#Korak od sedam milja ~Da li je potrebno biti bas toliko Srbin da bi se steklo ono sto pripada svim gradjanima Evrope? ^Korak od sedam milja

Vlast koja se nada da ce s Evropom preci na 'ti', tako sto ce svoju provincijalnu istrajnost u gresci proglasiti nacelom svoje spoljne politike i simbolom drzavne suverenosti, samo traci svoj mandat i zloupotrebljava strpljenje gradjana

Pise: Branislav Milosevic

U ponedeljak, kako smo ovih dana i nedelja imali cuti, ovde pocinje novi zivot. Buducnost, takoreci. Strani kapital je nestrpljiv da udje u ovu zemlju, rece onomad visoki aktivista vladajuce stranke koji se, doduse, ne razume mnogo u kapital. Predsednik Jugoslavije rekao je i nesto vise: da se interesi svetske zajednice i zemlje kojoj on stoji na celu - poklapaju. Mislio je, istinabog, na interese u Bosni, ali su mnogi bili slobodni i zeljni da razumeju kako se interesi ne sukobljavaju ni izvan Bosne. Recimo, ovde, u Srbiji. Ovom Milosevicevom retorickom koraku od sedam milja u pravcu normalizacije odnosa sa svetom, evropski ministri odredili su, koliko sutradan, precizan itinerer: na putu u Evropu, koji vodi kroz mirnu Bosnu i demokratsku Srbiju, nalazi se nekoliko stanica u koje ni aktuelna, a ni neka vlast koja bi mogla biti na vidiku, nikako da svrati. Najveca i najzagusljivija takva stanica je Kosovo, odakle je tenk aktuelne vlasti u svoje vreme i krenuo. Albancima se na Kosovu i dalje preti jedinstvenom srpskom drzavom (o jedinstvu jugoslovenske drzave bilo bi, danas, cinicno, govoriti), prinudnim iseljavanjem u Albaniju i, u isti mah, najvisim evropskim standardima u zastiti ljudskih i etnickih prava. Albanci odgovaraju upornim zahtevom za nezavisnoscu teritorije na kojoj zive i koju zovu Republikom. Hoce li se to Bosna preseliti na Kosovo? Daleko bilo, ali je Bosna, i tamo gde je, spremna da bukne ponovo. Umesto da, kao potpisnik Dejtonskog sporazuma, nalozi da se kriminalci sprovedu u zatvor, a osumnjiceni za ratne zlocine u Hag, predsednik Jugoslavije opominje svoje sunarodnike u Bosni da prestanu da se bore za vlast. Da budu jedinstveni, odnosno da za dobro Srba, svih i svuda, stvore nekakvu interesnu zajednicu lopova i pandura. Slicnu, pocem, ovoj u Srbiji ili onoj sto se, netom, raspala u Crnoj Gori. Govoreci o nacionalnom jedinstvu tamo gde bi moralo biti reci o striktnom sprovodjenju Dejtonskog sporazuma, predsednik Jugoslavije stavlja do znanja da njegova zemlja ili bar on licno imaju neke posebne interese da se ni kriminalci, ni ratni zlocinci, ne nadju na svojim mestima. A to vec komplikuje odgovor na pitanje gde ce, u narednom periodu, biti mesto Srbije, posto se cini da je Crna Gora pocela da misli svojom glavom. Onaj ko hrli svetu u narucje, morao bi biti nacisto s tim sta je kod kuce spreman i sposoban da uradi. Da li je bas jedinstvo ono sto je Srbima, danas, najpotrebnije? I da li je uopste potrebno biti bas toliko Srbin da bi se steklo ono sto pripada svim gradjanima Evrope, na primer? Niko danas u Evropi nema prednost zato sto je Francuz, Englez ili Nemac, nego, eventualno, zato sto je svoje nacionalne vrednosti umeo da ucini neophodnim sastojkom evropske kulture, privrede ili politike. Mit o nacionalnom jedinstvu i snaznoj drzavi, kojom se upravlja iz jednog centra ili, jos bolje, iz jedne kancelarije, cini aktuelnu politicku scenu u Srbiji izrazito nemodernom i palanackom u odnosu na onu evropsku ili svetsku. Ako vec istorija nije darovala danasnjim srpskim politicarima etnicki cistu drzavu, moglo ih je bar elementarno politicko obrazovanje pouciti da u modernom svetu, kojem oni, navodno, teze i koji prizivaju, niciji ideal vise nije romanticarska, nacionalna i centralizovana, postfeudalna, drzava. U svetu cija je zajednicka tema globalizacija, u Evropi koja ide u susret zajednickoj valuti i gde su autonomije, ukljucujuci najnoviji proces u Velikoj Britaniji, mozda bas najpozeljniji oblik upravljanja drzavama sastavljenim od delova visoke istorijske, privredne ili etnicke osobenosti, malo ce ko imati razumevanja za probleme i teskoce Srbije koja svoje politicke ideje i ideale crpe iz narodnih pesama sto pripadaju tzv. po - kosovskom ciklusu. Vlast u Srbiji koja se nada da ce s Evropom preci na 'ti', tako sto ce svoju provincijalnu istrajnost u gresci proglasiti nacelom svoje spoljne politike i simbolom svoje drzavne suverenosti, samo traci svoj mandat i zloupotrebljava strpljenje gradjana. Evropa i svet se nece umoriti od uslova koje postavljaju onima sto im geografski, ali ne i civilizacijski, pripadaju, niti ce zazirati od sitnih steta koje imaju zbog toga sto neko tamo na Balkanu te uslove ignorise. Kad covek pazljivo razmotri pitanja sto su ih evropski ministri onomad postavili Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji, a narocito njenom inokosnom Vodji, mogao bi pomisliti da se to evropski mocnici obracaju zemlji na koju se srucila neka lava paleolitske civilizacije. Zar bi, inace, bilo moguce da, na samom kraju 20. veka, postoji zemlja u Evropi u kojoj je jos uvek sporno da li izbori treba da budu posteni i fer, gde se polemise o pravima manjina i gde se zastita ljudskih prava smatra ociglednim dokazom o saradnji sa spoljnim neprijateljem? Deo ovih autisticnih nazora uvrezio se i otuda sto je spoljna politika ovde iskljucivi posed i nadleznost jednog coveka. Ako se o unutrasnjoj politici konsultuje barem policija, spoljnopoliticki nalozi se samo izvrsavaju. Taj privatni monopol, koji o prirodi poretka govori vise nego svi kriticki izvestaji o njemu, nije se mogao steci i odrzati samo licnom ambicijom. Tu i medjunarodna zajednica ima svoj markantan doprinos: posle Dejtona, Vodja Srbije stekao je jedinstvena ovlascenja u modernoj politickoj istoriji - da odlucuje o ratu i miru u susednoj zemlji. {Afokrizam nedelje Ima narod sluha, ali nije mu do pesme.

Slobodan Ducic

} I sve dok medjunarodna zajednica ne pronadje promucurniji nacin da ostvari svoje interese u Bosni od demonstriranja sirokogrudosti i popustljivosti prema partneru koji je od neispunjavanja obaveza nacinio politicki stil, a svoj voluntarizam nametnuo kao neotklonjivo pravilo regionalnog politickog folklora, autoritarni poredak ce se ovde obnavljati i uzivati reputaciju originalnog i samosvojnog, srpskog, odgovora na izazove novog svetskog poretka. To, naravno, ne znaci da su nam drugi krivi sto smo tu gde smo, nego da se ovde ne nalazimo samo zbog sopstvenih zabluda. Kad se prisetimo politickih i ratnih staza i bogaza po kojima smo se lomatali ovih godina, reklo bi se da vise nemamo kud, nego da izidjemo na onaj drum, sirok, carski, sto vodi u Evropu i u svet. Umesto da budu redovna tema i problem medjunarodne zajednice, Srbija i njen maximo lider iz Belog dvora mogli bi, za promenu, postati njen pouzdan i preduzimljiv partner. Bio bi to zaista, korak od sedam milja, bas koliki je i potreban, posle sedam i vise godina camotinje, i nama, i svetu. #U potrazi za zlatnom zicom ~ ^U potrazi za zlatnom zicom

Sigurno je da najveci znacaj Bitef ima zbog otkrivanja novih pozorisnih tendencija, medjutim, nista manje nije vazna njegova stalna borba sa provincijalnim duhom i prazninom

"Proslo je trideset godina kako su umetnici iz Kerale zaigrali drevni indijski katakali-ples na temu 'Ramajane' u Ateljeu 212. Time su, istice selektor Bitefa Jovan Cirilov, otvoreni Prvi i narednih trideset Bitefa." Ova recenica mozda vise nego bilo koja izrecena ili izgovorena ovih dana povodom 31. Bitefa, podvlaci ne samo znacaj ovog festivala, njegov ukupan doprinos svteskom pozoristeu vec i poseban trenutak u kome se nalazi. Bitef definitivno ulazi u fazu koja je dosla sasvim prirodnim putem: Vec 30 godina na ovom festivalu se dosledno promovisu nove pozorisne tendencije. Drzeci se sve vreme tog jedinog clana Statuta, Bitef je ostvario svoju buducnost zahvaljujuci pre svega svojoj otvorenosti i dakako antiprovincijalnom karakteru. Sada, nakon tri decenije zivota Bitef se, zahvaljujuci upravo takvom liku, ne i svojoj istoriji koja samo nepotrebno opterecuje, nasao u sasvim neobicnom polozaju. Prezivevsi nekolike teske godine rata i svakojakih drugih nedaca, Bitef ulazi u fazu brobe protiv duhovne praznine ciji obrisi imaju zapanjujuce razmere. |Pozoriste i lektira Bitef je u trenutku svog nastanka, pa i sve vreme njegovog trajanja ucinio jedan sasvim mali korak astronomskih razmera ciji znacaj potpuno premasuje domace okvire. Paradoksalna je i neverovatna istina da je uticaj Bitefa bio veoma mali upravo na nas pozorisni zivot. U vreme kada su svetske trupe poput onih Grotovskog, Barbe, Seknera, Pine Baus i drugih igrale pred zapanjenom i odusevljenom Bitefovovm publikom u nasim pozoristima je uglavnom vladao malogradjanski duh koji je teatru davao funkciju lektire. Bilo je to, kako je nedavno rekao reditelj Egon Savin, dobro pozoriste koje nije postavljalo ni jedno pitanje. Zatim je uprkos "pozivu" koji je odjekivao Bitefovim prostorima na nasu scenu dosao talas od nacionalnog znacaja. Na tom mestu se, medjutim krije sustinski raskorak izmedju nas, sveta i same sustine pozorista. Vodjen zeljom za komunikacijom sa svetom Bitef je, naravno, pod upravom vodecih ljudi, na sustinsku-jezicku-barijeru u pozoristu, reagovao u skladu sa svetskim trendom. Trupe poput Living tetara, i navedenih reditelja, shvataju da je komunikacija otezana i posezu za resenjima naznacenim u Artotovim pozorisnim snovidjenjima, insistirajuci na distanciranju od dramskog teksta i pomeranju pozorista u pravcu veceg koristenja tela, glasa, svetla, zvuka, pokreta. Desilo se, medjutim, da je vecina umetnika, srtedstva svog izrasavanja preinacila, kao kaze Ricard Sekner, u krajnji cilj. Stoga je takozvani neverbalni teatar zapao u debelu krizu. Pomeranje koje je usledilo doslo je iz pravca koreografskih projekata u kojima se trazi nacin za izbegavnjem i dalje prisutne jezicke barijere kao i uspostavljanjem novih formi koje bi omogucile realizaciju novog pozorista. Iz tog ugla treba citati pokusaj selektora Bitefa da u trenutku prilicno nepoznatog i nepredvidivog pravca razvoja teatarskog izraza napipa zlatnu zicu i tako shvatiti njegovo insistiranje poslednjih godina, na trupama koje se izrazavaju na nacin blizak baletskim predstavama, pri cemu je termin balet odavno ponisten i zamenjen viseznacnijim - igra. |Dobar uvid Mozemo konstatovati da je Bitef poslednjih godina svojoj publici omogucio dobar uvid u odredjenu vrstu svetske pozorisne produkcije zasnovane na daljem prevazilazenju jezicke uslovnosti, zatim da je pruzio pouzdanu informaciju o pravcima razvoja moderne igre i nacinima sve izrazenijeg miksa zanrova i pozorisnih stilova. Medjutim, na temelju takve informacije opravdano je moguce postaviti pitanje sta je proisteklo iz nazancenog trenda. Argentinska predstava "Vilja vilja" nije, Sajmnon Mak Barni, koji je prosle godine odusevio publiku sa svojom predstavom "Tri zivota Lusi Kabrol" takodje ne pripada ovoj vrsti pozorista, ni "Volkeno teatar" kao i nemacka predstava "Titanik" (vecinom dobitnici Velike nagrade Bitefa) ne mogu se svrstati u prilicno zastupljenu vrstu pozorista na nekoliko poslednjih festivala. Bitef je dakle poslednjiih godina uspesno informisao domacu javnost o stanju tragalackog duha u pozoristu ali je Novog bilo onoliko koliko ga uopste ima - malo. S druge strane cele price postavlja se pitanje sta je sa dramskim pozoristem, ako je, naravno, takava podela vise uopste moguca. Na osnovu predstava koje su do sada odigrane na Bitefu moguce je formulisati tezu po kojoj savremeni teatar poseze za klasicnim dramskim tekstovima koje je, medjutim, tesko prepoznati. Cehovljev "Visnjik" je, na primer, u tumacenju Roberta Culja komedija apsurda, intrepretacija koja Cehova pomera u jednom sasvim novom pravcu. Zanimljivije od toga je ono sto se iz takvog postupka, koji, naravno, nije usamljen, namece kao moguci zakljucak: pozorisni umetnici ponovo, mozda je preciznije reci i dalje, posezu za klasicnim dramskim komadima koje potom interpretiraju na jedan do sada nepoznati nacin. Naravno, prvo pitanje bi sada moglo biti, nije li rec o upravo demantovanom prisustvu novoga. I tu dolazimo do kljucnog mesta celog "problema". |Sekspir je i dalje britanski pisac Doba postmoderne slike sveta, da parafraziramo nemackog filozofa Hajdegera, odavno je okoncano. Zanacaj postmoderne ne treba posebno naglasavati s obzirom da je ovim postupkom razbijen opasan niz opstih mesta ali valja primetiti kako je praznina nastala nakon zamene starog termina - teorija novim - diskurs, sada jos veca. Sta to konkretno znaci u pozoristu. Uspon pozorista zasnovan na sunovratu dramskog teksta izazvan casnom namerom da se pozoriste "pozabavi svojom sustinom", dostigao je svoj zenit i dosao do kraja. Na sceni je i dalje Sekspir, Molijer, Cehov. Medjutim, klasicne drame su preuzete samo na nivou osnovnog motiva. Ostalo je nase, i kontekst i zaplet, cak i sam dogadjaj. Romeo u Julija Andjelina Preljocaja su mozda Albanka i Crnogorac, Palestinac i Jevrejka ili vec neki ljubavni par iz bilo kog dela sveta. Potpuna univerzalnost i mogucnost primene zapravo je demantovala Sekspira prevodeci ga u opste mesto pozorista. Sekspir je, medjutim, kao sto je to svaki dobar dramski pisac veoma konkretan. Moguci pravac razvoja pozorista, sudeci prema nekim pomeranjima na planu misljenja i kretanjima drugih umetnosti koja ne bi trebalo zanemariti bilo kada je rec o selekciji Bitefa bilo da je u pitanju repertoar domaceg pozorista, moguce je uociti iz jedne savim obicne i pomalo zaboravljene cinjenice da je Sekspir i dalje britanski dramski pisac.

Zeljko Jovanovic

#Nezni BITEF u vremenu surovosti ~Posle sedam opasnih godina ^Posle sedam opasnih godina

Pokazalo se da nasledje BITEF-a nije mrtvo. Da pozoriste moze imati socijalnu i politicku moc. Da nas posao mozda ipak ima smisla

Veceras je na mene pao slozeni zadatak da vas pozdravim kao inostrani gost. Ponovo sam u Beogradu i na BITEF-u posle sedam opasnih godina. Za to vreme sam se klonio i Beograda i BITEF-a. Dozvolite mi da o tome kazem par reci. Imao sam tu srecu da rastem sa BITEF-om. Verovao sam da su Grotovski i Bruk, Living Teatar i Bob Vilson "nasi domaci". Imao sam utisak da oni nekako od nas krecu dalje u svet. Da smo mi centar i da je taj njihov svet nasa periferija. Verovao sam da nas je BITEF naucio najboljem da se suocimo sa svetom, znaci i sa samim sobom, da prepoznamo i priznamo "drugost", da uvedemo obratnost u nasu jednosmernost, humor i nas inat, meki zenski princip u nasu musku ortodoksiju, individualni glas u nas bahati kolektivizam. Verovao sam dakle da su Beograd i BITEF sinonimi. Onda se sve to sunovratilo. Balkan se potvrdio kao dokazan teren za zivot mimo sveta, za palanacku camotinju i pustos. Ucinilo mi se da su same premise za postojanje BITEF-a ukinute. Da sam ziveo u zabludi i verovao u privid i da je BITEF cak kriv za odrzavanje tog privida. Stvarnost je postala teror, kriminal i depresija. Kao da BITEF-a nikad nije ni bilo. Kao da nije ostavio nikakvih tragova. Odjednom su mi se BITEF i Beograd pokazali u dubokoj suprotnosti. A zatim se desila koda. Ovaj je grad eksplodirao u veliko, spontano, visemesecno, ulicno, politicko pozoriste. Pokazao je zilavost i civiliziranost, imaginaciju i radost, mladost i lepotu. Pokazalo se da nasledje BITEF-a nije mrtvo. Da pozoriste moze imati socijalnu i politicku moc. Da nas posao mozda ipak ima smisla. Dosao sam dakle da pozdravim taj Beograd i takav BITEF. "Nove surovosti" su jasna dijagnoza naseg stanja. "Nove neznosti" su nejasan recept leka kojeg nam valja praviti i primeniti. #Festival u zemlji bez reflektora ~Sedam dana i noci, sama s 31. BITEF-om ^Festival u zemlji bez reflektora

Zamislite da nema Bitefa! Zamislite da nikad u zivotu niste videli predstave Vilsona, Bruka, Stajna, Barbu... Zamislite da svako septembarsko vece morate da mislite kuda cete... Ove apokalipticne dileme u svojim sedmodnevnim bitefovskim zabeleskama iznosi koselektor i umetnicki sekretar 31. BITEF-a

