NOVI PRILOZI ZA RASPRAVU O (PRE)UREDJENJU KANADSKE DRZAVE

Ispostavlja se kako se i u drugim delovima Kanade s istim pravom moze zagovarati ono sto u svojim istupima traze kvebecki secesionisti - a prvenstveno premijer ove frankofonske provincije

Zoran Mandzuka
dopisnik "Nase Borbe" iz Toronta

Sta osim kanadskog pasosa i drzavne plate zajedno jos mogu da imaju premijer Lisjen Busar, senator Patrisa Kerni i profesor Vilijam Kristijen? O prvom se uglavnom zna sve, i vise od toga; o bivsem nacionalnom politicaru i clanu bivseg (Marlunijevog) kabineta - sada dozivotno u Senatu, zna se da je konzervativac iz Britanske Kolumbije; treci se, kao sto prilici, politikom do sada bavio gotovo ezotericno i za njega su uglavnom znali neki akademski krugovi Ontarija. Sta ih je ovih dana zblizilo? Sve troje su, manje ili vise, u proseku veoma mnogo, nezadovoljni polozajem svojih provincija u kanadskoj federaciji - sto naravno nije zabranjeno - i sve troje u izrazavanju svojih, inace izdvojeno oblikovanih stavova, koristilo isti ili slican, za Ontario uvek neprijatan recnik.

U slucaju Kvebeka to, naravno, nikog ne cudi. Ali, zasto bi se neko uopste cudio - a ovde se mnogi i zgrazavaju - sto su do juce ekskluzivna Busarova prava danas poceli da koriste i drugi?

Sta je to politicki nekorektno - sto je eufemizam za nepristojno - rekla Patrisa Kerni? Ukratko, posto je optuzila kanadsku vladu da u mnogo cemu, u lovu na losose u Pacifiku pre svega, ne vodi racuna o osnovnim vitalnim interesima trece po velicini kanadske provincije - Otava vise brine o Kubi, nego o Vankuveru - ona je predlozila (ili zapretila) da u preispitivanju odnosa sa Otavom, Britanska Kolumbija razmislja, zasto da ne, i o separaciji. To je, misli ona, jedna od tri opcije - druge dve su dalje jacanje moci provincije i statusa kvo - ali je upravo ova prva dobila i najsiru podrsku u anketi, koja je odmah potom i sprovedena.

Sta je rekao Vilijam Kristijen? Profesor je zakljucio da ni stvari sa Ontarijom ne stoje najbolje. Stoga je i on, slucajno, ponudio takodje tri izlaza - dalji pritisak da se smanji uticaj centra, zatim obnavljanje istorijske veze (neke iz 1867. godine) po kojoj bi se, po islasku Kvebeka iz Kanade dve provincije ponovo nasle u Uniji, i treca, najprakticnija po kojoj bi ekonomski snazan i finansijski mocan Ontario dalje isao sam. I to uspesno.

Profesorov predlog, mora se priznati, nije (jos) imao mnogo odjeka. Mozda i zato sto je predlog jednog profesora. Ali, to ne umanjuje znacaj nagovestaja koji on sobom nosi. Akcija senatorke je, medjutim, izazvala i izaziva zustre polemike, sto ipak ne mora da znaci da bi trebalo prenaglasavati neke trenutne brojcane pokazatelje - ako se spoje ankete iz Britanske Kolumbije i misljenje skoro polovine Kvebeka, ispada da cetiri od 10 Kanadjana (pristojan broj, dakle) sada zeli ili da izadje iz Kanade ili da u njoj ima nesto radikalno drugacije nego sto sada ima.

Uzeti ovo kao cinjenicu, objektivno je sasvim glupo - smatra Ricard Gvin, komentator "Toronto stara" - jer Kanada funkcionise neuporedivo bolje i za Kvebek i za Britansku Kolumbiju, nego sto bi oni funkcionisali sami za sebe. Sa njime bi se, na kraju, u vazecem sklopu misljenja, slozila vecina i od onih cetvoro, priznajuci kako to priznaju i ostali, da je pominjanje separacije postalo normalno, sastavni deo nacionalnog politickog dijaloga. Zasto?

Odgovor je kratak: "To se dogadja zato sto smo mi dozvolili da se to dogadja". Razgovor u kojem jedna strana (provincije) drugoj (centar) stavlja uvek "noz pod grlo" postao je uobicajeni nacin kanadskog dijaloga.

Kao i sve, i ovo medjutim, ima neku cenu. O tome se, za sada, ne govori mnogo, mada ima onih poput Endrua Kojna, politickog analiticara koji kaze kako je sasvim jasno da Kanadjani placaju to sto su uopste i prihvatili raspravu o ideji da je Kanada deljiva. Sto je ona duze na stolu, ona sve manje postaje pretnja, postaje ulog u pregovoru i sve vise nezaobilazni adut u dogovaranju.

Priznati secesiju kao jednu od mogucnosti znaci i priznati da provincija ima punu nezavisnost i nad teritorijom i nad zakonom, sto, drugim recima, znaci osnaziti verovanje kako su Kvebek, ili Britanska Kolumbija (ili bilo koja provincija) u stvari vec odvojeni - iako ne zvanicno. Sta uciniti?

Kojin misli da je odbrana kanadske celovitosti najvaznija tamo gde se brane njene moralne i fizicke vrednosti, osecaj pripadanja drzavi, a ne samo geografskom mestu. Identitet popunjava svaki vakuum. Jer, ako psiholoske granice ostanu nedefinisane, nece proci dugo vremena pre nego sto se iscrtaju neke druge. Odbijajuci da priznamo nedeljivost Kanade, mi odbijamo da sebe priznamo kao naciju, kaze Kojin. A zna se kuda to vodi...