnjestrije, ako se ono bude odvijalo bez saradnje i koordinacije sa rukovodstvom ove separatisticke oblasti.

Moldavsko priblizavanje i svrstavanje uz Moskvu ocigledno samo za sebe nije bilo dovoljno da obezbedi realnu promenu ruske politike i odustajanje od nesumnjivo povoljne vojno-strateske pozicije koju ima u ovoj bivsoj sovjetskoj republici. Ipak, diplomatskoj poziciji Moskve i demokratskom imidzu koji Rusija nastoji da izgradi o sebi u svetu, dobro bi doslo da se u resavanju ovog pitanja, makar i prividno, nesto "pomera", pogotovo ako bi eventualni napredak mogao da se pripise ruskim mirovnim nastojanjima.