Postoji samo jedna situacija koja vredi kao sedam dana i sedam noci provedenih na 31. BITEF-u, a to je cuveni literarni eksperiment Hju Galagera (Hugh Galaghera), coveka koji je odlucio da nedelju dana ne spava i provede ih uz MTV. U cuvenom stivu Generacije X nastalom u tih sedam dana ekperimenta u nasilju, kako ga on sam naziva "Sedam dana i sedam noci sam sa MTV-om", Galager kaze da je najstrasnije bilo kada se eksperiment zavrsio, jer vise nije imao po cemu da "pljuje". "Pljuvanje" je kako on kaze esencija savremenog zivota. Kritikovati nesto je osnovni nacin da covek prezivi savremeni svet. Jedna novinarka sa lokalnog radija pocela je intervju sa mnom recenicom "Ali, na srecu dobar deo predstava za ovogodisnji BITEF izabrala je Dusana Nikolic". Na moj komentar da necu nastaviti razgovor, ako mi ne kaze sta je bilo pre tog "ali", odgovorila mi je: "Pa prvo cu malo kriticki da se osrvnem". U tim kritickim osvrtanjima vise puta mi je postavljeno pitanje u proteklih nedelju dana da li treba da bude BITEF-a, da li BITEF treba da ode u zasluzenu penziju, da li je selekcija ovogodisnjeg BITEF-a bas ono sto bi BITEF trebalo da bude. Ona stara carsijska izreka da se u Beogradu svi najbolje razumeju u film i fudbal, jos vise se odnosi na lokalpatriotski odnos prema BITEF-u. Na jedno takvo, ali mnogo eksplicitnije pitanje koje je glasilo "Da li mislite da BITEF treba prekinuti od iduce godine, uzvratila sam kontrapitanjem "Da li mozete da zamislite zivot bez BITEF-a". |Zardjali bi strani jezici Da, stvarno, da li mozete da zamislite zivot bez BITEF-a? Zamislite septembar 1998. godine. Vratili ste se sa odmora. Nema oglasa u "Politici". Ne morate nikoga da jurite za karte za BITEF, da molite tamo neke ljude u Direkciji BITEF-a da vam daju propusnicu, da se guzvate na ulazima pozorista, da slusate na TV Jovana Cirilova kako govori o nekim imenima za koja nikad niste culi, da uzimate slusalice za simultano prevodjenje, nema cuvenih fanfara Dragutina Gostuskog koje vam jos izdaleka daju znak da kasnite na predstavu, nema tradicionalnih najava Cacija Mihajlovica kojima se godinama smejete, niceg nema. Kupujete novine, a u rubrici koja najavljuje repertoar beogradskih pozorista, sve same iste predstave, koje ste ili vec gledali ili znate da ne zelite da ih gledate, mnogo vise ovih drugih. Zardjali vam svi strani jezici koje znate, jer nemate priliku da ih koristite. Svako vece od recimo 14. pa do 30. septembra morate da razmisljate gde cete da izadjete uvece. Djidja Karanovic mi je prosle godine rekao da je BITEF genijalna stvar, jer ne moras da razmisljas sta ces da radis uvece, dovoljno je da odes na BITEF i tamo sretnes sve svoje prijatelje. Zamislite da nema BITEF-a! I na kraju zamislite da nikad u zivotu niste videli predstave Roberta Vilsona, da nikad niste videli Bruka, Stajna, Barbu, La Fura des baus, Derevo, De Complicite, De la Guardu ili Ultima Vez. Da li biste onda mogli bilo sta, u pozoristu ili van njega da kritikujete, da li biste preziveli savremeni svet, sto bi rekao covek koji je proveo sedam dana i sedam noci sam uz MTV". |Jedinstveni zargon BITEF-a Ne verujem da biste. Takodje ne mogu da zamislim zivot bez BITEF-a. Proteklih sedam dana i sedam noci provela sam sama sa 31. BITEF-om. Kao sto covek uz MTV stekne nov zargon, tako i BITEF ima svoj zargon. Mozda to nikome van BITEF-a ne znaci nista, ali Goran Stefanovski me svakodnevno pita: Da li si spavala danas? Svi oko mene znaju sta to znaci. Dasa, Milos i Jagoda, koji rade sa mnom svakodnevno kada zavrse neki od besomucnih papiroloskih poslova pevaju u horu: "Aleluja!". Kada cujem to "Aleluja", znam da ce sve biti u redu, da jos imamo adrenalina. Marina koja radi na najvecoj predstavi koju je Beograd verovatno ikada video, predstavi "Demoni" trupe Comediants, svakodnevno telefonom zove Barselonu. "Ola Makarena!", slusam vec dva meseca i svako "Ola Makarena" mi je znak da je jos uvek sve neizvesno, da jos uvek nemamo sve neophodne papire, dozvole, pare... Danima je glavna rec 31. BITEF-a bila HMI 2500 sa suterom. HMI 2500 sa suterom je bio deo nasih intimnih razgovora s ljubavnicima, povremenih javljanja roditeljima, HMI 2500 sa suterom je bio pocetak svih nasih jutarnjih, dnevnih i nocnih brifinga, HMI 2500 sa suterom, najpopularniji reflektor medju trupama na 31. BITEF-u, koji ne postoji u Jugoslaviji, postao je sinonim za sve cega nema, a neophodno je, jer inace predstave nece biti. HMI 2500 sa suterom postao je sinonim tragedije naseg okruzenja, koje je na nivou privatne, licne tehnologije mozda i ispred sveta, ali na nivou javne u srednjem veku. Svaka postena kuca u Srbiji ima Pentijum, a svaki posteni domacin u Srbiji mobilni telefon. Niko u Jugoslaviji nema HMI 2500 sa suterom, niko u Jugoslaviji nema kvarcno svetlo, svetlo koje je hladno, pa se pod njim glumci i igraci ne znoje, niko u Jugoslaviji nema ulicne telefone koji rade i sa kojih mozete da pozovete inostranstvo, u Beogradu postoji samo jedan toranj za reglazu reflektora, u Beogradu ne mozete naci prirodnu ekolosku vodu u svakoj prodavnici, u Beogradu ima samo sedam kilometara kablova za reflektore, u Jugoslaviji ne mozete da nadjete parke SP 61 i 62 u dovoljnim kolicinama. HMI 2500 sa suterom, jedan obican standardni svetski reflektor, postao je simbol nase, sto bi Jovan rekao bitefovske, ironicne tragedije. Bez njega nema BITEF-a, nikoga ne zanima da ga nabavi u velikim kolicinama. On jednostavno ne postoji, a samo BITEF ume da stvori njegov privid. Kada bi HMI 2500 sa suterom mogao da stuca, ovih dana stucao bi mnogo. |Dva lica Beograda U zemlji bez HMI reflektora 2500 sa suterom provela sam sedam dana i sedam noci sa 31. BITEF-om, baveci se ulaznicama, novinarima, biltenom, tehnikom, predstavama, fotografijama i, naravno, ljudima. Danju sam radila na tome da predstave bude i da Beograd ima sta da vidi, a nocu da pozorista koja su nam dosla u goste, imaju sta da vide u Beogradu. Dva privida, nocni i danji. Dva sna. Dva mita. Jedan pozorisni i jedan beogradski. Sto bi rekla svraka u predstavi trupe Ultima Vez iz Belgije u sceni 2 za srecu predstave 7 za tajnu koja ce ostati tajna, nas posao je da ljude ucinimo srecnim. Nas posao su carolije. Nedavno sam bila u Edimburgu na skupu na kome je oko 120 ljudi sa svetskih festivala diskutovalo o njihovoj buducnosti, o tome u kom smeru treba da idu, da li ih treba ukidati, jer im se broj u Evropi u samo proteklih pet godina usedmostrucio. Postavljana su pitanja da li festivali treba da kostaju ili da zaradjuju, da li oni treba da budu turisticka atrakcija, da li oni treba da budu reprezentativni poput Olimpijskih igara ili istrazivacki. Postavljano je pitanje njihove sustine. Jedan irski pisac, a skotski govornik je svoj govor zavrsio recima: Sustina festivala je da je on festa. Festival mora da bude zabavan, da vam od njega krv udari u glavu, kao da ste se prvi put zaljubili. Jovan Cirilov je na prvom nasem internom brifingu ove godine rekao: "Ako na ovo gledate kao na posao, ako u ovome ne uzivate, ne treba da radite na BITEF-u". Ovo vazi kako za sve nas koji pratimo BITEF, tako i za one koji se "samo kriticki osvrcu". Ako u ovome ne uzivate, zasto ste na BITEF-u. Hugh Gallager sa pocetka price dao je cini mi se odgovor i na ovo pitanje, rekavsi: "Posle svog djubreta i remek dela koje sam na MTV video, shvatio sam jednu veliku istinu, a to je da svakog trenutka mogu da iskljucim televizor. Ali ako ga iskljucim, mozda ce se bas tada na njemu dogoditi nesto senzacionalno sto ce mi promeniti zivot". Verujem da je tako i sa BITEF-om.

Dusana Nikolic

(Autor je koselektor i umetnicki sekretar BITEF-a) {BITEF - suma pozorisnih carolija Poneki svetski festivalski carobnjaci mogu da se pohvale da su imali predstavu Avanturu (Kazanove), eto na primer Avinjon, poneki da su imali Ultima Vez, kao El Greco u Barseloni, retki da su imali Preljocaja ili Comediantes, a samo jedan da je ove godine imao sve ove i mnoge druge predstave i to BITEF. } #Secanje na avangardu i nove percepcije ~Pozoriste na pragu novog milenijuma ^Secanje na avangardu i nove percepcije

Avangarda u istorijskom smislu gotovo je nemoguca jos od americke avangarde sezdesetih, ali eksperimentalnost i dalje ostaje kao primarna oblast izrazavanja

Aleksandra Jovicevic

Od pozorista se stalno ocekuje aktuelnost, korak sa duhom vremena, revolucionarnost, pa cak i informacija, a pri tom se zaboravlja da je u pitanju evoluitivna umetnost, ali i prostor utopije, bilo estetske (eksperimentalnost), bilo eticke (avangarda), kao i vreme refleksije, razmisljanja, gde visak informacija uvek postoji naustrb estetike. I danas, u periodu postavangarde, kada se cini da je u pozoristu sve ucinjeno ili, jos gore, receno (da parafraziramo Emila Siorana, pozoriste kao da se gasi jer mu je ponestalo paradoksa) i kada gomila skeptika sleze ramenima i usmerava pogled prema drugim medijima izrazavanja (u periodu telekratije i multimedijalnosti, interneta i virtuelne stvarnosti), u nastojanju da kompenzuje svoju nekadasnju ritualnu, mitsku, politicku i drustvenu dimenziju, pozoriste se sve vise okrece jezicima, modelima, tehnologijama novih umetnickih disciplina, odbacujuci kovencionalne nacine predstavljanja i percepcije. Svakako jedan od najjacih trendova u pozoristu nastao kombinacijom savremenog izvodjenja, medija i jezika je recepcija novog "fizickog" teatra i hiperplesa (hdzper dance) na zapadu (DV8, Wim Vandekedzbus, SOAP Dens, La Fura dels Baus, Brith Golf, Lalala Human Steps, Carbonne 14, RAMM Teatar, itd.) sto ukazuje da i dalje opstaje trend neverbalnog, energeticnog, gotovo brutalnog jezika "vizuelnog pokreta", paraleleno sa odredjenom renesansom pozorista pisanog jezika/dramaturgije, kao u simbolistickim predstavama francuskog reditelja Kloa Rezija (Claude Regdz) ili u hiperkinetickom pozoristu (Dar a Luz) prerano umrlog Reze Abdoha, narocito u predstavi "Citati iz unistenog grada" (Quotations from a Ruined Citdz). Ali, ova vrsta pozorista je neka vrsta "citata" ili nastavka tradicije koju su u pozoriste uneli Pina Baus i donekle Robert Vilson. Avangarda u istorijskom smislu je gotovo nemoguca jos od americke avangarde sezdesetih (drustveni bunt koji prerasta u umetnicki i vice versa), ali eksperimentalnost i dalje opstaje kao primarna oblast izrazavanja. To se najbolje vidi ako nacinimo jednu uslovnu, opstu podelu pozorista na pozoriste interkulturalnosti ili pozoriste tehno-telesnog (techno boddz art), preciznije novog odnosa izmedju tela i tehnologije. U ovoj vrsti pozorista telo se predstavlja kao ziva forma, materijal koji se moze preoblikovati savremenim tehnologijama preko granica svoje fizikalnosti. Telo, pre svega, u svom fenomenoloskom, nesemantickom ostatku: njegova energija i zelja postaju materijal umetnickog stvaranja. |Nerazdvojivi koncepti Ma kako sveobuhvatna, ova dva najuocljivija trenda u teatru s kraja drugog milenijuma, ipak, ni priblizno, ne pokrivaju sve ono sto se danas desava u pozorisnoj umetnosti, oni samo pomazu da se uoce osnovni pravci ili polja delovanja koja su mozda najinteresantnija ili najuticajnija, koja usmeravaju percepciju gledaoca ka jednom drugacijem pristupu: ili prema eksploataciji/upoznavanju/razumevanju "drugosti" (postkolonijalizam, koncept citavog sveta kao pozornice, model spektakularnosti, trece pozoriste Eudjenija Barbe), ili nekoj vrsti autobiografskog individualizma, preciznije elektronske "kontrole" sopstvenog glumcevog tela (tzv. mdzmedia: pozoriste kao instrument personalizovane komunikacije, kao sto su autodestruktivne predstave australijskog umetnika Stelarka (Stelarc) koji ugradjuje citave elektronske delove masina u svoje telo ili Spanca Marsel Li Roka (Marcel Lee Rocca), koji kao deo svog boddz-arta koristi kompjutere, pruzajuci iluziju gledaocima da mogu da kontrolisu pokrete njegovog tela). S druge strane, oba koncepta interkulturalnosti i tehnotelesnosti, mada u sebi kriju razlicite pristupe, definicije i interpretacije, istovremeno poseduju i veliki broj slicnosti i dodirnih tacaka koje se ne mogu tako lako razdvojiti, niti objasniti. Evroazijsko pozoriste Eudjenija Barbe, ili interkulturalne predstave Pitera Bruka i Arijane Mnuskine, ma koliko uzbudljive i znacajne, istovremeno negiraju postojanje drugih oblika interkulturalizma, kao sto je tipicno africki nacin dramskog izraza koji se razlikuje od zapadnjackog kreativnog ritma ili evrocentrizma i istovremeno predstavlja neku vrstu umetnickog otpora (Vole Sojinka), a koji je opet slican nacinu razmisljanja Meksikanca Guljerma Gomeza Penje (Guillermo-Gomez Pena) i njegove saradnice Amerikanke Koko Fusko (Coco Fusco) koji postavljaju radikalnu estetiku i politiku u srediste svojih postkolonijalnih, pseudoantropoloskih performansa, a koji su najslicniji konceptu nevidljivog pozorista ili pozorista potlacenih Augusta Boala koje neprestano prelazi granice izmedju umetnosti i stvarnosti. Bliska tom konceptu je jedna od najzacajnijih predstava poslednje decenije americkog koreogrfa i plesaca Bil T. Dzonsa (Bill T. Jones) Jos uvek / Ovde (Still/Here) koja je prikazana na Bruklinskom festivalu, Next Wave, 1994. godine. Predstava je nastala na osnovu serije radionica sa ljudima koji su umirali od AIDS-a: ona je bila kombinacija svedocenja bolesnika na videu i plesa "zrtava" ili ljudi bliskih njima, kroz upotrebu estetski veoma promisljenih pokreta i muzike, sto je uvelo novi koncept etickog i transestetskog u moderni neverbalni teatar koji u sebi kombinuje elemente autobiografije, secanja, fikcije i estetike, u kojoj tanka linija razdvaja brutalnost kritikovanog konteksta sa brutalnoscu izraza. |Okrutno drustvo i pojedinac Zloupotreba, nasilje, ili erotska fetisizacija tela postali su jedan od glavnih fokusa izvodjackih umetnosti poslednje decenije, najcesce u autobiografskim-solo izvodjenjima ritualno/zrtvenih predstava manipulacije tela, sa sadomazohistickom implikacijom i autodestruktivnoscu pripadnika "modernog primitivizma", kao na primer u predstavama Rona Atija, 4 scene u teskom zivotu (Ron Athedz, 4 Scenes in a Harsh Life) ili Oslobadjanje (Deliverance), s glavnim ciljem da se ukaze na okrutnost drustva prema pojedincu, ili u ironicnim predstavama tela koje parodiraju upravo koncept autenticnosti i istinitog prisustva u velikom broju feministickih, gej i lezbijskih predstava. Ove trupe bave se eksploatacijom brojnih nacina provociranja "teatralnosti" pola i poigravanjem seksualnim i kulturnim stereotipovima (Spider Women Theatre, Pomo Afro Homos, Carmelita Tropicana, Annie Sprinkle, itd). Njihovo izvrtanje klasicnih simbola drustva u razlicitim kontekstima ismeva primat heteroseksualne kulture i dovodi u pitanje njene pseudomoralne vrednosti. Tradiciju bodi-arta sezdesetih i sedamdesetih godina preuzeli su pripadnici tzv. pokreta "modernih primitivaca" koji telo dozivljavaju kao posledinje utociste individualne moci koja se izrazava kroz cesto radikalne i nelogicne gestove koji modifikuju telo kombinacijom visoke tehnologije u gotovo primitivnim ritualima samozrtvovanja (a to je moguce priblizavanje konceptu "zrtvovanog" glumca Grotovskog). Ron Ati, Stelark i Marsel Li Roka koriste telo kao umetnicki materijal u situacijama visokog rizika, dok npr. Eni Sprinkl prenosi doslovnost pornografije u performans, dovodeci u pitanje mit o simbolickoj formi i estetskoj distanci umetnosti. Za nju vise nema nikakve tajanstvenosti iza samog tela, u njenim predstavama realno telo egzistira kao trzisna marka sa svojom vrednoscu. To takodje postaje jedno od podrucja za otkrivanje opskurnog iza povrsine lepog tela sistemom virtuelne realnosti. Opskurno se iskazuje u beskrajnoj, virtuelnoj plasticnoj operaciji koju je na svom licu izvela Orlan, francuska feministicka umetnica prosle godine u Parizu ili u projektu Bodies Incorporated u kome je posetiocima projekta omogucena konstrukcija sopstvenih tela koja potom deluju kroz proporcije i relacije unapred programirane korporacije. Dakle, kritika korporacija uopste, a s druge strane izlozba virtuelnih tela koja se mogu obrisati samo jednim potezom ako prekrse pravila ili ako sami zelimo novo telo. Ova vrsta tehnomagicnog realizma postala je osnova za pozoriste virtuelne realnosti u kome pozoriste pruza kljuc za glumacku liniju, a vodic (navigator) virtuelne realnosti kljuc za upotrebu radnje u imaginarnom svetu (nije daleko dan u kome ce pozoriste proslosti biti simulirano i rekonstruisano preko CD Roma), ali koji nije nista drugo nego tehnicka dimenzija "obnovljenog ponasanja" (Sekner). Jer, ako bolje razmislimo, virtuelnost je oduvek bila deo pozorisne realnosti: ponekad neizvesna, ponekad paradoksalna, aleatorna, hiperrealna, propustena kroz medij, iskljucena vlastitom slikom. Jedno kratko vreme, od Roze Kajoa (Roger Caillois) do Ricarda Seneta (Richard Sennett) teoreticari pozorista bili su odusevljeni idejom da je pozoriste u stvari simulacija, glumacka karikatura koja potice od odgovarajucih uloga iz stvarnosti zivota. |Tehnologija koja pokrece Upravo zbog toga sto pozoriste gubi na drustvenom znacaju, danas postaje vazno da se bolje razume dinamika eksperimenta, narocito u oblasti virtuelne realnosti koja nas poziva da otkrijemo druge nacine predstavljanja, ali i nove, druge svetove, izvan nas samih. "Tehnologija koja nas pokrece", kaze Stelark, "nije deo prirode vec deo coveka. Jedino sto joj se ljudsko telo jos nije prilagodilo". Mada ne tako ekstremna, upotreba kompjutera u kombinaciji sa izvodjacevim telom je sve prisutnija u koreografijama Vilijama Forsajta (William Forsdzthe), Mersa Kaninghama (Merce Cunnjingham), Zan-Marka Matosa (Jean- Marc Mathos) i Mari Suinar (Marie Chouinard). Sve to navodi na pomisao da je strukturalna slicnost izmedju pozorista i kompjutera vrlo velika: oba se mogu definisati kao multimedijske masine koje u sebi integrisu sliku, zvuk, tekst i tela u kocept koji je najslicniji Vagnerovskom konceptu, gesamkunstwerka. S druge strane, status tela kao poslednje teritorije ljudske moci, ili kao cistog materijala veoma je slican Artoovom konceptu "tela bez organa", tela kao ciste prisutnosti koje je oznacilo njegovu teoriju pozorista. Arto se najcesce citira u vezi sa tehno-bodi artom. Na jednoj listi elektronske poste (Rhizom net) skoro je kruzila informacija o jednoj instalaciji koja je bila konglomerat performansa, telekomunikacija i video opazanja, a njena se kompozicija gradila od interaktivnog ukljucivanja, a uz pomoc elektronskih smetnji i pomeranja ocrtavala se mreza Artoovih neurona stvarajuci njegovo fizicko i efemerno telo. I sam Arto imao je slicnu nameru na jednom od svojih poslednjih nastupa u pozoristu Vje Kolumbije (Vieux Colombier), godinu dana pred smrt. Arto se za to takozvano knjizevno vece spremio i izveo agoniju coveka koji umire od kuge da bi radoznalima izveo predstavu pozorista okrutnosti. Bila je to predstava coveka koga muce, koji vice, koji je odigrao sopstvenu agoniju i razapinjanje na krst. Na taj nacin ova Artoova "predstava" bila namenjena suocavanju sa sopstvenim duhom disartikulisanog, obdukovanog tela, tela kao tacke premestanja podvajanja i neprestane fluidnosti, koje je cista predstava i telo bez organa. "Stara utopijska zelja, dakle, raditi bez tijela, Artoa sudbinski oznacava vlastitom osobnom tragikom, a da nije ni slutio da ce kroz dobrih pola stoljeca ta utopijska zelja postati nesto sasvim normalno". Mozda ce ovako nabacane misli na jednu "gomilu" (ma kako one eklekticki delovale) otvoriti put ka jednom promisljanju o novim mogucnostima pozorista treceg milenijuma: dinamika i energija koja se neprestano obnavlja izmedju izvodjaca i gledalaca, cak i uz pomoc najnovije tehnologije, ali i novim ogranicenjima pozorista (neponovljivost kolektivne magije, kao i nemoc da se bilo sta promeni u drustvenom poretku) i pravac u kome ce se kretati: nova mapa pozorista, eksperiment, utopija, mogucnost uvodjenja pozorista u sopstvene prostore preko Interneta (vreme sadasnje) i CD Roma (proslo vreme). I mada je tek proslo pedeset godina od osnivanja prvog pozorisnog festivala u Avinjonu, opstanak savremenog eksperimentalnog pozorista, tacnije njegovo neprestano prelazenje granica i razmena kulturnih oblika, ideja, slika i izvora, nezamislivo je bez hiljada festivala/razmena ciji je broj nemoguce statisticki utvrditi. Pozoriste koje je zrelo za nove modele predstavljanja, za novu vrstu komunikacije izmedju stvarnog i zamisljenog (faktografije i fikcije), realizma i apstrakcije, treba da ostvari novu organsku celinu, jedinstvo u kome ce se zadrzati sve razlike, a to nece biti povratak klasicnog teksta na scenu, niti ponavljanje logike fragmentarnosti, vec jedan novi proces koji ce pozoritse opet pretvoriti u igru, u razmenu, u estetski dozivljaj. #Pale zale za Banjalukom ~Preliminarni rezultati lokalnih izbora u Republici Srpskoj ^Pale zale za Banjalukom

