KAKO JE DZODI VILIJEMS STIGLA IZ VERMONTA (SAD) DO NOBELOVE NAGRADE ZA MIR 1997.

Nemilosrdna prema predsedniku Klintonu. Od zaostalih mina strada godisnje 26.000 ljudi

Slobodan Pavlovic
dopisnik "Nase Borbe" iz Vasingtona

Sudeci prema americkim dopisnicima iz Skandinavije, ona nedavna novinska spekulacija da ce "narodna princeza" Dajana posthumno poneti mirovnog Nobela (u znak priznanja za novi zivot koji je udahnula medjunarodnoj akciji za eliminaciju nagaznih mina) potvrdilo se da je bila jedino sto i jeste - cista spekulacija. Nagrada za mir legendarnog svedskog dinamitasa pripala je jednoj zeni koja se bori protiv aveti mina iz proteklih ratova - ali ona se zove Dzodi Vilijems (47), zivi u jednoj zabiti americke drzave Vermont i za siru javnost bila je totalni anonimus, sve dok pred vikend nije u Oslu eksplodirala ova njena nobelovska mina.

Norveski akademici odlucili su se da - u konkureciji 120 kandidata -nagrade ove godine "Medjunarodnu kampanju za zabranu nagaznih mina" i njenog koordinatora, pomenutu Dzodi Vilijems, koja je u svom prvom intervjuu (u petak pre podne, preko CNN) opalila iz sve snage po onome ko joj je bio najblizi i najveca meta u njenoj kampanji - protiv svog rodjenog predsednika Bila Klintona. Za novog laureata, medjutim, on uopste nije najmocniji covek na planeti (kako obicavaju da ga zovu ovdasnje kolege), vec najobicnija kukavica:

"Svet ce ga proglasiti plasljivcem ukoliko bude nastavio da odbija da potpise medjunarodnu konvenciju o zabrani dalje upotrebe nagaznih mina. Ako predsednik Klinton zeli da u nasledje ostavi to sto nije imao hrabrosti da bude i vrhovni komandant oruzanih snaga SAD, onda tu nista ne moze da se ucini i ja mogu samo da ga sazaljevam. Mislim, medjutim, da je tragicno sto on ne zeli da bude na strani covecanstva. U Belu kucu se pozivaju bezbolisti, fudbaleri, kosarkasi i ostali sportisti koji osvajaju sampionate. Meni se, medjutim, nisu javili povodom Nobelove nagrade. A, znam i zasto nije zvao. On zna da bih ga ja odmah zapitala u cemu je njegov problem i zasto ne potpisuje taj medjunarodni sporazum?!".

Za manje od sat posle odapinjanja ove otrovne strele iz Vermonta, u Beloj kuci oglasio se predsednikov spouksmen Majk Mekari sa informacijom o Klintonovoj najsrdacnijoj cestitki Dzodi Vilijems za koordiniranje "plemenitom medjunarodnom akcijom uklanjanja globalnog zla" u vidu nagaznih mina. Cestitka je, medjutim, imala i postskriptum: SAD ostaju i dalje odlucne da se ne pridruze potpisnicima medjunarodnog ugovora o uklanjanju ovih vrsta mina, sve dok se ne izidje u susret njihovom zahtevu da se u sledecih 19 godina posle stupanja na snagu ovog dokumenta napravi izuzetak u juznokorejskom granicnom podrucju prema severnoj Koreji.

SAD imaju na severnoj granici Juzne Koreje preko 37.000 svojih vojnika, tako da su - imajuci u vidu specificnosti vojno-politicke situacije na korejskom poluostrvu - zatrazile amandman na predlozeni medjunarodni sporazum kojim bi se predvidjeni desetogodisnji rok za uklanjanje svih nagaznih mina produzio za podrucje izmedju dve Koreje za jos dodatnih 9 godina. Na nedavnoj medjunarodnoj konferenciji u Oslu taj zahtev Amerikanaca nije prihvacen, posle cega se Klinton povukao iz cele te kombinacije - mada je upravo on pre tri godine, na svecanom otvaranju 49. zasedanja Generalne skupstine UN, bio taj koji je pokrenuo globalnu akciju za obustavljanjem dalje proizvodnje i uklanjanje polja smrti sa oko stotinak miliona nagaznih mina, koliko se procenjje da ih danas jos ima rasutih na skoro svim stranama sveta.

To je, medjutim, sve politika - koje je bilo i koje ce uvek biti. Za ovu priliku, medjutim, ostavimo je po strani i vratimo se povodu za ovaj dopis - dobitnicima mirovnog Nobela '97.

"Medjunarodna kampanja za zabranu nagaznih mina" predstavlja, zapravo, koaliciju od preko 1.000 organizacija ove vrste iz sezdesetak zemalja sa svih kontinenata i njen program moze se sazeti u jednu recenicu: od zaostalih mina godisnje strada prosecno 26.000 ljudi i zbog toga se one moraju pokupiti i unistiti, s tim sto bi se, s druge strane, neodlozno obustavila svaka njihova dalja proizvodnja.

Laureatkinja Dzodi Vilijems lider je ovog pokreta u SAD, u svojstvu vec oprobane politicke aktivistkinje, koja je svojevremeno vodila studentske demonstracije protiv vijetnamskog rata, a potom se posvetila osporavanju politike Vasingtona prema Centralnoj Americi i organizovanju pomoci za najzaostalija podrucja ovog regiona. U intervjuima koje uveliko daje poslednjih par dana, Vilijemsova govori o "ogromnom podsticaju" koji predstavlja nagrada Nobelovog komiteta i planovima da se do 2.000 godine savladaju glavne prepreke na njenom mukotrpnom ratnom putu protiv nagaznih mina.

"U ovom posthladnoratovskom svetu, vojska ne moze da ne drzi korak sa vremenom. Ratovi, ocigledno, jos nece isceznuti, ali neka nova ratna pravila moraju da se uspostave i da se postuju. Ako vojnici misle da je potrebno da se medjusobno ubijaju, neka okrenu svoje topove jedni na druge, a ne da u svoj sukob uvlace i civile" - glasila je jedna od tih njenih vikend poruka, sa podsecanjem da u Kambodzi i Angoli danas ima jos po desetak miliona zaostalih mina, a da tih polja smrti nije postedjena ni Evropa, "koja u svom srcu (Bosna) ima, prema nekim pretpostavkama, cak 5-6 miliona mina".