DA LI PREDSEDNIK NOVE DEMOKRATIJE ODLAZI IZ VRHA STRANKE

Mihajlovic ce, skoro je sigurno, dobiti poverenje Predsednistva stranke, na sednici zakazanoj za 8. novembar, kada ce se odluciti o tome. Pitanje je hoce li izdrzati teret svog opredeljenja protiv eventualne saradnje sa radikalima. U slucaju dogovora socijalista sa radikalima Mihajlovicu, ako se bude pridrzavao obecanja, preostaje ostavka, ili prelazak u opoziciju

Bahri Cani

Ostavku predsednika Nove demokratije Dusana Mihajlovica su mnogi, pa cak i neki unutar same stranke, shvatili olako, kao mogucu "fasadu", iza koje se krije zelja da potvrdi neograniceno poverenje koje je do sada uzivao u stranci. U sirim politickim krugovima mogla su se cuti i razmisljanja o mogucem foliranju Mihajlovica, da navodno zeli da previse moralise, da se pravi kao posten, a da zapravo "ne zeli da usptupi" predsednicko mesto. O ostavci, tako bar govore njegovi najblizi saradnici, izgleda da jedino Mihajlovic razmislja kao vrlo mogucoj varijanti. Ponudjena ostavka bi, naime, vrlo lako mogla da se pretvori u neopozivu.

Mihajlovic - odnosno stranka koju je on stvorio - nije ostvario cilj. Zacrtani planovi "pet plus pet plus pet", sto bi u prevodu znacilo da je u buducem sastavu parlamenta ova stranka trebalo da ima najmanje deset poslanika, nije ostvaren. Za neostvarivanje ovog plana, ima mnogo razloga. Prvo, neuspeh na parlamentanim izborima, kada je jedinstvena lista osvojila "samo" 110 mandata. Drugo, Nova demokratija i Mihajlovic se susrecu sa poprilicnom gramzljivoscu koalicionih parntera, bolje reci koalicionog partnera - Jugoslovenske levice.

Moglo bi se reci da je Mihajlovic, poprilicno prevaren. Slabasna je uteha, barem u politickom recniku, to sto se, kako saznajemo iz vrha stranake sa jedinstvene liste, Socijalisticka partija Srbije nekoliko puta izvinjavala Novoj demokratiji sto ne moze da joj ponudi vise mandata. Mihajlovic nije zadovoljan ni "teritorijalnom raspodelom" mandata, posto su koalicioni partneri mandate dali skoro iskljucivo samo u Beogradu.

Mandat je mandat, rekao bi neko, pa mu ne treba gledati u zube. Da, ali ono, medjutim... Koncentrisanje broja mandata stranke samo u Beogradu, stvara utisak da Nova demokratija ne vodi racuna o svojim pokretima. Potpuno opravdano novodemokratski pokreti upiru prstom na cinjenicu da je iz unutrasnjosti mesto poslanika obezbedjeno samo za Nebojsu Lekovica. Ocigledno je da i u toj stranci, pojedinici podredjuju svoje, partijskim interesima. Ocigleno je, takodje, da i u redovima koalicionih partnera, ima mnogih koji bi zeleli da ovu stranku predstave kao manje bitnom nego sto, u sustini, jeste.

Veoma jakoj "proseseljevoj" struji u SPS i Jugoslovenskoj levici, smeta to sto su se novodemokrate decidno i neopozivo izjasnile protiv bilo kakve saradnje sa radikalima, pa cak i varijanti da se buduca (manjinska) vlada obrazuje samo uz njihovu podrsku.

Snaga jedne politicke partije, meri se po tome koliko je ona uticajna na birace i kolika je njena podloga u birackom telu, sto kao rezultantu ima i broj poslanika u parlamentu. Mnogi ce reci da SPS-u nije problem da se "otrese" Nove demokratije i da se vrati "staroj vezi" sa radikalima - pogotovo kada se zna da je Slobodan Milosevic covek koji vrlo vesto barata ljidima i strankama da bi ih, u pogodnom trenutku, odbacio.

Broj poslanika Nove demokratije i Srpske radikalne stranke, trenutno ne moze da se uporedi. U pogledu obrazovanja buduce vlade, novodemokrate, dakle, socijalistima ne znace nista. No, ipak...

Milosevic je poznat i kao covek koji je u skoro stoprocentim situacijama "zbrinuo" svoje saradnike. Nova demokratija moze da racuna i na "minuli rad". U trenutku kada je Miloseviceva vlast u Republickom parlamentu, bila na vrlo klimavim nogama, novodemokrate su bile taj jezicak na vagi koji je Skupstini omogucavao "normalan rad". Nije za odbaciti ni "proevropsku, socijaldemokratsku, mirovnu i gradjansku" orijenatciju ove stranke, cime je zapravo "obojen" i jedistveni savez - posto "cista levica" nije mnogo omiljena u zapadnom svetu. Novodemokrate otvoreno govore da bi koalicija SPS sa radikalima, Srbiju odvela u (jos vecu) izloaciju.

Bez daljnjeg, Mihajloviceva ostavka predstavlja, dakle, i svojevrsni pritisak na, pre svega, socijaliste, da ne sklope dogovor sa Seseljom. Ovoj stranci, to i nije neka tajna, mnogo je blizi Srpski pokret obnove, odnosno Vuk Draskovic, sa kojim su nekada bili u koaliciji. Treba podsetiti da je Mihajlovic, uostalom, u vladu usao upravo uz blagoslov Vuka Draskovica

Draskoviceve "pristalice" u SPS su trenutno malobrojnije od Seseljevih. Protivnici Draskovica kao razlog nepoverenja navode njegovo moguce brzo predomisljanje, odnosno promenu politickog kursa. Jednostanije, pojedini celnici SPS sa kojima smo razgovarali, za Draskovica kazu da je nepouzdan. Ipak, ne mogu u potpunosti da se zanemare ni oni koji su "za", jer se pojedinci iz te struje nalaze u samom vrhu drzave.

Onda, 1994. godine, kada je bio u prilici, Mihajlovic je jednim potezom presao iz opozicije u poziciju. Imao je i kasnije prilike da "srusi" socijalisticku Skupstinu. Za to je, izmedju ostalog i od samog Draskovica, dobio epitet "izdajnika". Mnogo puta je potvrdio da ume da pliva i u najmutnijim vodama.

Mihajlovic ce, skoro je sigurno, dobiti poverenje Predsednistva stranke, na sednici zakazanoj za 8. novembar, kada ce se odluciti o tome. Pitanje je hoce li izdrzati teret svog opredeljenja protiv eventualne saradnje sa radikalima. U slucaju dogovora socijalista sa radikalima Mihajlovicu, ako se bude pridrzavao obecanja, preostaje ostavka, ili prelazak u opoziciju.