Proslo je vreme jednoumlja, smatraju u Socijalistickoj partiji RS. U Srpskoj stranci Krajine i Posavine zadovoljni su jer su dobili pet do sest puta vise glasova. Oko podele vlasti nece biti problema

Miso Vidovic

Za razliku od proslogodisnjih izbora, na kojima su tri vladajuce nacionalne oligarhije u Bosni i Hercegovini dobile u entitetskim parlamentima vecinu poslanickih mjesta, ovogodisnji septembarski izbori su pokazali da ce u dobrom broju opstinskih parlamenata svoj uticaj svesti na razumnu mjeru. Zahvaljujuci Biljani Plavsic, opozicija je postigla dobre rezultate i uzdrmala do sada neprikosnovenu poziciju Srpske demokratske stranke. "Ovo su rezultati za demokratizaciju", bio je prvi komentar preliminarnih rezultata izbora opozicionih predstavnika u Banjaluci. Iako je SDS prigrabio veci dio opstina, nazire se da ova stranka polako "moze ici u penziju", komentarisu predstavnici opozicije. Prema analizi preliminarnih rezultata, koju je uradila novinska agencija "Fles" u Banjaluci, na osnovu nezvanicnih rezultata, u 20 najvecih izbornih jedinica Republike Srpske koje imaju vise od 10.000 biraca, Srpska demokratska stranka je osvojila 42, 64 odsto glasova, Srpska radikalna stranka RS 19 odsto, a Socijalisticka partija RS 17,21 odsto. I pored ovakvih rezultata SDS se ne moze osjecati sigurnom, jer se apsolutna dominacija ove stranke moze ocekivati uglavnom u istocnom dijelu RS, dok u zapadnom dijelu s Banjalukom, taj je uticaj sveden na manju mjeru; u Banjaluci, Sipovu, Laktasima, Srpcu vjerovatno nece imati priliku da participira u vlasti onako kako je to radila proteklih sedam godina. No, da se SDS-ova opcija ne predaje, mozda svjedoce i izjave Vojislava Maksimovica, predsjednika Kluba poslanika SDS u raspustenoj Skupstini RS, koji priznaje da u nekim opstinama Republike Srpske ova stranka nije dobila ocekivani broj glasova, ali je "nacionalna opcija u RS dobila prevagu u odnosu na socijalisticke, gradjanske i nazovi liberalne partije". Prema onome sto je evidentno, SDS ne moze prezaliti Banjaluku. Pogotovo kada se uzme u obzir da ih je u ovom gradu pobijedio njihov "dugogodisnji ideoloski neprijatelj" i "antisrpska socijalisticka opcija". Tako ce Socijalisticka partija RS sa Srpskom strankom Krajine i Posavine, i koalicijom "Za Banjaluku", organizovati lokalnu vlast u gradu. Dobrim izbornim rezultatima opozicione stranke kao da su bile zatecene, pa nije bilo velikih komentara. Prvi se oglasio predsednik socijalista RS Zivko Radisic, koji je rekao: "Na ovim lokalnim izborima je proslo vrijeme jednoumlja i jednostranacja i voljom gradjana su porazene opcije koje su preferirale silu i strah u RS". U Srpskoj stranci Krajine i Posavine isticu da su "zadovoljni nezvanicnim rezultatima izbora jer smo dobili pet do sest puta vise glasova u odnosu na prosle izbore", dok u koaliciji "Za Banjaluku" smatraju da u Banjaluci nema apsolutne pobjede nijedne stranke i da prilikom postizanja medjustranackog dogovora oko podjele vlasti nece biti problema. Najavljene su i prve, nezvanicne postizborne koalicije. Zivko Radisic je najavio da ce "Socijalisticka partija RS u cilju obezbjedjivanja vlasti politickih snaga RS tamo gdje bude potrebno ici u koaliciju sa SDS-om, a ne sa snagama van Republike Srpske". Replicirajuci, Milorad Dodig, cija je Stranka nezavisnih socijaldemokrata postigla dobre rezultate u jednom dijelu opstina Republike Srpske, smatra da "stranke razlicitih politickih usmjerenja mogu dobro da funkcionisu zajedno"; aludirajuci na eventualno dobar uspjeh koalicija i blokova u buducem parlamentu, dodaje da "nezavisni socijaldemokrati nece biti ni u kakvoj koaliciji sa SDS-om, radikalima, HDZ-om i SDA". Mozda ce postizborna dogadjanja u RS, smatraju neki, biti zanimljivija nego lokalni izbori, za koje jedan od glasaca rece: "Svi obecavaju nekakve promjene, a one su se dogodile prije sedam godina". #Pocetak kraja nacionalista ~Od nacionalnih do "svetskih izbora" u Bosni i Hercegovini ^Pocetak kraja nacionalista

Oko 17.000 Srba iz SRJ, poreklom iz BiH, glasalo je za sarajevske opstine. Doda li se tome jos nekoliko clanova porodica, racun je jasniji. U Federaciji je uveliko narusen monopol vladajucih nacionalnih stranaka

Dragan Banjac

"Bojim se da je iracionalizam vec prevladao, da su izvrsene sve pripreme kako bi narod glasao - protiv sebe", izjavio je Jovan Miric, septembra 1990. godine i tako je u BiH rat mogao da otpocne. Za podsecanje, 1990. godine od ukupnog birackog tela u BiH (3.144.353) glasalo je 74,42 odsto, a od 28 kandidata za Predsednistvo prvih devet mesta zauzeli su Fikret Abdic (1.045.539), Alija Izetbegovic (879.266), Ejup Ganic (709.691), Biljana Plavsic (573.812), Nijaz Durakovic (558.263 - nije izabran), Nikola Koljevic (556.218), Nenad Kecmanovic (500.783 - nije izabran), Stjepan Kljuic (473.002) i Franjo Boras (416.629), dok su svi ostali, pocev od Ivana Ceresnjesa na desetom mestu (sa 362.681 glasom) do Adila Zulfikarpasica (51.225) na poslednjem osvojili nedovoljno glasova za ulazak u najvisu bosanskohercegovacku instituciju. Stranacku Skupstinu cinili su predstavnici SDA - 43 (33 odsto ), SDS - 34 (26,15 odsto), HDZ - 21 (16,15 odsto), sto je znacilo da su se bosanski narodi odlucili za nacionalne partije, dok je recimo bivsi SK (SDP) osvojio samo 8,5 odsto ili jedanaest klupa u prvoj visestranackoj Skupstini BiH. Znacaj tih izbora zapisan je kao "fakat da je talas opce demokratizacije, ali istovremeno i nacionalizma, iz zemalja Istocne Evrope i bivse Jugoslavije snazno zapljusnuo i BiH". Stvoreni su i uslovi za manipulaciju nacionalnim i verskim osecanjima biraca i za pothranjivanje novih kolektivistickih iluzija, sto ce dovesti do krvavog rata. Nakon zaustavljanja raznih sukoba u BiH, nove izbore organizovao je "svijet", kako se u Bosni i Hercegovini po obicaju kaze za OEBS (OSCE) i ostale disciplinske nadgledace. Medjutim, i pored ratne ostavstine narod se (organizatori nisu imali nista protiv, izgleda) i 14. septembra prosle godine odlucio za nacionalne partije. U Republici Srpskoj opozicija je samo nagovestila svoj dolazak na scenu, dok je u Federaciji, pored sigurnih SDA i HDZ, ozbiljan takmac bila Zdruzena lista u kojoj je, ne racunajuci Lagumdziju, Bogicevica, Komsica i ostale iz SDP-a, glavna zvezda bio mr Selim Beslagic, tuzlanski predsednik, bivsi reformista i prvi covek Unije bosanskohercegovackih socijaldemokrata, koji se zajedno sa Sejfudinom Tokicem (predsednik UBSD Sarajeva i glavnog odbora stranke) borio za ocuvanje zametka gradjanske Bosne. Deset dana pre izbora, na promociji Zdruzene liste, tadasnji predsednik Skupstine Miro Lazovic, zeleci da naglasi kako je nemoguce podeliti Bosance, prisutnima se obratio sledecim recima: "Hvaljen Isus, pomoz' Bog, selam i dobro vece". Uporne bosanske demokrate gradjanski opredeljene to je ganulo i burno su reagovale na Lazoviceve reci, a u slicnom tonu su tada govorili Zlatko Lagumdzija, Mustafa Beganovic, Dragan Vikic, Mujo Kafedzic, Stjepan Kljuic, Sejfudin Tokic, Ivo Komsic, Nijaz Skenderagic, Boro Bjelobrk i Selim Beslagic. Na drugoj strani mocna SDA povremeno je preko sarajevskih taksista pravila krugove (Titova-Marin dvor - Obala) i sve je izgledalo poprilicno zastrasujuce. Procene su govorile da u BiH s pravom glasa ima 2.900.000 gradjana. Politickih partija bilo je 24, tri nezavisna kandidata, pet koalicija i zdruzenih lista i ukupno registrovano (u 109 opstina, 10 kantona i 4.400 birackih mesta) 3.398 kandidata. S pravom glasa izvan BiH bilo je 850.000 gradjana i od tog broja u odsustvu je glasalo pola miliona stanovnistva BiH, 209.000 imalo je pravo povratka u mesto boravka 1991. godine i da glasaju, dok je oko 138.000 bilo registrovano na adresi "na kojoj ubuduce nameravaju da zive". Rezultati su potvrdili predvidjanja da "nacionalisti jasu dalje": Alija Izetbegovic sa 729.034 glasa produzio je sefovanje Bosnom, a sa njim jos dva clana - Momcilo Krajisnik (690.372) i Kresimir Zubak (342.007). OEBS je procenio da je od tog broja glasalo 1.350.000 Muslimana - Bosnjaka, 1.010.000 Srba i 530.000 Hrvata, a podatak za istoriju jeste da je Momcilu Krajisniku za radno mesto i prvog u zemlji koju jos nije priznao nedostajalo 38.663 glasa. Evo i nekih proslogodisnjih reagovanja. "Bosna i Hercegovina opstaje" (Alija Izetbegovic), "Rata vise nece biti" (Hasan Muratovic), "Izdici se iznad nacionalnog" (Miro Lazovic), "Obnova zivota" (Kresimir Zubak), "Izjasnjavanje za mir" (Jadranko Prlic), "Mali korak naprijed" (kardinal Vinko Puljic), "Molim Boga za dobro Bosni" (Mustafa ef. Ceric), "Zdruzena lista pobednik" (Zlatko Lagumdzija), "Bez suzivota nema BiH" (paroh sarajevski Dusan Jovanovic), "Doprinos demokratizaciji BiH" (Haris Silajdzic)... Rat je stao, ali su zajednicki organi ostali samo zelja. I onda je buknuo srpsko-srpski sukob u RS. U senci tog sukoba odrzani su izbori na kojima je, za razliku od proslih, cak 80 odsto biraca iz RS htelo da glasa u mestu boravka 1991. godine, dok je procenat takvih u Federaciji veci za deset odsto. Oko 17.000 Srba iz SRJ, poreklom iz BiH, glasalo je za sarajevske opstine. Doda li se tome jos nekoliko clanova porodica racun je jasniji. U Federaciji je uveliko narusen monopol vladajucih nacionalnih stranaka. UBSD je u Tuzli jos vise ojacala (56 odsto, plus 11 procenata SDP koja je ovaj put "radi inventure glasaca" isla odvojeno od Zdruzene liste), a toliko SDA nije dobila ni u jednoj sarajevskoj opstini. Senad Avdic, komentator i glavni urednik revije "Slobodna Bosna", kaze da je SDA u Tuzli prosla gore nego opozicija u Sarajevu, navodeci podatak da je SDP u opstini centar uzela cetvrtinu glasova, u Novom Sarajevu cak 27 odsto. Vehid Sehic, predsednik tuzlanskog Foruma gradjana, tvrdi da su najnoviji BH izbori pokazali da je ovo "pocetak kraja nacionalista". Tako misli i Miodrag Zivanovic, profesor banjaluckog Filozofskog fakulteta, koji kaze da je "razorena struktura vlasti jedne partije. Kada se saberu svi glasovi - dakle i onih koji glasaju u odsustvu - ovaj pozitivni trend ostaje. Naime, u opstinskim parlamentima u RS bice vise politickih partija. U jednoj Banjaluci, na primjer, desetak, u Gradiski, Prijedoru ili Laktasima pet ili sest. Cak i u opstinama u istocnom dijelu RS, sto ce reci tamo gdje su dominantni SDS i radikali, imamo jos neke partije u skupstinama opstina. Nije vazan procenat, vec upravo ovo visestranacje. Dobro je da Socijalisticka partija RS biljezi uspon, kao i Stranka nezavisnih socijaldemokrata. To je znak da mozemo ici naprijed. A dobro je da se nesto slicno desava i u Federaciji". Sta je jos novo doslo s ovogodisnjim izborima, ostaje da se vidi. Neki ciljevi su postignuti. Uzdrmani su nacionalni politicki savezi, sukob na relaciji Pale- Banjaluka donece jos promena, a svet ce, zasigurno, jos dosta izbora na tlu BiH organizovati. "Sve dok se ne stekne osnovno obrazovanje iz demokratije", kako kaze jedan americki "predavac", i dodaje da je ovo samo "mala matura". {Zavicaj, sta to bese? Izbeglice iz RS u Beogradu kazu da nisu imale dovoljno objasnjenja "za sta glasaju". Jedna Petrovcanka je na glasackom mestu u opstini Novi Beograd, posle obavljene gradjanske duznosti, rekla: "Imali smo mogucnost da se odlucimo 'za zavicaj, SDS-HDZ-SDA ili Voju Sljivara'. Odlucila sam se za zavicaj, iako mi ta rijec nije vise najjasnija". } #Vrijeme otvorenih pisama ~Srpsko-crnogorska bratska nerazumijevanja ^Vrijeme otvorenih pisama

Sta u otvorenim polemickim pismima dr Mijat Sukovic zamera Dobrici Cosicu, dr Novak Kilibarda Matiji Beckovicu i Rajko Cerovic Dejanu Medakovicu

