(NE)OBICNI LJUDI: SRECKO DJEKIC IZ DOJNICE KOD PRIZRENA - COBANIN SA DVE DIPLOME

Diplomirao na Pravnom i Fakultetu politickih nauka, studirao masinstvo i filozofiju. Sada cuva 11 grla goveda i 70 koza

Zivot se istinski poigrao sa cetrdesettrogodisnjim Sreckom Djekicem iz Dojnice, desetak kilometara jugoistocno od Prizrena. Nakon zavrsene gimnazije, sa odlicnim uspehom u Prizrenu upisuje se na Pravni fakultet u Kragujevcu. Posto je vecinu ispita polagao u roku, upisao se i na Fakultet politickih nauka u Beogradu. Uporedo je u Kragujevcu studirao masinstvo, a jedno kratko vreme i filozofiju u Skoplju. Imao je vremena da u Kragujevcu i to dosta uspesno, trenira atletiku. Atletika mu je i danas omiljen sport. U rodnom selu, na nadmorskoj visini od oko 900 metara, cesto, a do pre nekoliko godina to je cinio redovno, zna da pretrci i po dvadesetak kilometara. Divni prirodni tereni ovog dela prizrenske opstine pruzaju skoro idealne uslove za ovaj sport.

U selu je trebalo obavljati sve poslove jer je imanja bilo podosta, a brat sa suprugom i deceom odavno zivi i radi u Nemackoj i samo povremeno dodje u rodni kraj. Posto mu je otac umro, nakon sto ga je jedan vo smrtno povredio, ostao je sam, sa starom i cesto bolesnom majkom. Sve je vise zaboravljao na grad i zaposlenje. Poceo je iz godine u godinu da uvecava svoj stocni fond. Sve je sam radio i to cini i sada. Muze. Zivot ga je naterao da obavlja i mnoge veterinarske zahvate, a u tome pomaze i mnogobrojnim stocarima ovoga kraja. Trenutno ima 11 grla goveda i 70 koza. Sam ih cuva i vodi na ispasu. Majka mu pomaze kada treba usiriti mleko mada je i taj zanat dobro ispekao.

- Na pocetku sam se plasio divljih zivotinja kojih u mom kraju ima podosta, ali sam vremenom, navikao na njih. Najteze mi je bilo kada su mi sakali pre pet godina zaklali 19 koza. Trcao sam da ih spasem, ali sam kasno stigao. Sakali su velike stetocine. Samo zakolju stoku i pobegnu. Jednom medvedu, medjutim, to nije poslo za rukom. Posto sam cuo, naime, da medved nocu kolje jednu moju kravu ispod crkve, od moje kuce udaljenu 500 metara, zgrabio sam pusku i bos dotrcao do tog mesta. Zver je od krave vec skinula jedan deo mesa sa njenog zadnjeg dela. Opalio sam jedan, pa jos jedan metak. Tek tada je zver pobegla. Kravu sam lecio i izlecio i dan danas je ziva i zdrava. O ostalim bliskim susretima sa sitnijom divljaci da i ne govorim. I to je zivot.

Da se ne bi potpuno udaljio od civilizacije, posto je postao, kazu, dobar majstor za opravku motornih testera (a obavlja bukvalno sve poslove na selu), koristi svaki slobodni trenutak da cita, najcesce je to iz oblasti filozofije, ali i iz drugih.

- Da budem iskren, vec mi je dosadio ovakav, da tako kazem, nomadski nacin zivljenja. Zajedno sa bratom planirali smo da ovde napravimo jedan ribnjak. Ako to ne ucinimo, mada se to moze raditi u medjuvremenu, moram da nesto ozbiljnije ucinim i potrazim posao u Prizrenu ili negde drugde. Predstoji mi dakle, naravno ako nadjem posao, ponovno adaptiranje, sada na gradski nacin zivljenja. Iskreno, voleo bih da nadjem neki posao, shodno mojoj kvalifikaciji, ali u nekoj manjoj organizaciji. Takav je zivot, uvek se na nesto treba navikavati a od necega odvikavati - kaze na kraju, pomalo setno, Srecko Djekic, uz konstaciju da je nekada zeleo da bude novinar.

E. M.