LUC BEKER O UMETNOSTI U SLUZBI TOTALITARNIH REZIMA

Tragicno je da, iako zivimo u vizuelnom dobu, ljudi ne umeju da citaju slike bolje nego sto su to cinile generacije njihovih oceva i deda. Ta nesposobnost sluzi kao zadnja vrata za zloupotrebu medija

Umetnost ne obitava u kuli od slonovace: Luc Beker

Luc Beker (Lutz Becker), nezavisni producent, scenarista i reditelj dokumentarnih filmova i teoreticar umetnosti iz Londona bio je ove nedelje gost Britanskog saveta u Beogradu i dve veceri zaredom je drzao inspirativna predavanja na temu "Umetnost, film i totalitarizam". Uglavnom strucnoj publici u Biblioteci Britanskog saveta je omogucio da vidi vrlo zanimljiv izbor filmskih inserata od kojih mnoge nikada ranije nismo imali priliku da vidimo i koji izuzetno uverljivo ilustruju karakter propagande Hitlerovog, Musolinijevog i Staljinovog rezima.

Nasa Borba: Vase predavanje, pre svega, podstice da se jos jednom pozabavimo pitanjem kolika je odgovornost umetnosti, odnosno umetnika za ciljeve kojima njihovo delo moze da posluzi?

Luc Beker: Jos 60-ih, studentska revolucija je izasla s idejom da umetnost mora biti politicka, da izrazava politicko misljenje i promovise odredjeno politicko opredeljenje. Bio sam i sad sam protiv toga, jer odluka da se uzme direktno ucesce u politickom zivotu, cak i kada dolazi iz cista srca, vrlo je opasna. Medjutim, uvek sam smatrao da je umetnost, odnosno umetnik odgovoran prema drustvu, sto je nesto sasvim drugo. Odgovoran umetnik je odgovoran gradjanin, analiticar sredine u kojoj zivi. Svakako sam protiv toga da umetnost obitava u nekoj kuli od slonovace. Umetnik koji dopusti sebi da bude deo propagandne masinerije je vrlo dubiozno stvorenje. Istorijska istina je da se svaka diktatura, bez ozbira na koju se ideologiju oslanjala, najvise plasila i borila protiv prava individue u drustvu, sto je sasvim razumljivo jer je kreativan individualac uistinu najsubverzivniji faktor s kojim jedan totalitarni sistem moze da se suoci.

N.B: Analizirali ste tri totalitarna sistema iz proslosti, medjutim, totalitarizam egzistira i u modernom svetu. Da li se bavite proucavanjem situacija i u nekim od danasnjih autoritarnih drzava. Koliko ste upoznati s nasom situacijom?

L.B: Izrazio bih divljenje prema snaznom opozicionom pokretu gradjana ove zemlje koji nisu dopustili da vrhuska homogenizuje ovo drustvo u jedan totalitarni sistem. Ocigledno je da ovde egzistira raznovrsnost umetnickog izrazavanja a lako mi je da zamislim da je za mnoge ovdasnje umetnike bilo vrlo tesko da ocuvaju nezavisnost i individualnost, umetnicki identitet i integritet buduci da ih je drzava i veliki deo javnosti onemogucavao u tome. Centar za savremenu umetnost Fonda za otvoreno drustvo je nedavno objavio knjigu koja govori o mladoj jugoslovenskoj umetnosti. Vrlo je ohrabrujuce to sto sam video, visoki umetnicki kvalitet koji se ovde stvara, s uvidom u zbivanja na medjunarodnoj sceni, ali bez imitiranja neceg sto nastaje drugde. Vrlo originalno i snazno. Nema sumnje da postoji grupa dobro informisanih, darovitih i vrednih ljudi koji rade u Beogradu. To su neki novi ljudi koji su u izvesnom smislu dosledni naslednici Rase Todosijevica, Nese Paripovica, Marine Abramovic...

N.B: Medjutim, njihovo prisustvo u javnosti je gotovo zanemarljivo, pre svega zbog zatvorenosti medija?

L.B: Sasvim je jasno da kako ovde tako i u izvesnim demokratijama Zapada, televizija, pre svega, jeste mocno sredstvo manipulacije u rukama politickih partija i mocnih kapitalista. Televizijski programi su uglavnom u vlasti komercijalnih interesa. Tragicno je da uprkos cinjenici da zivimo u vizuelnom dobu, ljudi nisu postali vizuelno pismeniji, da ne umeju da citaju slike bolje nego sto su umele generacije njihovih oceva i deda. Ta nesposobnost sluzi kao zadnja vrata za zloupotrebu koja se ostvaruje preko vizuelnih medija. S druge strane, nadu ipak pruza cinjenica da sve vise mladih ljudi prezire preovladjujucu televizijsku ponudu i ispunjava svoje vreme kvalitetnijim kulturnim sadrzajima. Video-art, na primer, nesumnjivo daje primere mnogo smislenije upotrebe vizuelnog jezika. Takodje, sve prisutniji Internet povezuje ljude iz celog sveta, tako da je sve teze suziti polja ljudskog iskustva i saznanja i zarobiti ljude, recimo, nacionalistickim predrasudama. Bez obzira na stepen izolacije, uvek ce postojati neko ko ima kontakt s ostatkom sveta i proces homogenizacije vise ne moze biti tako uspesan kao nekad.

N.B: Totalitarni rezimi uglavnom nastoje da nadju uporiste u proslosti pa su u propagandnoj umetnosti cesto najuocljivije izvesne retro tendencije. Zasto je to tako?

L.B: Reinterpretacija istorije je jedan od glavnih ciljeva totalitarnih rezima. Uglavnom, uz pomoc falsifikovanja cinjenica, preuvelicavanja jednih i zanemarivanja drugih. Vasa zemlja je, na primer, prosla kroz sjajan period posle Drugog svetskog rata, oslobodila se nacisticke i fasisticke okupacije, pronasla samostalan put razvoja, odolela Staljinovim nasrtajima zahvaljujuci, pre svega, Titu koji je, po meni, istorijska licnost izuzetne velicine, i onda je neko zeleo da porekne znacaj svega toga. To se moglo uciniti samo iskopavanjem nekih najneverovatnijih duhova i fantoma iz daleke proslosti koji bi se odjednom pokazali vaznijim od svega sto je ucinjeno koliko juce. Neke male birokrate su pocele da manipulisu istorijom i da je falsifikuju. Kontrola nad masama se ostvaruje tako sto se nadje najmanji zajednicki imenitelj kojim ce se izvrstiti homogenizacija a taj imenitelj je obicno nesto izvan sfere logike, eksploatacija covekove emotivne vezanosti za zemlju, domovinu. Prirodno je da ljudi vole svoju zemlju, vi imate mnogo razloga da volite ovu prelepu zemlju, ali nije prirodno da vas neko uci kako da je volite.

Radovan Kupres