Pise: Dragoljub Vukovic

Vec dugo u zvanicnim srpsko-crnogorskim odnosima ima svega vise nego bratske sloge i razumijevanja. Prividna idila, u koju su nas zdusno posljednjih godina uvjeravali crnogorski i srbijanski gospodari, sada i njima lici na crvotocinu. Zvanicna privrzenost ustupila je mjesto nepovjerenju, podozrivosti i optuzbama. Dok se u Beogradu siri strah od crnogorskog separatizma, u Podgorici se upozorava na opasnost od srpskog unitarizma. Karakter sukoba bivsih drugova iz Demokratske partije socijalista Crne Gore, daje toj napetosti dodatnu dramaticnost i montanjarsku aromu. U takvoj politickoj atmosferi, krupna pitanja se namecu sama po sebi. Neke od tih aktuelnih "krupnica" dodatno su istaknute proteklih dana na stranicama podgorickog dnevnika "Pobjeda" od strane akademika dr Mijata Sukovica, dr Novaka Kilibarde, predsednika Narodne stranke, i Rajka Cerovica, knjizevnog kriticara i publiciste. Akademik Sukovic je kao povod iskoristio jednu konstataciju knjizevnika i akademika Dobrice Cosica, izrecenu u intervjuu "Pobjedi". Odlucio se na poduze "otvoreno pismo i javni poziv". Dr Kilibarda je svoje otvoreno pismo adresirao srpskom akademiku Matiji Beckovicu, a motiv je nasao u njegovom "posrednom, ali aktivnom" ucescu u politickom zivotu Crne Gore. Gospodin Cerovic se opredijelio za polemiku sa Dejanom Medakovicem, a na to ga je navela akademikova besjeda u Sremskim Karlovcima, izgovorena na svecanom otvaranju "Brankovog kola". |Pogresna adresa "Pravo da Vam kazem, Srbija je premorena optuzbama za hegemoniju..." Ova Cosiceva izjava (saopstena u razgovoru za "Pobjedu"), prema misljenju akademika Sukovica "ukupnom sadrzinom je upucena, ocigledno, Crnoj Gori i crnogorskom narodu". Osim sto je primaoca svog otvorenog pisma podsjetio na to da, kao i bezbroj puta ranije, ni u intervjuu "Pobjedi" nije crnogorski narod pomenuo "sa njegovom crnogorskom nacionalnom odrednicom", Sukovic je primjetio da izjava nije usmjerena na pravu adresu. "Na toj adresi ne nalaze se ni primarni uzroci ni razlozi "medjusobnih optuzbi", koje s puno opravdanja konstatujete kao negativni dio sadrzine nase savremene stvarnosti", opomenuo je akademik crnogorski svog srpskog kolegu, naglasavajuci da je nepravda Crnu Goru i crnogorski narod ciniti odgovornim "sto postoji stanje koje oni ne mogu otkloniti". "Pogotovo", kaze Sukovic, "kada se time precutkuje identifikovanje onih cinilaca koji imaju moc da otklone izvorista negativnog stanja. I kada se precutkuju njihove obaveze i odgovornosti". {Uzalud i sultanov pecat "Moze gospodin Medakovic svoju tvrdnju da je "Gorski vijenac" djelo srpske knjizevnosti ovjeriti i sultanovim pecatom, ali ga i danas, kao jedan od najobrazovanijih Srba svoga vremena, ne moze citati bez neophodnog rjecnika njemu nepoznatih rijeci, a o pravilnom akcentovanju da i ne govorimo. Nema nikakve sumnje da je pojava, recimo, Branka Radicevica od epohalnog i oslobadjajuceg znacaja za srpsku kulturu, u cemu je gospodin Medakovic u pravu, ali je tesko uporediti njegove simpaticne becarce sa gorostasnim glasom cetinjskog pustinjaka i tvorca cudesnog "Gorskog vijenca" i stvaralacke individualnosti ne pripadaju istom istorijskom iskustvu, istom senzibilitetu, istoj kulturi, istoj knjizevnoj eposi, istom narodu, pa cak ni istom istorijskom dobu". (Iz Cerovicevog polemickog osvrta na Medakovicevu besjedu) } |Problematicni obrazac Podsjecajuci Cosica na to kako su u posljednjih stotinu godina crnogorsko-srpski odnosi bili konstantno optereceni nasrtajima na crnogorsku drzavnost i nacionalnu individualnost, Sukovic otkriva da je izvoriste takvih cinjenja u dijelu sadrzine jednog dominantnog nacionalno-kulturnog obrasca. "Sadrzina tog dijela nacionalno-kulturnog obrasca u Srbiji je: ne postoji crnogorska nacija kao istorijska tvorevina i tekovina; Crnogorci su po nacionalnosti Srbi (sto je suprotno istorijskim cinjenicama), a ne samo nacionalna braca sa istim etnickim porijeklom (sto je saglasno istorijskim cinjenicama); ne postoji crnogorska nacionalna kultura niti posebni legitimni crnogorski nacionalni interesi, konsekventno tome, jedino je unitarna drzava primjerena Crnoj Gori i Srbiji", pise akademik Sukovic, prethodno navodeci kako se problematicni nacionalno-kulturni obrazac, (bez obzira na to sto nije bio zvanican u prve i posljednje dvije decenije ovog vijeka) iskazuje kroz razne forme - od istoriografskih radova, knjizevnosti i publistike..., pa do programskih sadrzaja elektronskih medija. "Iskazivanjem kroz sve te oblike duhovnog djelovanja, snazno je uticajan i na politiku. Ukljucujuci i onaj njen dio koji se ostvaruje kroz drzavne organe", kaze crnogorski akademik. Dalje cutanje o onome sto doprinosi nastajanju, odrzavanju i reprodukovanju nepovoljnog stanja, prema Sukovicevom misljenju, "nije u interesu uspostavljanja skladnih i zdravih srpsko-crnogorskih odnosa, a time nije u interesu srpskog i crnogorskog naroda". Smatrajuci cutanje nedopustivim i neodgovornim, on veli da se "samo otvorenoscu i istinom moze (se) prevazici nepovoljno stanje". U tom smislu, pisac otvorenog pisma posebnu ulogu dodjeljuje akademiku Cosicu. "Mjesto, uloga i uticaj koji Vi imate u srpskoj duhovnosti u sadasnjosti, velika moc Vasih javno iskazanih stanovista, kazuju da Vi imate moci, vise nego bilo koji Crnogorac, vise nego svi Crnogorci, da svojim djelovanjem doprinesete oznacenoj sadrzinskoj zamjeni u nacionalno-kulturnom obrascu u Srbiji, i time gasenju primarnog izvorista onome sto zelite da nestane iz nase stvarnosti", pise Sukovic i poziva Cosica da to ucini, jer "to je daleko djelotvornije nego da se obracate Crnogorcima da otklone ono za sto oni nemaju moci". |Na unitarnom pravcu Otvoreno pismo akademiku Matiji Beckovicu, u kome je sadrzan i poziv na tv dvoboj, predsjednik Narodne stranke dr Novak Kilibarda uputio je motivisan Beckovicevim posrednim, ali aktivnim, ucescem "u tekucem politickom kompleksu Crne Gore", koje je, uz ostalo, sracunato "na rusenje" stranke koju Kilibarda predvodi. "Podsjecam Vas, g. Beckovicu, da ste bili istaknuti clan one grupe intelektualaca koja je osedlala nacionalnog hata Slobodanu Milosevicu da s Kosova dojase na sve prostore Srpskog naroda, ostavljajuci za sobom trajnu nesrecu za nas narod kao jednu cjelinu! U nacionalnoj procesiji koja se kretala za Milosevicem, pohodili ste toliko puta Crnu Goru s misijom spasioca crnogorskog srpstva. Dolazili ste iz Beograda s uzvikom da ste rodjeni prije crnogorske nacije i da ce ta ista nacija umrijeti prije Vase bioloske smrti! No, neka ste to tada cinili, moglo bi Vam se to i zaboraviti da nijeste ostali trajno dosljedni i uporni u toj propagandi. Vi nastavljate isti unitarni pravac kao da se nista nije desilo za proteklih deset godina! Kao da se bivsa Jugoslavija nije raspala, kao da nijesu raseljeni Srbi iz Hrvatske, kao da nije bilo mnogo zlocina i smrti, kao da ne teku kolone izbjeglica, kao da nijesmo izopsteni iz medjunarodne zajednice, kao da nijesmo ljuta sirotinja", podsjeca dr Kilibarda u otvorenom pismu. Beckovicevu podrsku Bojovicevoj frakciji "narodnjaka", koja ga je nedavno izabrala za predsjednika svog Nacionalnog savjeta, Kilibarda ocjenjuje kao politicki angazman protiv Narodne stranke, ciji je on predsjednik i koalicije "Narodna sloga". "Zasto zadajete podmukle udarce Narodnoj stranci i Narodnoj slozi? Od koga Vi to cuvate nas Srbe u Crnoj Gori, ko to nama smeta da se osjecamo i iskazujemo kao Srbi?" - pita Kilibarda akademika Beckovica. Podsjecajuci na Beckovicev politicki angazman, predsjednik Narodne stranke ocjenjuje da je uvijek promasivao kad se doticao "krupnih politickih pitanja". Za ubuduce mu nudi savjet. "Ako ste i dalje sigurni u svoje politicko umijece, osnujte svoju stranku pa cerajte i sahranjujete, javno i otvoreno, ono sto cerate i sahranjujte kao pjesnik iz toplog beogradskog stana. A prije nego sto, eventualno, prihvatite ovaj prijedlog, prosudite g. Beckovicu, kako bi bilo najprikladnije okarakterisati politiku - Vasu koja usmjerava i onih koji se daju usmjeriti". {Poezija "ceranja" "Posebno je za nas stetan Vas upliv u crnogorske politicke poslove zato sto nikad ne dajete javne politicke izjave niti priznajete da ste politicar. Vi svojim prisustvom odredjenim skupovima i estradnom poezijom 'ceranja' na tribinama i trgovima, politicki opredjeljujete mnogobrojne svoje obozavaoce putem unitarizma. Ljudi koje zamara citanje, Vas kao recitatora sopstvene poezije slave do nebesa. Vas politicki program i njihov je program. Vi ste njihov pjesnicki aed i politicki rapsod. Da se javno bavite politikom otvoreno ili profesionalno, ja se ne bih slagao sa Vasim stavovima, ali bih ih smatrao i moralnim i legitimnim, i, vise je no sigurno, da Vam ne bih pisao ovakve poruke. Ali vi necete da se bavite politikom otvoreno ni profesionalno, jer znate da je to rizicno i neisplativo. Vi se, g. Beckovicu, poslije estradno-politickog mesijanstva slavodobitno vratite u Beograd da blagujete okruzeni priznanjima i darovima, a one koji Vas smatraju duhovnim vodjom i spasiocem srpstva u Crnoj Gori ostavite same da se, unitarno nastimani, ceraju s drugim vjerama i nacijama po Crnoj Gori". (Iz Kilibardinog otvorenog pisma Beckovicu) } |Njegos je nepozajmljiv Neposredan povod za javno reagovanje gospodina Rajka Cerovica bila je besjeda akademika Dejana Medakovica na otvaranju "Brankovog kola" u Sremskim Karlovcima. Cerovicu je zasmetalo to sto je akademik o Njegosu govorio kao o jednom od tri medjasa srpske kulture (Vuk, NJegos i Branko). "Kakva lakoca prisvajanja tudjih vrijednosti, kakvo nasilje nad kulturnom bastinom Crnogoraca i njihovim nacionalnim bicem u cjelini", pise Cerovic, uz napomenu da nista, doduse, nije novo, jer to "traje od 1918. godine, ali i od ranije, cak i od Garasanina". "Crnogorci sa Srbima, a i sa ostalim juznoslovenskim narodima, mogu biti braca, sto je, bez sumnje, pozeljeno, ali i pored najbolje volje, medjusobno ne mogu izjednaciti ili pomijesati vlastite istorije i vlastita nacionalna, pa i kulturna iskustva. Zbog toga je Njegos do te mjere nepozajmljiv i autenticno crnogorski", uvjerava Cerovic, a na akademikovo pominjanje "velikih ideala politickog jedinstva", reaguje ovako: "Opa! 'Veliki ideali politickog jedinstva!' Gospodin Medakovic nece da kaze drzavnog, ili unitarno- drzavnog, nego, da se Vlasi ne dosjete, 'politickog jedinstva'. Kakvog? Hocemo li novi rat za Veliku Srbiju, hocemo li Crnogorcima ponovo dovesti licke zandare, iako su nesrecne Licane slicna nauka i slicna politika obeskucile i poslale na potucanje od nemila do nedraga?" Od brace kojima su upucena pisma i kritike ocekuju se odgovori. Polemike ce, valjda, biti, a ceranja - ne dao Bog! {Preumorni od 1903. godine "Preumorni su, veoma su preumorni, i Crna Gora i crnogorski narod, od kontinuiranog trpljenja, od 1903. godine do sada, dakle, skoro jedan pun vijek srbijanskog nacionalistickog negiranja i razaranja crnogorskog nacionalnog individualiteta, nacionalne crnogorske samobitnosti, istorijskog prava crnogorskog naroda da slobodno, bez batinanja sa kvalifikacijama o 'separatizmu' i suvereno odlucuju o svojoj sudbini, o svojim legitimnim interesima, bez povrede legitimnih prava drugih; negiranja prava crnogorske nacije da ima ista prava i obaveze kao i srpska i svaka druga nacija, ukljucujuci i obavezu da istrajno i odlucno cuva i brani svoju nacionalnu samobitnost. Preumorni su, veoma su preumorni od trpljenja ideoloskih, politickih, psiholoskih i drugih nasrtaja na crnogorsku drzavnost, izricito zapocetih takodje 1903. godine, kontinuirano nastavljenih do kraja 1918. godine, kada je ukinuta crnogorska drzava, na nacin potpuno suprotan tada vazecem ustavu Crne Gore, bukvalnim gazenjem tog ustava. (Izostavljam sada razmatranje politickog legitimiteta, o cemu drugom prilikom). Nasrtaja koji su obnovljeni i postupno narastali od obnavljanja crnogorske drzave 1944. godine, da bi sredinom osamdesetih godina ti nasrtaji prerasli u jaku presiju na Crnu Goru i crnogorski narod sa sadasnjom eskalacijom do nivoa koji je blizu onog u periodu 1903-1911. godina. (Iz Sukovicevog otvorenog pisma Cosicu) } #Jezive ispovesti o likvidaciji Srba u Hrvatskoj ~Jezive ispovesti o likvidaciji Srba u Hrvatskoj ^Pod komandom najvisih duznosnika i visokih politickih funkcionera?

Bajramovic je svoju najsveziju ispovest poceo sa septembrom 1991. godine kada je jedinica Tomislava Mercepa stigla na gospicko ratiste. "Za Gospic je vredela naredba - etnicki ocistiti", izjavio je Bajramovic. "Ubili smo direktora poste, bolnice, restorana i ko zna koje druge osobe. Ubojstva su izvodjena metkom u celo, jer nismo imali vremena. Ponavljam, iz vrhovnistva je stigla naredba da se smanji postotak Srba u Gospicu

