GDE SU GRANICE ZADUZIVANJA NASE DRZAVE (2)

Nebojsa Savic

Da li se mogu svi ovi problemi, koji valjaju buru iza stabilnih cena i kursa, preneti i prenositi u sledece godine, gde su granice zaduzivanja drzave i mogu li pare od prodaje javnih preduzeca biti te koje ce popuniti ove rupe, i konacno, moze li se izgradjivati trzisna privreda sa tim balastom?

Jedno od mogucih resenja za deo problema jeste konstituisanje javnog duga. Sta je javni dug? To je u stvari dug drzave prema ostalim akterima privrednog zivota, a pre svega prema stanovnistvu. Kako bi se ta operacija mogla izvesti? Na prvi pogled jednostavno. Sadasnji duznik, npr. poslovne banke prenele bi obavezu servisiranja stare devizne stednje na drzavu (koja je i inace bila garant) i tada bi poslovne banke bile amnestirane, a drzava obavezna da izmiri u nekim novim rokovima ovu obavezu. Ili npr. kontaminirani plasmani banaka, plasmani u preduzeca koja ne vracaju kredite, mogu se kroz sanaciju banaka preneti na drzavu. Tada bi glavni duznik umesto preduzeca postala drzava, preduzeca bi bila amnestirana za svoju neefikasnost i lose poslovanje, a drzava zaduzena do guse.

Tacno je da se u razvijenim trzisnim privredama drzave zaduzuju i da je godisnji fiskalni deficit ogranicen, npr. po Sporazumu iz Mastrihta na tri odsto i javni dug na 60 odsto GDP-a. Ali, to su pravila igre koja vaze u razvijenim trzisnim privredama, sa razvijenom finansijskom disciplinom, cvrstim budzetskim ogranicenjem, sa procesima likvidacije i bankrotstva neuspesnih, sa procesom prinudne naplate bez stavljanja u fioku naloga usmerenih ka "vaznim" preduzecima.

Ovo naglasavamo zbog toga sto u nasoj javnosti postoji misljenje da je javni dug svemoguc i da sada treba sve duznike jednostavno amnestirati svih njihovih obaveza, preneti ih u javni dug, posle koga ce drzava biti odgovorna za sve propuste i problem ce biti resen. To je velika zabluda i taj koncept bi se ubrzo pokazao neodrzivim.

Pogledajmo samo na trenutak cifre. Bilansna suma poslovnih banaka krece se oko 16 milijardi dolara. Na strani aktive nalaze se dinarski plasmani od oko 14 milijardi dinara, ili oko 2,3 milijarde dolara, uz procenu da je oko 40-50 odsto svih plasmana kontaminirano. Na strani pasive su devizne obaveze po staroj deviznoj stednji koje iznose oko 4,25 milijardi dolara.

Ukoliko bi se npr. uslo u sanaciju bankarskog sistema, po modelu iz 1989- 1990, bilo bi potrebno obezbediti mozda cak i osam milijardi dolara sto odgovara otprilike 65-70 odsto naseg DP. Da li se ovo moze pretvoriti u javni dug? Tesko i nerealno. Opravdanje da bi se time otpusio bankarski sistem i preduzeca zivnula nerealno je jer su se ta preduzeca, veliki duznici, pokazala kao nesposobna u proslosti pa je tesko pretpostaviti da bi ona sada mogla naprasno da postanu uspesna. Uostalom, zbog cega bi buduce generacije, koje treba da zive u modernoj trzisnoj privredi, otplacivale propuste prethodnih generacija i nespremnost da se sprovede ozbiljnije prestrukturiranje preduzeca i banaka. Smisao takvog modela sanacije banaka postoji do nivoa od npr. 15-20 odsto kontaminirane aktive banaka, ali na nivou od 40-50 odsto ova operacija realno nije izvodljiva. Zbog toga bi bilo uputno usmeriti nase banke na saradnju sa stranim partnerima i pokusati da se u nekoj od formi koju bi strani partneri prihvatili formiraju mesovite banke. U suprotnom, pred vecinom postojecih banaka i uz veoma mali broj onih koje medju njima mogu preziveti, pred njima se nalazi verovatno skoro zatvaranje. Predlozeni put njihove konsolidacije stvorio bi i mogucnost za trgovanje rizicnom aktivom banaka cime bi se dao jos jedan podsticaj razvoju finansijskih trzista kod nas.

Problem stare devizne stednje je slicnog karaktera iako se on nalazi na strani obaveza banke. Takodje se i ovde zagovara da se celokupni iznos pretvori u javni dug. To je nova nagrada neuspesnima. Podsetimo se opet, neke poslovne banke su znacajno smanjile svoje obaveze po ovom osnovu, nastojeci da izmiruju svoje obaveze. Druge to nisu. Nije li ovo nagrada neuspesnim. Drugo, moze li drzava da pokrije cetiri milijarde stare devizne stednje. Ne znaci li to da ce deca vracati svojim roditeljima njihove ustedjevine.

Kao sto vidimo, brojna su pitanja vezana za javni dug i servisiranje obaveza po tom osnovu. Ono na sta zelimo da upozorimo jeste da se javnim dugom moze resiti jedan deo problema ali u znatno manjem obimu od onoga koji se moze nazreti iz izjava u medijima.

Da li se deo sredstava od prodaje PTT moze koristiti za ove namene posebno je pitanje. Bilo bi najlogicnije da su pare po tom osnovu, i eventualne nove pare od novih prodaja, bile usmerene na neku novoformiranu na trzisnim principima utemeljenu poslovnu banku, koja bi postujuci sve principe zdravog bankarskog poslovanja odobravala kredite pod komercijalnim uslovima iz tih para i, podrazumeva se, obezbedjivala urednu naplatu dospelih potrazivanja. Kako ce se primeniti model sa parama od PTT-a u praksi videcemo, ali se cini da ce svakako izazvati jednokratni rast uvoza, a da li ce biti i rasta izvoza - videcemo za koji mesec.

Na kraju treba reci da su kreatori ekonomske politike izgleda ipak s parama od PTT-a upali u zamku, poverovavsi da se moze emitovati onoliko novca koliko je para po osnovu prodaje PTT-a uslo u zemlju. Koliko se iz podataka moze videti, julski prirast novcane mase od preko 20 odsto, sa daljom tendencijom rasta tokom avgusta, predstavlja ozbiljan monetarni udar sa opasnoscu da ugrozi ostvarenu stabilnost cena i kursa (radi poredjenja samo da navedemo da je ukupni rast novcane mase tokom prvih sest meseci bio manji od 20 odsto).

(Autor je ekonomista iz Beograda)