NA DANASNJI DAN, PRE 10 GODINA

Vladimir Stankovic

Tokom leta i jeseni 1987. ondasnja Jugoslavija bila je najperspektivnija sportska sila sveta u dva najpopularnija sporta, fudbalu i kosarci. Prvo su mladi kosarkasi u Bormiu osvojili svet s jednom neponovljivom generacijom koja jos uvek ima i te kako zapazenu ulogu u ovom sportu (Kukoc, Divac, Radja, Djordjevic...) a potom su fudbaleri sledili primer i u dalekom Cileu 25. oktobra 1987. postali prvaci sveta pobedivsi u finalu SR Nemacku boljim izvodjenjem penala (5:4).

Mladi fudbaleri su u Cile otisli kao anonimni igraci od kojih je samo Robert Prosinecki poceo da pravi ime skrenuvsi na sebe paznju u dresu Crvene zvezde. Ostali su bili tek na pragu prvih timova. Na aerodromu ih je ispratio samo Ante Pavlovic, ondasnji generalni sekretar FSJ. Docek je bio spektakularan jer su se "anonimci" vratili kao prvaci sveta. Na putu do titule preslisali su prvo domacina Cile sa 4:2, potom Argentinu sa 4:0, pa Togo sa 4:1, da bi u cetvrtfinalu dokrajcili Juznoamerikance pobedom nad Brazilom od 2:1. U polufinalu je pala ondasnja Nemacka DR predvodjena Matijasom Zamerom, prosle godine najboljim fudbalerom Evrope, a u dramaticnom finalu "plavi" su bili uspesniji od SR Nemacke tek posle serije penala posto je u regularnom delu i u produzecima ostalo 0:0. Svih pet puta nasi igraci bili su sigurni tako da je prednost, koju je jos u prvoj seriji doneo Dragoje Lekovic Jegulja odbranivsi sut Viteceka, inace najboljeg strelca turnira, bila odlucujuca. Pavlicic, Suker, Brnovic, Zirojevic i Boban bili su nepogresivi i titula je krenula put Jugoslavije.

Podvig je bio tim veci sto u finalu nisu igrali Robert Prosinecki, zvanicno proglasen najboljim igracem Mundijala, i Predrag Mijatovic koji je bio iskljucen u polufinalnom mecu s Nemackom DR. Vise od 65.000 gledalaca, koji su od prvog dana navijali za nase decake zato sto su, jednostavno, igrali najbolji fudbal, odusevljeno je pozdravio uspeh Jugoslavije i iskreno ucestvovalo u slavlju. U Cileu, naime, ima mnogo jugoslovenskih iseljenika koji su bili vise od domacina.

Samo cetiri godine posle osvajanja titule prvaka sveta, "Cileanci" - tako su ih svi zvali - bili su osudjeni da se podele i prestroje uz svoje nacije i svoje nove drzave. Medjutim, u velikoj vecini ostali su prijatelji, a primer Pedje Mijatovica i Davora Sukera u Real Madridu najbolje svedoci da iskreno prijateljstvo uvek moze biti iznad politike, nacije ili religije. Njih dvojica su u tih 10 godina stigli od "anonimaca" do najcuvenijeg kluba sveta kome bas oni vracaju nekadasnju slavu, moc i imidz. Zvonimir Boban i Robert Prosinecki delili su sobicu na maksimirskom stadionu kada su dovedeni u Dinamo kao talenti, ali danas priznaju da ni u najsmelijim snovima nisu sebe videlu u Realu, Milanu, Barseloni, dokle su stigli. Jarni je bio u Juventusu, sada je u Betisu, Brnovic je vec cetiri godine nezamenljiv u Espanjolu, Petric igra u Glazgov Rendzersu, Stimac je u kolevci fudbala Engleskoj, Lekovic brani u Skotskoj, Pavlicic je u Spaniji... Nikada jedna generacija juniorskih prvaka sveta nije izbacila toliko sjajnih igraca kao ta nasa iz Cilea.