Milan Bunjac
dopisnik "Nase Borbe" iz Zagreba
Nakon petogodisnjeg cutanja i zataskavanja u hrvatskoj javnosti je ponovo otvoren "Slucaj Pakracka poljana". Jeziva i mracna ispovest Mire Bajramovica za splitski "Feral tribjun", "Kako smo ubijali u Pakrackoj poljani" posluzila je kao povod drzavnom tuziocu da pokrene, odnosno obnovi istragu nad Bajramovicem i trojicom njegovih saboraca Suljicem, Mikolom i Hodakom koji su se tokom 1991. godine borili pod zapovednistvom Tomislava Mercepa. Ova cetvorka dobro je poznata hrvatskom pravosudju i donekle javnosti zbog pocinjenih pljacki, otmica i ubistava na bojistima od zapadne Slavonije do Like i Dalmacije. Protiv njih i jos trojice "mercepovaca" krivicne prijave su podignute jos pocetkom 1992. godine. Tada su osumnjiceni za likvidaciju dvanaestorice ljudi ciji su lesevi pronadjeni u podrumu jedne kuce u zapadnoslavonskom selu Bujavice. Prema tadasnjoj Bajramovicevoj ispovesti i novinskim napisima zrtve su bile vezane bodljikavom zicom, postreljane rafalima iz automatskog oruzja, a zatim su na njih bacene rucne bombe. Radi se o Srbima koji nisu ziveli u tom podrucju, a po stanju u kome su lesevi pronadjeni prilikom otkopavanja i rekonstrukcijom dogadjaja, utvrdjeno je da se ne radi o stradanju u ratnim dejstvima. Izmedju ostalih tada su identifikovana tela Milosa Ivosevica, Marka Grujica i Radeta Pejica koji su kindapovani u zagrebackom naselju Rudez i odvedeni u Pakracku poljanu gde su brutalno likvidirani u noci izmedju 11. i 12. novembra 1991. godine. |Metak u celo Prilikom istrage o tom dogadjaju 1992. u policijskoj obradi upravo je Bajramovic priznao da je pocinio ova zlodela i preuzeo licnu odgovornost. Tada je priznao i neka druga "dela" za koja nije bio ni osumnjicen. Te jeseni, prema vlastitom priznanju, obucen u policijsku uniformu pretresao je s jednim svojim drugom stan Stevana Obrenovica u Zagrebu, zaplenio mu pistolj i 9.700 DEM, odveo ga najpre u Mercepovu bazu na zagrebackom velesajmu, a zatim u Pakracku poljanu. Sinisa Rimac, Igor Mikola i Munib Suljic u tadasnjoj istrazi su optuzeni za ubistvo Mihajla Zeca, njegove supruge i 12-godisnje devojcice, a navodno, su i priznali da su pocinili taj tezak zlocin. No, ta priznanja su, kako se ispostavilo, izdvojena iz sudskog spisa zbog proceduralne greske - saslusanjima nisu prisustvovali advokati osumnjicenih zbog cega priznanja u daljem sudskom postupku nisu bila pravno valjana. Zbog nedostatka dokaza postupak protiv njih je obustavljen, iako istraga nije zavrsena, a svi osumnjiceni pusteni su iz pritvora. Na citav slucaj "padala je prasina" punih pet godina, sve dok ga nedavno svojom pricom u "Feral tribjunu" nije "provetrio" sam Miro Bajramovic. Bajramovic je svoju najsveziju ispovest poceo sa septembrom 1991. godine kada je jedinica Tomislava Mercepa stigla na gospicko ratiste. "Za Gospic je vredela naredba - etnicki ocistiti", izjavio je Bajramovic. "Ubili smo direktora poste, bolnice, restorana i ko zna koje druge osobe. Ubojstva su izvodjena metkom u celo, jer nismo imali vremena. Ponavljam, iz vrhovnistva je stigla naredba da se smanji postotak Srba u Gospicu. Isli smo i u Slano cetiri puta, a likvidirano je 13 osoba, svi su bili Srbi. Od njih 13, ja sam ubio osam". "O svemu tome znao je Tomislav Mercep, ali i Ivan Vekic, tadasnji ministar unutrasnjih poslova, a danas advokat u Samoboru", posebno je podvukao u svojoj ispovesti za "Feral tribjun". |Zastita svedoka No, vec istog dana kada se "Feral tribjun" pojavio u prodaji doslo je do burnih reakcija koje se nastavljaju i potpuno je neizvesno gde ce se istraga zaustaviti i ko ce sve od prozvanih biti izlozen hrvatskom pravosudju i sudu zgrozene javnosti. Bajramovic, naime, u svojoj ispovesti spominje imena onih ljudi koji su pre pet godina vec bili osumnjiceni, ali je sada progovorio i o odgovornosti Tomislava Mercepa, komandanta dobrovoljacke jedinice koja je 1991. bila i formalno u sastavu MUP-a. Mercep je vec za vreme spomenute istrage, medjutim, bio postavljen za savetnika ministra unutrasnjih poslova, kasnije ga je predsednik Tudjman svojim dekretom imenovao za saborskog zastupnika, a primio je i nekoliko visokih odlikovanja za zasluge u domovinskom ratu. Bajramovic zatim spominje i tadasnjeg ministra policije, koji je, prema njegovoj prici, bio upoznat s nekim dogadjajima, a pojedina hapsenja i likvidacije je licno inicirao. Prvi je reagovao drzavni tuzilac i po njegovom nalogu istog dana pohapsena su vec pomenuta cetvorica "mercepovaca". No, hapsenju ove cetvorke prethodilo je upozoravajuce pismo hrvatskog helsinskog odbora adresirano na predsednika Tudjmana i Haski tribunal. Zbog toga je neizvesno da li je tuzilac reagovao na Bajramovicevu pricu u "Feral tribjunu" ili na dopis Ivana Zvonimira Cicka, predsednika ove nevladine organizacije koja se bori za postovanje ljudskih prava, koji je i sam pod istragom zbog sirenja laznih vesti i uznemiravanja javnosti. - S obzirom na cinjenicu da je gospodin Bajramovic vrlo detaljno ispricao dogadjanja tokom rata, koja se bez ikakve sumnje, podvode pod krivicno zakonodavstvo Republike Hrvatske, a prema Statutu Haskog suda pod ratne zlocine, zahtevamo od Vas da gospodinu Bajramovicu i njegovoj obitelji pruzite punu zastitu. Naime, na kraju svog intervjua gospodin najavljuje mogucnost odmazde njegovih bivsih saboraca. Kako Bajramovic navodi i neke cinjenice koje bi mogle ugroziti i osobe koje su obavljale, ili obavljaju vrlo visoke funkcije u hrvatskoj vlasti, Helsinski odbor trazi od Vas da licno ulozite sav autoritet vlasti kako bi zastitili Bajramovica, ne samo kao potencijalnog svedoka u domacim i haskim sudjenjima, vec i kao moguceg optuzenika - navodi se, izmedju ostalog, u Cickovom apelu koji je predsedniku Tudjmanu dostavljen samo nekoliko sati nakon objavljivanja Bajramoviceve price u "Feral tribjunu". Bajramovic je, dakle, uhapsen istog dana kada je pustio u opticaj svoju morbidnu ratnu pricu u kojoj priznaje i vlastita zlodela. Da li je, kao sto se u delu drzavotvornih medija pokusalo protumaciti, samo "prolupao" i spada u domen psihijatrije, a ne pravosudja, ili je mozda hrvatsko pravosudje, zbog pritisaka iz Haga, trebalo javno podsetiti na nezavrsenu istragu o Pakrackoj poljani, pa se zbog toga krenulo s "najtanjeg kraja". Kompletna dokumentacija o ovom slucaju se, prema pisanju nezavisnih listova "Nacionala" i "Globusa" vec nalazi u Hagu sto dodatno mistifikuje motive Bajramovicevog javnog istupa. Bajramovic je, nakon "Oluje" smesten na srpsko imanje u banijskom selu Dodosi gde je kretanje ograniceno, a policijski nadzor znatno intenzivniji nego u drugim podrucjima, pa je, prema pojedinim novinskim analiticarima, malo verovatno da se tek prosvercovao na javnu scenu. Pojavile su se sumnje da je njegova ispovest spontana, odnosno pretpostavke da je sve isprovocirano i izrezirano. Ipak je malo verovatno da ce ovoga puta bilo kakvo zataskavanje biti moguce. Slucaj je detaljno predstavljen sirokoj javnosti, a okosnica Bajramoviceve price je jasna i nepobitna. Nedvosmisleno je, naime, da je bio pripadnik Mercepove jedinice, odnosno u sastavu MUP-a, te da je ta jedinica u Pakrackoj poljani, Zagrebu, Lici... pocinila velike zlocine nad civilima, gradjanima Hrvatske - srpske nacionalnosti. {Optuzbe protiv Seksa Oglasio se i Anto Nobilo, advokat i branilac Tihomira Blaskica, bivsi zamenik Okruznog javnog tuzioca. Nobilo je poslednjih dana dao vise intervjua i izjava kroz koje provejava njegova ocena da je bio politicki blokiran, jer su svi konci bili vezani za kancelariju drzavnog tuzioca u kojoj je, prilikom prvog otvaranja "slucaja Pakracka poljana" sedeo Vladimir Seks. Zanimljivo je da je za oslobadjanje "mercepovaca" iz zatvora 1992. Seksa optuzio i Josip Manolic, u to vreme sef sluzbe za zastitu drzavnog poretka i nezvanicno drugi covek u tadasnjoj hrvatskoj hijerarhiji. Da li se i na Seksa odnosi Tudjmanova poruka "nikoga necemo stititi", videce se uskoro, ali upravo tu mogucnost najavljuje inace dobro obavesteni "Globus". } |Tudjman znao za likvidacije Za sada je uhapseno samo nekoliko osoba iz Bajramoviceve price, njegovi saucesnici i izvrsioci teskih krivicnih dela. Najnizi rang. Da li se iza toga krije politicka volja, ili namera, da se definitivno i do kraja razresi "slucaj Mercep", ili je sve rezultat velikih pritisaka s medjunarodne scene. Sada je svejedno, jer kako tvrdi "Globus", Bajramoviceva ispovest bila je povod nizu dramaticnijih sastanaka na najvisem drzavnom nivou. Navodno je iz predsednikovog ureda poslata poruka "da se nikoga ne sme stititi, ali da se, isto tako, nikome i ne pakira". Da li se ta poruka odnosi samo na pohapsene "branitelje domovine" i njihovog bivseg neposrednog predvodnika Tomislava Mercepa, odnosno, da li je adresirana samo drzavnom pravosudju, ili i odredjenim visokim politickim krugovima? Bilo kako bilo, ponovo otvoren, ovaj slucaj podstakao je pojedine bivse i aktuelne aktere iz visokog hrvatskog politickog i drzavnog miljea da progovore i iznesu svoja vidjenja. Dve nedelje nakon direktnih i indirektnih prozivki, objavljivanja Bajramoviceve price i njegove konstatacije da istrazni sudija 1992. nije insistirao na detaljima i pojedinostima, oglasio se i Vladimir Seks. On je u intervjuu "Vjesniku" optuzio svoje zamenike Nobila i Rubesu da su pocinili temeljne greske u proceduri zbog kojih je 1992. postupak protiv "Mercepovaca" obustavljen. Posebno je istakao da su i njega kao drzavnog tuzioca obmanjivali, jer je jedan njegov zamenik u izvestaju naveo da su dokazi optuzbe veoma labavi, da se radi uglavnom o indicijama i da je gotovo nemoguce dokazati bilo kome od osumnjicenih da je pocinio ubistvo. Manulicu je javno "spocitao" za zataskavanje zlocina u Gospicu, jer je, tvrdi Seks, samo on kao sef obavestajne sluzbe mogao spreciti da slucaj dodje na obradu drzavnom tuziocu. - Istragu o Pakrackoj poljani pre pet godina pokrenuo je upravo drzavni vrh, predsednik i tadasnji ministar unutrasnjih poslova Ivan Vekic. No, istraga je bila zaustavljena u jednom momentu pre nego sto je i okoncana. Okrivljeni su oslobodjeni i pusteni iz zatvora na inicijativu drzavnog odvjetnika Vladimira Seksa bez cije saglasnosti se procedura sudski nije mogla okoncati, odgovorio mu je Manulic veoma konkretno u svom intervjuu nedeljniku "Tjednik". Manulic upozorava da je o Pakrackoj poljani i likvidaciji porodice Zec predsednik Tudjman bio detaljno obavesten, te da je zahtevao da se sve rascisti i krivci izvedu pred sud. Ovo zanimljivo Manulicevo svedocenje u korist predsednika Tudjmana i bivseg ministra policije Ivana Vekica protumaceno je u pojedinim medijima kao pokusaj da se citav slucaj stavi pod kontrolu i da se zaustavi negde na nivou Tomislava Mercepa. No, da li ce se u tome i uspeti, tek treba da se vidi. {So na ranu Bajramovic zatim pripoveda kako je ubijen brcani par Zec i njihova cerka, kako je kindapovana, silovana i likvidirana Marina Nuic, a u najsvezijoj prici govori i o brojnim drugim otmicama, likvidacijama, te o razradjenoj tehnologiji mucenja i torture nad srpskim ratnim zarobljenicima u Gospicu i Pakrackoj poljani. "Zatvorenike smo drzali u podrumu osnovne skole, a kada ih je bilo vise onda bismo ih stavljali i u ucionice. Za njih su najgore bile noci, kada smo ih operativno obradjivali, a to je znacilo da smo pokusali pronaci najbolji nacin da im nanesemo sto vecu bol, kako bi sto vise priznali. Najbolji nacin je da palite zatvorenika plamenom iz plinske boce, a onda ga polijete octom, a to radite uglavnom po genitalijama i ocima. Zatim, postoji mali induktor, poljski telefon, pa Srbina prikljucis na to. Rec je o istosmernoj struji koja ne moze ubiti, ali stvara neugodan osecaj. Zatvorenicima smo u guzicu znali gurati petozilni kabl i to bi im ostavili po nekoliko sati da ne mogu sesti. Otvarane su rane po kojima je posipana so ili ocat, uglavnom nismo dopustali da prestanu krvariti", opisuje ove dogadjaje u Pakrackoj poljani Miro Bajramovic. } #Intervju: Besnik Koncaj, otpravnik poslova albanske ambasade u Beogradu ~Intervju: Besnik Koncaj, otpravnik poslova albanske ambasade u Beogradu ^Dobrom voljom mogu da se prevazidju problemi

Sta se to zapravo dogodilo u Albaniji, koliko je politika bila iz svih nedavnih tragicnih dogadjaja, da li su u ta zbivanja bili umesani strani faktori, kako doci do noramalizacije odnosa izmedju Albanije i Jugoslavije, kako resiti pitanje Kosova...?

Bahri Cani

Iako se, nakon promene komunistickog rezima, cinilo da Albanija krupnim koracima ide napred, ocigledno je da ni ova zemlja nije bila prebolela neke "decije bolesti". Zelja za brzu zaradu bez rada, mnoge Albance je naterala da prodaju, cak, i kuce da bi ulozili novac u piramidalne sheme, a nije da nisu imali na koga da se ugledaju i od koga da "uce". Mogli su samo da "provire" preko granice i da vide sta se dogodilo sa stanovnicima Jugoslavije koje su, na slican nacin, "opeljesili" Dafina i Jezda. Sta se to zapravo dogodilo u Albaniji, koliko je politika bila iz svih nedavnih tragicnih dogadjaja, da li su u ta zbivanja bili umesani strani faktori, kako doci do noramlizacije odnosa izmedju Albanije i Jugoslavije, kako resiti pitanje Kosova...? O tim i drugim pitanjima za "Nasu Borbu", govori otpravnik poslova albanske ambasade u Beogradu, gospodin Besnik Koncaj. - Ono sto se dogodilo u Republici Albaniji, posledica je duboke politicke krize koja je pocela nakon izbora odrazanih 26. maja 1996. godine, kao i teske ekonomske i socijalne krize koja je pocela nakon propasti piramidalnih shema krajem te i pocetkom 1997. godine. Nedostatak efikasnih politickih sredstava za prevazilazenje nastale politicke situacije, izrazene kroz krajnost stavova i nemogucnost saradnje izmedju pozicije i opozicije, dovelo je do toga da efekti propasti rentijerskih firmi nisu mogli da se kanalisu u zeljenom pravcu, da oni izadju van kontrole. Jednom recju, politicki vakuum napunjen je vanpolitickim delovanjima - kaze Koncaj. Izbori koji su odrzani 29. juna ove godine, dodaje Koncaj, bili su neminovna i direktna potreba za pocetak resavanja krize politickim sredstvima. Iako su izbori odrzani sa zakasnjenjem i u vrlo teskim okolnostima, oni su odmah poceli da daju rezultate u pravcu normalizacije stanja. "Nasa Borba": Kako je moguce da socijalisti pobede toliko ubedljivo na poslednjim izborima, kada se zna da je samo godinu dana radnije doziveli pravi izborni debakl. Moze li se tu govoriti o eventulanom dogovoru stranaka za prevazilazenje stanja u kome se Albanija nasla? Besnik Koncaj: - Politicka situacija stvorena nakon proslogodisnjih izbora i propast piramidalnih shema dovele su u sumnju reputaciju Vlade Demokratske partije na medjunarodnoj sceni, doveli su i do teske krize poverenja u nju kod samog naroda. Ona je bila izlozena narastajucem unutrsnjem i spoljnjem pritisku, sto je svakodnevno drmalo njene pozicije. Zelja za brzo bogacenje, nakon pedesetogodisnjeg perioda siromastva i izolacije, nedostatak dovoljnog poznavanja ekonomskih zakonistosti trzisne privrede i odgovarajuceg zakonodavstva, previse su favorizovali ovaj fenomen u koji su se involvirali razni slojevi stanovnistva. Dubina i sirina jednog, za Albaniju ranije nepoznatog fenomena i nivo ekonomskog razvoja zemlje, doveli su do ogromnih posledica. Bilo je porodica koje su izgubile i stanove, zivotne ustedjevine, ljude koji su izgubili mnogo. Nepoverenje prema partiji na vlasti, koja je, bez sumnje, odgovorna za neuspeh u sprecavanju ovog fenomena bio je glavni, ali ne i jedini, faktor koji se odrazio na rezultate poslednjih izbora. Rezultat izbora je odraz cinjenice da je razresavanje krize trebalo poceti od politickih resenja. Na kraju krajeva, to su pravila demokratske igre. Ko gresi, placa. Da li su socijalisti sposobni da zemlju vrate u kolosek stabilne drzave? - Albanijom trenutno upravlja koaliciona vlada sastavljena od pet stranaka levice i centra. Ova vlada, sa sirokom politickom bazom i poverenjem, sa profesionalnim i intelektualnim potencijalima kojima raspolaze, ima sve sanse da zemlju vodi ka stabilnosti, potpune demokratizacije i prosperiteta. Proklamovani principi od strane njenih lidera, kao sveobuhvatnost, postovanje pravila demokratske igre, borba protiv korupcije... garnatuju uspeh. Povratak stabilnosti i sigurnosti, reorganizacija i osnazivanje svih drzavnih institucija ostecenih tokom nereda, transparentnost piramidalnih firmi i ojacanje finansijskih institucija kako bi se vratila stabilnost i otvorili putevi za strane investicije, prioriteti su vlade formirane nakon 29. juna. Prvi rezultati su ohrabrujuci. Ima rezultata u borbi protiv kriminala, uspostavljanju reda i sigurnosti na celoj terirotiriji, reorganizaciji i ojacanju vojske, suzbijanju inflacije, uspostavljanju fiskalne i finansijske discipline, transparentnosti piramidalnih firmi, na planu saradnje sa stranim partnerima i usisavanju investicija, na spoljnjem planu. Drzavnu teritoriju u potpunosti kontrolise centralna vlada, a pocela je normalno funkcionisanje i lokalne vlasti. Kriminal je u znatnom opadanju, saobracaj na celoj teritoriji je bezbedan. Dakle, sigurnost u zemlji je povecana i ona ide prema ukupnoj stabilnosti. Uspesni pripremni samit u Rimu, uspesni pregovori sa MMF, Evropskom komisijom, Evropskom bankom za investicije, Italijom, Grckom, Nemackom, Luksemburgom i ostalim inostranim partnerima, poziv Stejt dipartmenta premijeru Nano, izdvojena pomoc i krediti za Republiku Albaniju u vrednosti od 350 miliona dolara, sve to realizovano u vrlo kratkom vremenu, dokazi su spremnosti medjunarodne zajednice da pomogne Albaniju. Ona ceni pozitivne signale koji stizu iz Tirane. Dakle, Albanija velikom brzinom prelazi iz faze opasnosti prema partnerstvu. Glavni problem ostaje prikupljanje masovno podeljenog naoruzanja. I pored ovih rezultata, ovo je proces koji ce trajati izvesno vreme, ali koji se ohrabruje uspostavljanjem reda i bezbednosti u zemlji. {Sastanak Milosevic-Nano? Sastanak Milutinovic-Milo bice prvi takve vrste nakon dugi niz godina. Ipak, u javnosti se "spekulise" o tajnim odnosima izmedju socijalista Albanije i Srbije. Tokom predizborne kampanje u Albaniji, lansirana je i prica da su se u Atini sastali Fatos Nano i predsednik Slobodan Milosevic? - I sami upotrebljavate pojam "spekulacija". I ja sam u diplomatskim i politickim krugovima u Beogradu cuo da se prica o tome. Ali, kao zvanicni predstavnik Albanije u Beogradu, nemam nikakve zvanicne informacije o takvim kontaktima. Ipak, ja bih vise preferirao drugacije postavljanje problema. Pretpostavljamo da su se premijer Albanije Fatos Nano i jugoslovenski predsednik Slobodan Milosevic zaista sastali. Njih dvojica su lideri svojih drzava i normalno je da se sastanu i razgovaraju o problemima od zajednickog interesa. Ne verujem da je racionalno ako se sa sumnjom gleda takav susret i da se na svaku delatnost baca senka nepoverenja. } Tokom tih dogadjaja lansirane su razne price, izmedju ostalog i to da su tragicna zbivanja "proizvod" stranih faktora. U tom kontekstu najcesce su pominjane Grcka, Srbija... - Balkan je regija velikih problema i brojnih isprepletenih interesa. Zato, kada se dogadja tako nesto kao u Albaniji, pomisli se i na strani faktor. Bez obzira sto su strani mediji, ne retko, krizi u Albaniji dali neobjektivno sagledavanje (nedostatak objektivnosti je kulminirao predstavljanjem krize kao gradjanskog rata ili verskog i pokrajinskog sukoba, sto je demantovano u vrlo kratkom vremenu), naglasak treba da bude na unutrasnjim faktorima. Problemi su bili u Albaniji i trebalo ih je resiti politickim sredstvima. Albanskim politicarima treba da bude jasna dimenzija regionalnih napetosti i okruzenja u kome rade i zive. Od prvorazrednog je znacaja na Balkanu da se, umesto sumnji i nesigurnosti, uspostave mostovi poverenja i saradnje. Realno sagledavanje i razresavanje problema je prvi korak u zeljenom pravcu. Pridrzavajuci se politici dobrosusedskih odnosa i demokratskih nacela u resavanju problema, albanska koaliciona vlada dala je signale dobre volje i sada ocekuje pozitivne reakcije suseda. Uspostavljanje mera poverenja, kao sto su postovanje ljudskih prava, normalizacija obrazovanja, zdravstva, sporta, kulture, oslobadjanje politickih zatvorenika i drugo, bile bi znacajne mere za normalizaciju zivota i stvorile bi potrebnu atmosferu za uspesan dijalog. Mi smo pozdravili Dogovor Rugova- Milosevic i izrazavamo uznemirenje zbog toga sto nije implementiran. Njegovo sprovodjenje povecalo bi poverenje u dijalog kao sredstvo za resavanje problema, a neuspeh bi ostavio otvoreni prostor za radikalne spekulacije obeju strana. Tirana bi zelela da daje svoj doprinos za pocetak i dobro odvijanje dijaloga. Albanska zvanicna politika ima kontinuitet u stavovima i osetljivosti prema pitanju Kosova, zato sto to nije problem ili monopol partija na vlasti vec problem od vitalnog karaktera za sve Albance, prema kome Tirana pokazuje interes u skladu sa svim medjunarodnim normama i nacelima. Jasno treba naglasiti jos jednu stvar: Albanci sa Kosova i njihovi predstavnici su ti koji ce razgovarati i koji ce snositi adekvatnu odgovornost za status Kosova. Tirana cini maksimalne napore za stvaranje sto povoljnijih medjunarodnih uslova za realizaciju nacionalnih interesa Albanaca i za resavanje problema dijalogom. Koliko bi zapravo Albanija mogla da doprinese pravednom resavanju kosovskog pitanja i sta bi ona trebala da preduzme za uspostavljanje pravog dijaloga izmedju Beograda i Pristine? - Same dimenzije i posledice koje moze da prouzrokuje, Kosovo cine problemom od regionalnog i sireg znacaja. Interesovanje, prisutnost i povecana osetljivost medjunarodnog faktora dovoljne su da se taj problem ne tretira kao unutrasnje pitanje Srbije i Jugoslavije. Najsveziji primer su zakljucci ministara Evropske zajednice. Bivajuci u centar albansko-srpskog problema, bar sto se resavanja problema tice, Kosovo ce biti test za srpsko-albanske odsnose uopste i odnosa Tirane i Beograda posebno. Realni dijalog je jedino demokratsko sredstvo za resavanje problema i realizaciju reciprocnih interesa. Nadamo se da ce pocetak dijaloga (Tirana-Beograd) biti faktor otklanjanja napetosti u hladnoj srpsko-albanskoj klimi uopste koji bi zajedno sa prtiskom medjunarodnog faktora trebalo da posluzi favorizovanju atmosfere za pocetak dijaloga oko politickog statusa Kosova. Do sada potvrdjen je jedino sastanak ministara inostranih poslova Milutinovic-Milo u Njujorku. Ovo je pozitivan signal Tirane prema Beogradu. To je izraz konstantne volje Republike Albanije da bude sto aktivnija u odbrani interesa Albanaca i stvaranju klime za saradnju na Balkanu. Videcemo kako ce reagovati jugoslovenska strana, kakvu ce poruku poslati kosovskim Albancima. Ako bude slala jasne poruke da je Beograd zainteresovan za otvaranje novog poglavlja razumevanja i resavanja problema, bilo sa kosovskim Ablancima ili Albanijom kao drzavom, onda ce se otvoriti mogucnost da se ide dalje. Ove poruke i rezultati prvog njujorskog sastanka odredice sledece poteze. Dobar razvoj dijaloga Beograd-Tirana i pozitivni pomaci Beograda prema Kosovu, bice faktori reciprocnog uticaja. U Srbiji ce se danas odrzati predsednicki i parlamentarni izbori. Da li mislite da bi eventulna promena vlasti u Srbiji uticala na odnose sa Albanijom? - Nakon pet godina cutanja, nalazimo se na pragu prvog albansko- jugoslovenskog kontakta. Naravno, proces razgovora ce biti tezak, ali je bolje da se razgovara godinama nego da se satima ratuje. Prirodno je da verujem da ce se dijalog preferirati od svake politicke snage koja ce posle izbora biti na vlasti u Srbiji. U njegovom nedostatku, Srbija ce ostati u hladnom ratu sa Albancima i Albanijom. To nece biti ni u cijem interesu.U predizbornoj kampanji, promene stavove relevantnih politickih faktora prema Kosovu su bile male. Pri tom ne mislim na dolazak radikala na vlast. U tom slucaju strahujem da bi se stvari postavile drugacije. Ako bi oni dosli na vlast i ako bi se upravljali prema dosadasnjim konceptima, to bi bilo fatalno za Srbe, Albance i ceo region. Koje konkretne mere treba preduzeti da bi se potpuno normalizovali jugoslovensko-albanski odnosi i kada bi to moglo da se dogodi? Pravedno i postojano resenje kosovskog problema politickim sredstvima, bio bi prvi konkretni korak koji bi garantovao postojanost dobrih albansko-srpskih odnosa. Ipak, moguci su i medjukoraci koji bi poboljsali, koliko je moguce, atmosferu. Mi smo susedski narodi sa zajednickim interesima i bilo bi dobro da problemi ne pomracuju perspektive. Uz dobru volju, mogu da se prevazidju svi problemi. Nasi odnosi treba da se oslobode mitova, a narodi treba da uzimaju poruke razumevanja. Ne hranim iluzije, ali optimista sam sto se tice buducnosti nasih odnosa. U Njujorku ce se ciniti prvi napori. Ocekujemo da ce se diskutovati oko znacajnih medjudrzavnih pitanja i pitanja Kosova. {Protiv nepolitickih sredstava na Kosovu Albanija je jedina zemlja koja je priznala nezavisnost Kosova. U Tirani je otvoreno i predstavnistvo Kosova. S druge strane, vrlo cesto, pa cak i od najvisih albanskih zvanicnika, mogu da se cuju izjave kako Kosovu treba dati autonomiju. Koji je zapravo stav Albanije prema Kosovu i kako moze da se resi ovo pitanje? - Parlament Republike Albanije priznao je Republiku Kosovo. Albanska diplomatija ucinila je mnogo za internacionalizaciju i realno predstavljanje svih dimenzija ovog problema. Bilo je raznih optuzbi, za nacionalizam ili popustanje u stavovima. Mislim da je to problem suprostavljenih gledista problema i interesa. Tirana je za resavanje problema Kosova razgovorima izmedju zvanicnika Beograda i legitimnih predstavnika naroda na Kosovu, uz prisustvo trece strane koja ima kapacitete, iskustvo i volju za resavanje ovog pitanja. On bi garantovao postizanje i spovodjenje dogovora izmedju ovih strana. Kriza reciprocnog poverenja i stvoreni jaz izmedju Srba i Albanaca namece tu potrebu. Nesprovodjenje Dogovora Rugova-Milosevic o normalizaciji skolstva, dokaz je kompleksnosti samo jednog aspekta koji nas podseca na sve teskoce resavanja kompletnog problema. SAD, EU i druge organizacije koje pokazuju povecanje osetljivosti mogle bi da daju svoj doprinos u tom pravcu. Njihovo povecano angazovanje obecava. Svaka inicijativa koji bi stvari vodila u zeljenom pravcu je dobrodosla. Bez ustrucavanja, mi osudjujemo upotrebu nepolitickih sredstava - sa bilo koje strane - za resavanje problema. } #Stojan Stamenkovic o (ne)mogucnostima stabilnog razvoja ~Stojan Stamenkovic o (ne)mogucnostima stabilnog razvoja ^Mrtva trka rasrafljenog privrednog automobila

Od kratkotocno podstaknutog rasta proizvodnje u Srbiji, na racun gubitka kapitala, mnogo je znacajnije da imamo sistem, u kojem se ulozena sredstva u proizvodnju ne vracaju, nema adekvatnog rasta drustvenog proizvoda i zauzvrat se dobija samo iluzija da se stvari krecu napred

Bojana Jager

"Tesko je komentarisati zvanicno proklamovane reforme dok se ne vidi u cemu se one sastoje, posto se u praksi nije dogodilo bog zna sta, a malo ko zna sta se zaista nalazi u glavama i fiokama nadleznih. Glavni adut je Zakon o privatizaciji, gde je, ne ulazeci u polemiku oko odabranog modela, kljucna nepoznanica sta ce se dogoditi sa "izuzecima", odnosno preduzecima koja ce se privatizovati po posebnim programima Vlade, a koja su bitna za profil domace privrede. Tim pre sto vec imamo iskustvo "Telekoma", koji je donosio profit, a atraktivan kapital od njegove prodaje, umesto u fiksne investicije u profitabilne projekte (na kraju i u samu tu delatnost koja ima u svetu najvecu ekspanziju), upotrebljen je za potrosnju i obrtno poslovanje problematicnih i uglavnom vec otpisanih preduzeca", tako Stojan Stamenkovic, glavni urednik MAP-a, publikacije Instituta ekonomskih nauka u Beogradu objasnjava prave domete u "godini reformi", sugerisuci da su - stabilnost cena, relativna stabilnost deviznog kursa i inicirani rast proizvodnje, krhki i ograniceni rezultati - postignuti bez strukturnih promena i uz destrukciju kapitala. - Uprkos siroko podeljenim kreditima velikom broju preduzeca nema ni govora o dostizanju dvocifrenog rasta proizvodnje u ovoj godini. Pretpostavljam da on nece premasiti 7,5 do 8 procenata, a svaka jednocifrena stopa rasta, zbog izmenjenog statistickog izracuna proizvodnje, u stvari je manja od lanjske. Ono sto je, medjutim, mnogo znacajnije je da imamo sistem, u kojem se ulozena sredstva u proizvodnju ne vracaju, nema adekvatnog rasta drustvenog proizvoda i zauzvrat se dobija samo iluzija da se stvari krecu napred. Deo te iluzije su i price da su nase velike firme bez dubokih oziljaka prezivele nesrecne godine raspada jugoslovenskog trzista i delovanje sankcija i da im sada treba samo dati novcanu transfuziju pa da krenu. A rec je o preduzecima u kojima doduse ima i vrednih delova, ali koja u celini sa onim sa cime danas raspolazu lice na stari automobil, koji se nekako kotrlja, ali ako mu se svaki cas doliva ulje i benzin i cija je eksploatacija skuplja nego da je vlasnik mogao da ulozi novac u kupovinu novog. Pregovori o ulaganju stranih partnera u "Zastavu", na primer, propadaju jedni za drugim zbog toga sto strani partneri za svoj kapital traze jasno profilisanu proizvodnju, oslobodjenu viskova radne snage i, najcesce, poseban racun za tu proizvodnju, koji se ne bi utapao u racun celog preduzeca, opterecenog zastarelim, predimenzioniranim kapacitetima i radnom snagom, istice Stamenkovic. Uz to, po njegovim recima, valja videti i kakav ce uticaj imati znacajno povecana novcana masa, koja je, pretpostavlja se, krajem avgusta vec premasila 8,5 milijardi dinara (ekvivalent je oko 2,5 milijardi maraka). Oni koji govore da je domaca privreda podmonetizovana, zaboravljaju da je u upotrebi i poprilican iznos paralelne valute i da se zato ne mozemo prosto uporedjivati, u pogledu ucesca novcane mase u drustvenom proizvodu, sa stabilnim ekonomijama. - Tvrdi se da je rec o legalnoj emisiji, zasnovanoj na deviznim transakcijama, mada se ne zna za koliko su u stvari povecane devizne rezerve. Cak i da jesu (a trebalo je da to povecanje iznosi preko 400 miliona maraka) te devize nisu roba na trzistu, a na njemu se pritisak povecane traznje moze pojaviti cim stanovnistvo izadje iz ere zimnica i uvecanih troskova pocetkom jeseni. Tada ce biti na proveri i tvrdnja o stabilnim cenama, pri cemu treba imati u vidu da miruju cene robe koja se sada ne kupuje i ne trazi, dok je sve sto je aktuelno, pocev od zelene pijace pa na dalje - skupo. Bez uticaja na cene ne moze ostati ni povecani raskorak izmedju zvanicnog i prosecnog crnog kursa, koji je vec prevazisao 15 odsto, prosto zato sto se sve transakcije i privrede i stanovnistva obracunavaju u markama, objasnjava ovaj ekonomista. Od tri moguca scenarija za odrzavanje stabilnosti, Stamenkovic se ne izjasnjava ni za jedan. Po prvim, odrzavanje sadasnje novcane mase moralo bi da bude praceno daljim rastom spoljnotrgovinskog deficita, koji bi u tom slucaju u ovoj godini premasio tri milijarde dolara. "Pre svega, ja ne znam koliko ima sredstava za finansiranje tog deficita, niti koliko su tacne razlicite spekulacije o visini anonimnog kapitala koji postoji u inostranstvu. Deo toga je svakako vracen u zemlju kroz dosadasnje finansiranje deficita iz tzv. "neidentifikovanih izvora." Ulozeni kapital za pokrice tekuceg deficita u ovoj i prosloj godini krece se izmedju 3 i 3,5 milijardi dolara, a na zalost, nije usmeren u investicije nego je izgubljen u potrosnji. Ako se tome doda verovatni deficit iz 1992, 1993. i 1994. godine (kada su zbog sankcija drzani u tajnosti podaci o spoljnotrgovinskoj razmeni) ispada da je angazovan kapital od preko 4 milijarde dolara, ukljucujuci i onaj od prodaje "Telekoma". Na taj nacin se moze jos neko vreme gurati, mada se postavlja i pitanje ima li drzava uopste interesa da dalje finansira povecanje spoljnotrgovinskog deficita", kaze Stamenkovic. Ako bi se umesto toga monetarna vlast odlucila da u kratkom roku odlucno povuce novac (u iznosu od 2,5 do 3 milijarde dinara) to bi proizvelo obaranje privredne aktivnosti, uz novi rast socijalnih tenzija. Po recima ovog ekonomiste sada je zgodno sto imamo dualizam vlasti, pa se za niz socijalnih problema lako moze prozvati i opoziciona vlast u odredjenim lokalnim sredinama. Pribojavajuci se da ce po sistemu toplo-hladno biti posegnuto upravo za ovakvim sredstvom uspostavljanja ravnoteze izmedju novca, cena i kursa, Stamenkovic predocava i trecu mogucnost: "da se malo pusti inflacija", koja je u nasim prilikama "endemska pojava, ugradjena u sam sistem". Na pitanje kako bi trebalo koncipirati ekonomsku politiku za narednu godinu, kojoj u amanet ostavljamo ozbiljnu makroekonomsku neravnotezu, zamaskiranu "boljim zivotom" na bazi devizne transfuzije od prodaje poste, odgovara: - U sustini ne vidim bolje pretpostavke na ulasku u 1998. od onih koje su vazile na pocetku ove godine, izuzev sto je tada bilo nesto vise optimizma, zbog ocekivanja efekata od bliskog ukidanja sankcija. Sve je vezano za stvaranje mogucnosti za istinsku konsolidaciju privrede i za privlacenje dodatnog kapitala, ukljucujuci i koncesije. Mi moramo uciniti sve da normalizujemo svoje finansijske odnose sa svetom i da se potrudimo da smanjimo rizik investiranja u domacu privredu, a na drzavi je da osigura stabilno ponasanje s pravnim redom. Da bi mogli da pricamo o nekom zdravom razvoju, Jugoslaviji trebaju bar dve milijarde dolara godisnje dodatnog kapitala da bi mogla da pokrije tekuci deficit platnog bilansa i reanimira svoje devizne rezerve. Pri tome se ne slazem sa zagovornicima teze o smanjenju deficita u platnom bilansu (on treba da bude veci od lanjskih 1,3 milijarde dolara), ali finansiran kroz dotok dodatnog kapitala koji, naravno, onda nece ici u potrosnju i budzete vec u investicije. Uz to, taj dodatni kapital ne mora u prvih godinu-dve da ide u devizne rezerve, pod uslovom da se uspesno okoncaju pregovori o ekonomskoj sukcesiji i oslobodi deo deviznih rezervi zemlje koje su sada blokirane u svetu. Valja imati u vidu da nas ceka i servisiranje kamata spoljnjem dugu, ukoliko uspemo da povoljno rekonstruisemo i reprogramiramo taj dug s ino-poveriocima, a u tome je zaista potpuno kontraproduktivno nastojanje da se drustveni proizvod zemlje prikaze vecim nego sto on jeste. U MAP smo objasnili da je pod optimalnim pretpostavkama pet godina kratak rok za konsolidaciju privrede, kada se ima u vidu stanje njenih kapaciteta, eksternog i internog duga. Ta konstatacija vazi i u slucaju kada bi pola duga prema Pariskom i Londonskom klubu bilo u medjuvremenu otpisano. Ujedno, ja spadam u one koji osporavaju tvrdnju o uravnotezenom budzetu. Budzetski deficit bi trebalo da iznosi oko tri odsto bruto domaceg proizvoda (sto je i neka mera u razvijenim ekonomijama) ali pod uslovom da on bude finansiran drzavnim obveznicama, a ne iz emisije. U protivnom, stalno cemo biti u situaciji da jurimo sopstveni rep i da na nacin, kako je to ucinjeno posle prodaje "Telekoma", finansiramo rupe u potrosnji i rast proizvodnje. To moze trajati onoliko koliko traje i skok kapitala iz koga se to cini, ukljucujuci i onaj od prodaje delova privrede, koji je na zalost konacan. Samo ovo poslednje je otkidanje od buducnosti, s obzirom da se smanjuje kapital u zemlji i povecava potreba za dodatnim fiksnim kapitalom radi pokretanja istinskog razvoja, izostaje fiskalno prilagodjavanje, a eksterni dug s vremenom postaje sve veci teret - naglasava Stamenkovic. {Tanka linija do inflacije Uslov za stabilnost cena bez daljeg povecavanja trgovinskog deficita je da se odnos zvanicnog i crnog kursa vrati na vrednost iz juna (a to znaci crni kurs od oko 3,5 dinara za marku) i to bi verovatno zahtevalo da NBJ u relativno kratkom roku grubo povuce 2,5 do 3 milijarde dinara. Recesioni efektu su u tom slucaju sasvim izgledni. Na taj nacin novcana masa bi se redukovala (za ovakav kurs) na 1,7 milijardi maraka i to bi bio novi ravnotezni nivo koji uzima u obzir nov odnos dolara i nemacke marke i povecani obim privredne aktivnosti od pocetka godine do sada. Svodjenje sadasnje novcane mase (ne racunajuci na njen dalji rast u septembru) na ovaj nivo devalvacije dinara, zahtevalo bi da se kurs marke formira na nivou od 5 dinara za jednu DM. Problem je u tome sto bi ovo izazvalo momentani uzlet cena. A razlika izmedju takve devalvacije i one s kraja 1995. jeste u tome sto je tada kurs od 3,3 dinara za marku vec bio ugradjen u cene (preko crnog i sticovanog kursa koji su bili dominantni na trzistu), dok su sadasnje cene formirane pri trzisnom kursu marke od 3,5 dinara. Eventualno slabljenje dolara u narednom periodu samo bi dalje povecavalo potrebnu vrednost marke, konstatuje se u Mesecnim analizama i prognozama Instituta ekonomskih nauka, ciji je urednik Stojan Stamenkovic. } #Ivan Nino Jakovcic, predsednik Istarskog demokratskog sabora ~Ivan Nino Jakovcic, predsednik Istarskog demokratskog sabora o buducnosti Hrvatske politicke scene, slicnostima i razlikama Tudjmanovog i Milosevicevog rezima, polozaju Istre u Hrvatskoj ^Apsurdnost vlasti HDZ dosla je do krajnjih granica

Danas u Hrvatskoj ne mozes biti visoko u vojnoj hijerarhiji, policiji, sudstvu, skolstvu, zdravstvu, bilo gdje - ako nisi clan HDZ. Mi zelimo da kriteriji ne budu partijske opredeljenosti vec kreativnost i sposobnost. Sada, medjutim, o svemu odlucuje jedan covjek, cak i o imenu nogometnih klubova

Bojana Oprijan-Ilic

"Osobno - nisam za revolucije, premda jesam za izvanparlamentarnu borbu. Kako rece Dejvid Bouvi, 'No more heroes'. Ali, pobjeda - ima. U Istarskom demokratskom saboru je dosta "loosera" u politici. Zelimo suradjivati s osobama koje pobjedjuju, koje znaju i koje su spremne da preokrenu situaciju na parlamentarnim izborima 1999..." Ove reci Ivana Jakovcica, predsednika IDS-a, stranke gradjanskog opredeljenja koja godinama ima zavidni primat u Istri, izrecene su nakon nedavnog "opozicionog samita" u Porecu, koji bi trebalo da bude pocetak novog politickog ciklusa u Hrvatskoj. Na ovom skupu prakticno je formiran "oporbeni cetvorolist" koji cine cetiri stranke centra: Hrvatska socijalno liberalna stranka, Hrvatska narodna stranka, Hrvatska seljacka stranka i IDS, kao domacin i inicijator susreta. "Rijec je o zajednistvu koje treba pametno graditi sto ne znaci da opozicija treba obavezno biti pod zajednickom kapom", veli Jakovcic. O tom novom politickom trenutku u Hrvatskoj, nacinima opozicione borbe, izborima, poredjenju opozicije u Jugoslaivji i Hrvatskoj, buducnosti balkanskih prostora, govori predsednik Istarskog demokratskog sabora - Ivan-Nino Jakovcic. Koji su razlozi i povodi poreckog samita i cime je on rezultirao? - Osnovni razlog je definitivna potreba da se opozicija aktivno ukljuci, i to zajednicki, sa strankama bliskih programskih osnova u demokratske procese. Sam povod bila je cinjenica da Hrvatska nije niti u drugom krugu zemalja za ulazak u Europsku uniju i NATO te je to vazno pitanje zahtjevalo jasan stav opozicije. Logicno, tokom mjesec dana rada na pripremi skupa nametnule su se i neke druge teme koje smo obradili u zajednickoj izjavi. Kakvu alternativu nudi taj zajednicki nastup? - Dogovor nudi dugorocnu alternativu postojecem totalitarnom rezimu. Naime, danas u Hrvatskoj ne mozes biti visoko u vojnoj hijerarhiji, policiji, sudstvu, skolstvu, zdravstvu, bilo gdje - ako nisi clan HDZ. Mi zelimo da kriteriji ne budu partijske opredeljenosti vec kreativnost i sposobnost. Sada, medjutim, o svemu odlucuje jedan covjek, cak i o imenu nogometnih klubova. Apsurdnost Tudjmanove vlasti dosla je do krajnjih razmjera i granica. Ako zelimo nesto uciniti kao opozicija nemamo vise izbora vec sto je moguce vise ujediniti se i mobilizirati gradjane za nas program. Stranke koje su potpisale zajednicku porecku izjavu, ipak, imaju uz sebe svega trideset posto glasackog tela. Drugim recima, vi mozete u Saboru RH biti lako preglasani... - Istina je da su stranke okupljene oko "porecke izjave" na poslednjim izborima odnele nesto vise od trideset posto glasova. Prema tome one su respektabilna politicka snaga. Uvjeren sam da se uz ozbiljan zajednicki rad za jednu, dvije godine do sljedecih izbora ova organizacija moze profilirati i dobiti jos vece povjerenje biraca a u svakom slucaju determinirati koga ce poduprijeti od stranaka na desnici, odnosno ljevici. {Tudjmanova panika Kako na ujedinjenje opozicionog centra gleda vladajuca stranka. U hrvatskim medijima nazivaju vas "drugoligasima" i "izbornim gubitnicima"... - Najvazniji dokaz da nas HDZ ozbiljno shvaca je cinjenica da nas je predsjednik Tudjman u sred naseg poreckog samita pozvao na Brijune. To me silno razljutilo jer je predsjednik s jedne strane reagirao panicno, ali istodobno i potcjenjivacki... } Kakva je u tom kontekstu Vasa vizija buduce hrvatske politicke scene? - Procjenjujem da ce se u nekoliko narednih godina hrvatska politicka scena razvijati tako da ce tri kljucne politicke cjeline opstati. Prvu ce ciniti HDZ sa Djapicevom marginalnom strankom (HSP), moguce i Budisinom, kao satelitima, i oni predstavljaju desnicu. Porecki cetvorolist - HSLS, HSS, HNS i IDS su politicki centar a ljevu stranu cinit ce SDP i jos nekoliko drugih stranaka te orijentacije. Po prirodi stvari, kako se dogadja na europskoj politickoj sceni, stranke politickog centra konacno bi trebalo da dominiraju. Kako komentarisete da je skup opozicionih stranaka u hrvatskim medijima unapred ocenjen kao "mrtvorodjence"? - Novinari su od pocetka stvarali ozracje da ce nas skup biti neuspjesan. Medjutim, ono sto je za nas vazno jeste da smo dali jasne naznake kako je Porecka izjava zacetak novog ciklusa u razvoju ovdasnje politike. Tacno je da slican opozicioni skup u Hrvatskoj nikad nije odrzan i ne moze se ocekivati da se u tom, prvom, trenutku odmah nesto radikalno izmjeni. Kakve moguce varijante ce uslediti? - Prvo, da ova, uslovno receno, koalicija sama osvoji vecinu - sto je ambiciozno ali ne i nerealno. Drugo, da je osvoji zajedno sa Racanovom SDP i konacno, sa onim prihvatljivim delom HDZ u posttudjmanskom razdoblju. Drugim rijecima, da bi se moglo pobjediti na izborima potrebno je dugorocno se isprofilirati na politickoj sceni. Ovim nasim projektom stvaraju se pretpostavke za stvaranje snaznog centra razbijanjem koncepta bipolarne politicke scene koji ima HDZ. Da bi on bio prepoznatljiv moramo mnogobrojnim zajednickim susretima pribliziti programske specificnosti stranaka kako bismo imali jasan koncept upravljanja zemljom. Mi vec imamo jednu prednost a to je tehnologija medjusobne komunikacije i odlucivanja za sta treba puno strpljenja jer ce buduca vlada biti visestranacka. {HDZ i SPS u ogledalu Mnogi smatraju da su nakon "razvoda" bivsih republika SFRJ, Srbija i Hrvatska, na neki nacin, ostale lik i odraz u ogledalu. Mozete li napraviti komparaciju izmedju rezima i opozicije u ove dve drzave? - Tesko je precizno odgovoriti jer, koliko god su mnoge stvari slicne mnoge su i razlicite. Ali, kako se u mnogo cemu mogu usporedjivati Tudjmanov i Milosevicev rezim koji su u brojnim situacijama vodili bratski uskladjenu politiku, onda su njihove formule za ostajanjem na vlasti vrlo slicne. Najpre, HDZ kao i SPS ima nekoliko satelitskih stranaka oko sebe. A onda, kupovanjem ili prijetnjama prosiruju sferu uticaja i na, donedavno, cvrste opozicione stranke. Zajednicka konstanta im je, sigurno, nedemokratsko vodjenje i medijska satanizacija opozicije. } Zajednickom izjavom trazili ste da se o najvaznijim pitanjima odlucuje referendumom. Sta ubrajate u ta kljucna pitanja? - Prvo sto nas zanima jeste da se gradjani opredjele jesu li za predsjednicki ili parlamentarni sistem. Nakon toga moze biti niz konkretnih pitanja. Recimo, raspisati referendum za pet-sest stvari, primjerice da li su gradjani Hrvatske, bez obzira na politicko uvjerenje, za decentralizaciju vlasti... Zasto ste poreckom izjavom trazili ukidanje mogucnosti da predstavnici iz dijaspore budu saborski zastupnici? - Porecka izjava, uopste, sadrzi fundamentalne zahtjeve za razvoj demokracije u Hrvatskoj. Ona podrazumjeva promjenu izbornog zakonodavstva, oslobadjanje medija i pomenuti referendum. Trazimo prije svega ukidanje apsurdne liste zastupnika iz dijaspore. Pitam se kakva je to pravicnost kad je tih 12 saborskih zastupnika dobilo isti broj glasova kao IDS u svojoj izbornoj jedinici? Sta je trenutno kljucni problem opozicije u Hrvatskoj? - U pitanju je samo djelomicno nesloga ali prije svega nepristupacnost medijima i izborno zakonodavstvo koje ne predvidja efikasnu kontrolu izbora. Nezadovoljni ste, dakle, izbornim zakonima. U Srbiji je deo opozicije odlucio da ne ucestvuje na septembarskim izborima iz skoro istovetnih razloga. Mogu li hrvatski biraci ocekivati slicnu odluku? - Moram priznati da je situacija u Srbiji, sto se izbora tice, daleko gora, koliko god je u mnogim aspektima moguce usporedjivati ova dva rezima. Ne zaboravite - IDS uvjek pobjedjuje, a nekih vecih prigovora na regularnost izbora u RH nije bilo. Dakle, izbore je ovde ipak moguce dobiti i nerealno je govoriti o neregularnosti izbora. Istina je, pak, da se kljucna opoziciona stranka - SDP nije pridruzila vasem samitu. Ni SPO se u Srbiji nije pridruzio opozicionom bojkotu. Jeste li vi "zatvorili vrata" SDP-u? - Ne. Radi se o razilazenju ostalih stranaka ucesnika samita sa ovom strankom. Istarski demokratski sabor je kao predlagatelj ovog susreta zelio dolazak svih. Medjutim, postujemo odluku SDP i neovisno o njihovom odsustvu skup je dobio znacajnu kvalitetu stvaranjem temelja politickog centra. Mozda bi, da je dosao SDP, rezultati bili drugaciji. Veze i interesi postoje i od prije a sada su, vjerujem, postavljeni dugorocni temelji takve jedne suradnje. Mogucnost suradnje sa SDP-om je potpuno otvorena kao i sa, rekoh, posttudjmanovskim HDZ-om koji ce se vjerojatno raspasti u vise stranaka. Da li je tacno da cete, kako ste nedavno izjavili, zatraziti od medjunarodne zajednice da se deo kredita uskracenog Hrvatskoj dodeli Istri? - Tu izjavu treba gledati u kontekstu mogucih sankcija kojima Hrvatska moze biti podvrgnuta. U takvom slucaju IDS je, vec u vise navrata, najavio da nismo spremni trpjeti na svojim ledjima porazne rezultate Tudjmanove vlade. Otud i nase pravo da trazimo drugaciji odnos jer je opce poznato da Istra nikad nije podrzala Tudjmana. Koliko istarska regija zbog toga ovih godina trpi posledice? - Vlada, s jedne strane, potpuno preferira podrucja gde HDZ dobija a s druge, maksimalno ignorira Istru. Ali, nama ostaje politicka a uskoro se moze ocekivati i materijalna satisfakcija za nase stavove... {Haske tuzbe Nekadasnji lider Hrvatske stranke prava Dobroslav Paraga podneo je nedavno Haskom tribunalu tuzbu protiv predsednika Hrvatske Tudjmana, te Gojka Suska i njihovih saradnika. Kako ocenjujete taj potez? - Kao sto sam nedavno izjavio "Feralu", Paraga je tu tuzbu podigao da bi obestetio svoju tadasnju stranku u zbivanjima u BiH. U svrhu dokazivanja odgovornosti pojedinaca koje Paraga navodi prilozena je obilata dokumentacija i veliko je pitanje sta ce biti rezultat. Jasno, Paraga kao i svaki gradjanin Hrvatske ima pravo tuziti drugoga. Za mene je potpuno jasno da pokusaj podjele suverene drzave za sobom mora povlaciti i odogovornost. Znamo da je Karadjordjevo rezultiralo bespostednim i tragicnim ratom u BiH. No, i sud u Hagu je u velikoj mjeri ispolitiziran, pa cemo vidjeti kako ce se ponasati, uz svoj evidentni politicki oportunitet... } #Intervju: Dzerald Feldman ~Dzerald Feldman, direktor Centra za nemacke i evropske studije na Berkli univerzitetu ^Trgovina pod kukastim krstom

Nemacka je zauzela Evropu i postavilo se pitanje - da li saradjivati sa Nemcima. Biznismeni su saradjivali. Ironicno je da su se za obnovu "Deutsche Bank-e", posle rata najvise zauzimali Britanci

Dragan Bisenic

- Finansijski aspekti Drugog svetskog rata, a narocito funkcionisanje privrede i banaka nacisticke Nemacke u medjunarodnim okvirima otkriva mnogo kontroverzi u ratnim dogadjajima. Dok su na politickom planu suprotstavljene strane manje-vise jasne, u finansijama i medjunarodnoj trgovini ti odnosi su isprepletani, tako da postoje primeri saradnje kompanija zaracenih strana, objasnjava Dzerald Feldman, direktor Centra za nemacke i evropske studije na Berkli univerzitetu. Profesor Feldman je objavio nekoliko zapazenih knjiga o funkcionisanju privrede nacisticke Nemacke. To je tema njegove studije o posledicama velike inflacije u Nemackoj i njenom uticaju na pojavu nacizma. Pre toga objavio je veliku studiju o nemackoj banci ("Deutsche Bank"), a sada radi na istrazivanju delovanja velike nemacke osiguravajuce kompanije "Allianz" tokom proslog svetskog rata. Razgovor s profesorom Feldmanom obavili smo za vreme njegovog boravka u Beogradu, gde je dosao na poziv Istorijskog instituta SANU i odrzao predavanje o velikoj inflaciji tridesetih godina u Nemackoj. Velikom diskusijom o nacistickom zlatu i mestu Svajcarske u tom poslu skrenuta je paznja i na ekonomski aspekt tog rata, pa je to bila tema naseg razgovora. Profesor Feldman veruje da postoji nekoliko razloga za obnovljeno interesovanje za dogadjaje iz proslog rata. - Prvi razlog je odlazak sa zivotne scene generacije koja je imala neposredno ratno iskustvo. Drugi razlog je kraj hladnog rata koji je bio izgovor za precutkivanje i skrivanje mnogih aspekata proslog rata. To je bio slucaj s nacistickim zlatom. Svi, pa i Amerikanci, znali su za to, ali ta pitanja nisu pokretali izgovarajuci sa strahom da bi to islo u prilog komunistima i da bi to oslabilo koheziju zapadnih zemalja naspram SSSR-a. Da li je rasprava o zlatu uz knjigu Danijela Goldhagena "Hitlerovi voljni izvrsioci" jedna vrsta pritiska na Nemacku? - To su dve razlicite stvari. Goldhagenova knjiga "Hitlerovi voljni izvrsioci" jeste provokacija i doprinos obnovljenom interesovanju za teme iz proslog rata. To je, medjutim, veoma losa knjiga. Goldhagen ne zna mnogo o stvarnoj istoriji Nemacke. Tu su knjigu ostro kritikovali jevrejski autori jer on nemackom drustvu pripisuje antisemitizam kao nesto imanentno. Ako to traje jos od 19. veka, zasto su onda Jevreji ziveli i ostali da zive u Nemackoj? Pojava antisemitizma vise je povezana s rezultatima Prvog svetskog rata. Osim toga, upada u oci da su Jevreji bili predominantni u medijima, umetnosti i vrhovima poslovnih krugova mnogo vise nego sto je to odgovaralo njihovom ucescu u stanovnistvu. Posebno je to bio slucaj u Berlinu. To je moglo da bude isto vazan uzrok antisemitizma. U to vreme nista manje antisemitizma nije postojalo u Americi. Jevreji u Americi cesto nisu mogli zbog svog imena i porekla da dobiju sobu u hotelu. To se desilo mom prijatelju, poznatom pripadniku "Frankfurtske skole" Leu Leventalu. Prica o zlatu je nesto sasvim drugo. Tu je rec o pritisku koji je opravdan i koji ce se nastaviti. To zlato je opljackano od drugih ljudi i naroda i ono treba da bude vraceno. Naravno, pre toga sve bi trebalo da bude istrazeno. Sta je posebno nepoznato u ekonomskoj strani rata? - Ne znamo mnogo o tome kako je nacisticka ekonomija poslovala na medjunarodnom planu posle avgusta 1939. Nacisti su veoma brzo zauzeli Poljsku. Izmedju septembra 1939. i decembra 1941. postoji razmena i saradnja kompanija sve dok nacisti nisu potpuno zauzeli Evropu i dok nije napadnut SSSR i SAD usle u rat. Izmedju leta 1940. i ulaska SAD u rat bilo je dosta prijateljskih relacija izmedju americkih kompanija i nacisticke Nemacke. Britanci i Amerikanci u tom periodu imali su razlicite pozicije. - Britanci su pokusali da blokiraju Nemacku. Amerika tada nije bila tako vazna trgovacka sila kao sto je to danas slucaj. Samo pet odsto nacionalnog proizvoda ona je dobijala u razmeni sa svetom. Medjunarodna trgovina postala je vazna tek 60-ih i 70-ih godina. Pre rata, americko angazovanje u svetu uglavnom je vezano za investitore, ljude koji su imali novac a nisu nasli mesto u SAD gde bi taj novac angazovali. Sta je bilo narocito vazno u ekonomiji nacisticke Nemacke? - Razlicite stvari bile su vazne u razlicito vreme. Najpre, mi znamo dosta o unutrasnjoj strukturi te privrede, ali ne mnogo o njenim spoljnim aspektima. Nacionalsocijalisticki rezim od 1933. do pocetka rata bio je legitimna vlada. Mogla je da vam se dopada ili ne, ali ona je sasvim normalno funkcionisala u medjunarodnim privrednim odnosima. Kompanije poput "IG Farben" poslovale su s drugima sklapajuci sasvim legitimne poslove. Isto vazi i za zemlje jugoistocne Evrope koje su imale jako veliku robnu razmenu s nacistickom Nemackom. Ona je kupovala poljoprivredne i druge sirovine iz istocnih zemalja i kao finalne proizvode prodavala za novac. Drugi tip relacije su odnosi izmedju kompanija kao sto su "IG Farben", "Dupont", "Standard Oil" kada je rat vec poceo. Nemacka je okupirala celu Evropu, tako da su delovi tih firmi koji su bili u Evropi bili pod nemackom vlascu. Da bi kompanija radila, ona je morala posredno to da cini i preko nemackih kompanija. Deutsche Bank podrzava mnoge od tih aktivnosti, a osiguravajuca kompanija "Allianz" preuzima druge osiguravajuce kompanije. Ova kompanija je osiguravala fabrike koje su postojale u logorima ali i Hitlerovu kucu. Sledeci finansijske aspekte, kakve promene je doneo Drugi svetski rat? - Nastojalo se da se ne ponove greske iz predratnog perioda. SAD su resile da budu prisutne u Evropi. Protekcionizam je bio veliki razlog za rat. Amerika je bila velika protekcionisticka drzava. Umesto toga, na scenu je stupila globalizacija privrede koja je ukljucila i bivse neprijatelje - Nemacku i Japan. Na jednom nivou imamo rat medju narodima, a na drugom nivou njihovi bankari i biznismeni saradjuju. Zar to nije apsurdno i cinicno? - Sasvim je cinicno. Ali u to vreme imate novi poredak. Nemacka je zauzela Evropu i postavilo se pitanje za mnoge biznismene u okupiranim zemljama kakvi ce biti njihovi odnosi s Nemcima, hoce li saradjivati ili nece. Isto pitanje postavilo se i pred americke biznismene. Onda su te relacije bile jako pojednostavljene, jer niste imali mnogo partnera u trgovini. Biznismeni i bankari su saradjivali jer je ekonomski zivot drugaciji i privreda mora da obavlja svoje funkcije. Veoma je ironicna stvar da su se posle Drugog svetskog rata za obnovu "Deutsce Bank-e" najvise zauzeli Britanci. Oni su najvise pomogli obnovu i oporavak te banke, delimicno i zbog toga sto je tadasnji vodeci nemacki bankar Herman Abs bio u tesnim kontaktima s britanskim bankarskim krugovima. Drugi razlog je sto su sve vodece nemacke kompanije i banke bile povezane s Deutsche Bankom i Britanci su svoja potrazivanja mogli da naplate samo ukoliko bi nemacka banka bila sposobna da to plati. Veoma je zgodna epizoda s pocetka 1950. Tada su se u Londonu okupili svi vodeci bankari iz predratnih dana da bi potpisali Londonski ugovor. Medju njima bio je naravno i direktor Deutsche Banke gospodin Abs. Sastanak je bio prijateljski, s tim da je bilo na pocetku malo nelagodnosti zbog svih strasnih stvari koje su se ranije desile. {Hitler Absov klijent Hermana Absa jednom je Dejvid Rokfeler opisao kao "vodeceg bankara sveta". Rodjen je u Bonu 1901. Nakon studija prava zaposlio se u Kelnskoj banci, gde je uspostavio veze s bankarima u Parizu, Londonu, Njujorku i Amsterdamu. Direktor jedne amsterdamske banke bio je vec 1929, a godinu dana kasnije obavljao je poverljive poslove za berlinsku privatnu bankarsku kucu Delbruk, Sikler & Co. Od 1935 bio je partner u toj firmi ciji klijenti su bili Hitler i Rozenberg. Dve godine kasnije bio je clan upravnog odbora najvece nemacke banke - Deutsche Bank. Njegovo napredovanje do lidera te banke bilo je munjevito, ali kao ubedjen katolik nikada nije bio clan nacisticke partije. Bio je u bordu direktora kompanije "IG Farben" koja je "pokrivala" koncentracione logore. Nakon rata Britanci su mu ponudili da pomogne obnovi nemacke privrede i bankarskog sistema. Pod americkim pritiskom uhapsen je 1946. ali je oslobodjen na britansku intervenciju. Posleratna ekspanzija nemacke privrede neodvojivo je povezana s njegovim radom. "Ono sto je dobro za Deutsche Bank, dobro je za Nemacku", bila je njegova deviza. Umro je 1994. uzivajuci moc, postovanje i cast. (Izvor: Who is who in Nazi Germandz") } #"Zestoki momci", stranacki miljenici ~Lidersko "obezbedjenje" - politicka siva zona ^"Zestoki momci", stranacki miljenici

Gotovo sve partije na domacoj sceni imaju manje ili vece ekipe ljudi zaduzenih za - zvanicno se kaze - stranacku bezbednost. U koketiranje sa ljudima burne proslosti ukljucila se prvo vlast ali su je u stopu pratile i pojedine opozicione stranke

Dragoljub Petrovic

Osamdeset stasitih momaka upalo je prosle nedelje u gluvo doba noci na Deponiju "Vinca" i, kako su saopstili predstavnici Samostalnog sindikata, pretili strajkacima koji su obustavili rad. Grupu je, navodno, predvodio clan gradske Vlade Goran Vesic, a u drugoj ekipi, koja je, takodje po tvrdnjama nekih "samostalaca", vidjena kod depoa GSP na Dorcolu, primecen je jedan poznati dorcolski "biznismen", poznat po tome sto odnedavno drzi kiosk s rostiljem na vrlo prometnom mestu u centru prestonice. Pre dolaska nove gradske vlasti, pomenuti je imao slicne lokale u svom dorcolskom ataru. Odjedanput je stigao u strogi centar. S obzirom na prilicno sumnjivu prirodu proslonedeljnog strajka ovaj "incident" prosao je dosta nezapazeno u javnosti iako je on jos jednom pokazao da upotreba sile, pretnji, zastrasivanja i drugih kaubojskih metoda nije strana vecini srpskih politickih grupacija. Izuzimajuci nekoliko poznatih likova na stranackoj sceni, koji ne prezaju da se licno upuste u deljenje pravde na sebi svojstven nacin, bezmalo sve partije poseduju manje ili vece ekipe ljudi zaduzenih za, zvanicno se objasnjava - bezbednost. [ Drugom fazom visestranackog zivota u Srbiji moze se smatrati formiranje klubova opoziciono opredeljenih navijaca, koji su kasnije, uglavnom, zavrsili u raznim "dobrovoljackim gardama". A preostali su presli u stranacko obezbedjenje ] |Od stadiona do ratista Pridobijanje simpatija fudbalskih navijaca jos na pocetku konstituisanja visestranacja u Srbiji bila je omiljena disciplina. Na Zvezdinom "severu" tih dana se pevalo "Delije, Delije, 'ajmo svi uglas Vuk (Vuk Draskovic) navija za nas". Onda je popularan bio lider radikala, Vojislav Seselj, koji je u svoj Srpski cetnicki pokret primio dvojicu vodja "Cigana" i "Grobara" (Sucu i Cumeta), da bi se na kraju ove otimacine pojavio, tada siroj javnosti nepoznati beogradski poslasticar, sa visegodisnjim stazom po evropskim zatvorima - Zeljko Raznatovic Arkan. Politicke strasti na tribinama tada su se smirile, zahvaljujuci Arkanu, koji je, bez mnogo uvijanja, priznao kako je dosao da spusti tenzije. Nije doduse precizirao ko ga je u tu svrhu angazovao, ali je bilo ocigledno da je to bila vlast. Vlastima nije odgovaralo da protiv sebe ima nekoliko desetina hiljada opoziciono opredeljenih navijaca, uglavnom golobradih mladica uvek spremnih za pravljenje nereda i tucu. Brojni mladici sa tribina kasnije su zavrsili po raznoraznim "dobrovoljackim gardama", na ratistima, sto je bila druga faza srpskog visestranackog zivota. U koketiranje sa ljudima burne proslosti (i sadasnjosti) ili sa onima cije su zivotne perspektive bile prilicno "neperspektivne", ukljucila se prvo vlast ali su je u stopu pratile i pojedine opozicione stranke. Vuk Draskovic, lider SPO, recimo, pod okriljem svoje stranke osnivao je Srpsku gardu, paravojnu formaciju, u kojoj su se nasli mnogi bivsi prestupnici i "zestoki momci" s beogradske kaldrme. Oko garde su se okupili Djordje Bozovic Giska, Aleksandar Knezevic Knele, Branislav Matic Beli, Radovan Lagundzin Zabac, Branislav Lainovic Dugi... Osim sto su se borili na frontovima u Hrvatskoj i Bosni, ovi momci cinili su i licnu gardu predsednika SPO, posebno 9. marta, kada su Bozovic i Knezevic prakticno sprecili narod da uleti u Skupstinu Srbije. Matic i Lainovic kao poznati biznismeni, predstavljali su vrlo vaznu kariku u sponzorisanju stranke. Na frontu ili u ulicnim obracunima neki od ovih ljudi su poginuli, a drugi se vremenom povukli. Uz SPO je ipak ostalo takozvano "tvrdo jezgro" pristalica - spremnih da u svakom trenutku ucestvuju u ulicnim "makljazama" sa policijom, i slicnim "vanstranackim" aktivnostima. Kako tvrde pojedini izvori bliski SPO, ovogodisnji majski skup na Ravnoj gori pokazao je da su se ovoj stranci vratili i navijaci, posto ih Arkan vise ne kontrolise, a na pomenutom cetnickom pikniku primecen je specijalni autobus sa Zvezdinim "tifozima", predvodjenim svojim vodjama Vladom Savijom i Zoranom Timicem. Za licnu bezbednost lidera SPO inace je zaduzena firma za fizicko tehnicko obezbedjenje "VD kompani", dok stranacke supove obezbedjuju dobrovoljci, "tvrdojezgrasi". |Uvek spremni za obracun Sigurno najvise nasilja na srpskoj politickoj sceni do sada priredjivali su radikali dr Vojislava Seselja. Od Seseljevih tuca po kafanama pocetkom devedesetih, preko razbijanja glava neistomisljenicima bejzbol palicama, do premlacivanja advokata Nikole Barovica, radikali su uvek vise podsecali na ekipu prgavih mangupa nego na ozbiljnu stranku. Pojedini clanovi obezbedjenja ove stranke, kao Petar Panic Pana, privodjeni su i hapseni mnogo puta, cak i zbog sumnji za ubistvo. Bivsi clanovi ove stranke svedoce da Seselj u svakom gradu ima ljude koji se za tili cas mogu okupiti i spremiti za obracun. Glavni operativac za takve situacije je nekadasnji oficir JNA Zoran Drazilovic Cica, za koga se tvrdi, da je, kao i ostali stranacki aktivisti, slepo odan i poslusan vodji. Djindjiceve demokrate, sem poslednjeg incidenta prilikom strajka, nisu se dovodili u kontekst organizatora raznih polupolicijskih, paravojnih ili kriminalnih druzina. Sef obezbedjenja demokrata je poznati jugoslovenski majstor borilackih vestina, Dragoslav Bozovic Zeko, za koga upuceni kazu da je svojevremeno obucavao i specijalne jedinice policije. Policija je do sada uspesno resavala probleme koje je imala vladajuca stranka, ali su i njihove veze sa ljudima kojima u vecini zemalja nije mesto u politici cesto isplivavale na povrsinu. Dovoljno je pomenuti "niskog Al Kaponea", Bratislava Mitica Luleta, i njegov nedavni bliski susret sa gradonacelnikom Nisa. Takve i slicne momke, vlasti su koristile po potrebi, zauzvrat ponekad i precutkujuci njihov lik i delo, proslost i sadasnjost. Obostrana korist, naravno, uvek je bila pokretac te saradnje. Ne treba ni pominjati odredjene agencije, kao na primer "Komet tim", osnovan od strane stranacke firme SK- PJ "Komet", koje sasvim nesmetano upotrebljavaju automatsko oruzje, pistolje i u svojim redovima imaju ljude s "interesantnim" biografskim podacima. #O zimskim demonstracijama, sa letnje distance ~O zimskim demonstracijama, sa letnje distance ^Lecenje od straha i samoce

U vreme tromesecnih zimskih demonstracija gradjani su se trudili da svoj identitet utope u kolektivnu svest. Danas se desava obrnut fenomen: ti isti gradjani hrle da vide film Gorana Markovica "Poludeli ljudi" da bi u masi na ekranu, eventualno, prepoznali sebe i izdvojili se iz gomile

Zorica Banjac

U filmu "Poludeli ljudi", koji potpisuje Goran Markovic, o tromesecnim demonstracijama gradjana Beograda, glavni junak - u cetiri od pet filmskih epizoda - je masa, gomila, gradjanstvo (ili narod, kako bi se reklo u zargonu ideologa socijalisticke vlasti). Ni u jednom od kadrova, izabranim iz bogatog dokumentarnog filmskog materijala, nema nijednog politickog vodje ni zvanicnog govornika, nema nijedne individue koja bi gledaocima filma mogla sugerisati zakljucak da je ta osoba bila nekakav lider, makar i sa dna hijerarhijske lestvice protesta. Opredelivsi se da za glavnog junaka filma "Poludeli ljudi" uzme masu, Goran Markovic je izvanredno definisao prirodu zimskog protesta: ulice je osvojila gomila koja je sama sebi bila vodja, koja se samoproizvela i samoodrzala, promovisuci spontano i u etapama stilove demonstriranja, medju kojima je najpitoreskniji, ali i najkarakteristicniji, bio onaj karnevalski. |Odricanje od identiteta Iz Markovicevog filma stice se utisak, koji u osnovi nije netacan, da su se za vreme demonstracija gradjani namerno odricali svojih individualnosti da bi se utopili u jedinstvenu opstu volju, definisanu pojmom ZAJEDNO. U svojoj studiji "Javno mnenje i gomila" Zorz Tard je svojevremeno zakljucio da verovatno nema coveka koji bar jednom u zivotu nije dosao u iskusenje da pretoci svoju individualnost u kolektivni identitet, da podeli opste ideale i ucestvuje u nekom masovnom pokretu koji se odvija unutar crkve, partije, na mitingu, na trgovima. Iz Markovicevog filma (a nije u pitanju samo montaza koja je, kako je Ejzenstajn tvrdio, uvek tendenciozna) vidi se da su Beogradjani prosto hrlili da se sliju u gomilu, karnevalsku i dionizijsku u smislu koji joj je davao Bahtin. Svi su se ponasali na isti nacin, zvizdali, igrali uz zvuke bubnjeva, pronalazili arhetipske gestove iz paganskih rituala isterivanja demona: u zimskim demonstracijama ljudi su lupanjem u serpe i kontejnere, neobuzdanim skandiranjem istih (magijskih!) reci i oblacenjem u sarene dodolske kostime naprosto "odlepili" u zelji da sto pre oteraju rezimske demone. Ukratko, ljudi su, prihvatajuci stil i pravila velikog ulicnog karnevala, zeleli da se sto vise utope u masu, da lice na mnostvo sebi slicnih. Kada je Markovicev film stavljen na repertoar beogradskog bioskopa REX dogodio se, medjutim, obrnut fenomen: u bioskopsku salu pohrlili su, pre svega, ucesnici demonstracija da pronadju sebe na filmskom platnu, da izdvoje svoju individualnost iz nepreglednog ljudskog mnostva koje se talasa ekranom (mladji gledaoci nisu mogli da se uzdrze od glasnog odusevljenja kad bi u toku projekcije prepoznali svoj lik). Kao sto su zimus hrlili da se utope u kolektiv, ljudi sad groznicavo traze da se izdvoje iz gomile, da ponovo postanu licnosti, koje su pod sopstvenim imenom, i svesno, ucestvovale u velikoj istorijskoj avanturi. |Kad ljudi "odlepe" Nekako u isto vreme kad su gomile nezadovoljnih gradjana svakodnevno na ulicama manifestovale svoje osecanje pravde i prava, pojavila se jedna knjiga koja je raspravljala upravo o fenomenu gomile, njenim ritualima i njenoj psihologiji. Knjiga "Doba gomile", francuskog sociologa Serza Moskovisija, objavljena je jos davne 1982. godine, ali je njen prevod na srpski (Edicija XX vek) dosao pred domacu publiku tek zimus i tako, nenamerno, koincidirao sa demonstracijama. Za one koji su i u vreme manifestacija stizali nesto da procitaju Moskovisijeva knjiga mogla je biti aktuelan i dobar vodic za odgonetanje nepredvidivih meandara kolektivne svesti gomile. Ako Markovicev film moze ucesnike demonstracija da podseti GDE SU BILI, Moskovisijeva studija moze da im pomogne da objasne sebi ZASTO SU TAMO BILI. Moskovisi se u jednom poglavlju, naslovljenom "Eros i mimezis" pita zasto pojedine, cak i veoma jake licnosti teze da se utope u kolektiv i kaze:"Jednakost gomile cini od nje neku vrstu mirne luke. Ona je utociste, obojeno osecanjem da se nalazimo medju svojima. Jedinke tu dozivljavaju iskustvo oslobodjenja. Imaju utisak da su, otkrivsi da su ljudi jednaki, odlozile breme drustvenih i psiholoskih barijera. Pronalaze sebe u drugima, kao i druge u sebi samima." Sta je psiholoski pokretac ovog medjusobnog utapanja mase i pojedinca? Moskovisi na to odgovara: "Ja bih to video u zadovoljstvu koje nalazimo u mimetickoj zelji da se poistovetimo sa svojim bliznjima, zamisljajuci pri tom odsustvo svake razlike." Svest je pojedinacna a nesvesno je kolektivno, tvrdi se na jednom mestu u knjizi "Doba gomile". Potreba vecine ljudi je da se opuste, dajuci maha radu podsvesti. A oslobadjanje od sputavajuce kontrole frojdovskog Nad-ja moze se postici samo u kolektivu koji je simbol za nesvesno. Jedini uslov koji se tom prilikom postavlja jeste da masa i pojedinac dele neku zajednicku ideju koja predstavlja njihov kohezioni lepak, manje ili vise trajan. Samo kad se utope u kolektiv ozbiljni ljudi, zrelih godina i iskustava mogu se prepustiti karnevalskom dozivljavanju sveta, ulicnom raspolozenju bez kocnica, a da se ne pomisli da su stvarno poludeli. Pravo znacenje naslova Markovicevog filma treba traziti upravo u ovom prostoru: pridev "poludeli" ne znaci da su ljudi na ulicama bili neuroticni, frustrirani i agresivni, vec da su se prepustili fantazijama i arhetipskim gestovima - jednom reci da su se trenutno otkacili od svih konvencija u ponasanju. "Masa oslobadja pojedinca od njegove samoce, prenosi ga u svet kolektivne opijenosti i raspojasanih nagona", tvrdi Moskovisi. Potreba za utapanjem u nesvesno bice kolektiva, koja povremeno moze obuzeti bilo koga, daje motiv zasto su se i potpuno apoliticni ljudi svakodnevno prikljucivali masi, koja je u osnovi, ispod karnevalske opne, imala jasne politicke motive i zahteve. |Kako se pravi javnost Citaoci klasicnog Le Bonovog dela "Psihologija gomile" prepoznace da je Moskovisi izasao iz iste matrice. Uz dopunu sto Moskovisi znacajno mesto u svojoj studiji gomile posvecuje medjuzavisnosti medija i mase. Ova dva epifenomena jedan bez drugog ne postoje, moglo bi se zakljuciti iz knjige "Doba gomile". Ako je masa u pokretu pre svega objekat koji bez stampe ne bi imao prostor znacenja i uticaja koji ima, stampa je, s druge strane, instrument kojim se sluzi masa da bi propagirala svoje ideje. "Sredstva informisanja su u stanju da od svake okupljene mase nacine javnost", pise Moskovisi. "Moc sredstava informisanja i moc javnog mnjenja predstavljaju jedno te isto." U krajnjem ishodu pojedinci koji su u pocetku utopili u kolektiv pozelili su na kraju zimskih protesta da postanu javnost. Sinonim javnosti su predstavljali nezavisni mediji, koji su na neki nacin obelezili pocetak i vrhunac demonstracija. Prvi deo Markovicevog filma bavi se upravo medijima, bolje reci radijom B-92 (koji je i producent "Poludelih ljudi"). Spontana okupljanja gradjana zbog izborne kradje, pretvorila su se u masovni protest u trenutku kad je vlast zabranila emitovanje programa B-92. Kada je oslobodjen - na zahtev mase - B-92 je (uz studente) postao kultni motiv protesta, neko ko promovise nove poruke, slogane i akcije. Protest bez B-92 ne bi uspeo da prosiri svoj karnevalski karakter na celu Srbiju, kao sto bi i B-92, bez Protesta, ostao samo jedna od lokalnih radio-stanica s kojima vlast, bez posledica, moze da radi sta hoce. #Dnevnik ~Dnevnik ^Rahmetli Sena - metafora Bosne

Nakon sto su se izdogadjali svi narodi, poslije cega polovina tih naroda nije tamo gdje je bila, a tu gdje sada zivi, zivi gore nego ikad, dolazi se na isto: opet se dogadjaju ljudi koji bi, eto, da rade i grade, da se krecu slobodno zbog posla ili prijateljstva, zadovoljstva ili probitka s kraja na kraj Bosne, uprkos svemu. Ko ce im stati na put? U toj inerciji obicne ljudskosti vidim jedini spas za ovu zemlju

|Petak, 12. septembar "Vous ętes ici", vi ste ovdje, kruzicem je na svakom planu pariskih arondismana, radi orijentacije, obiljezeno mjesto na kojem se nalazis. Kad se osjetis izgubljenim, kazu ljudi u egzilu, stani pred prvi takav plan, i znaces barem gdje si. Pariz je caroban, samo ne znam rasta cu ja ovdje, odgovaram na pitanja: kako je u francuskoj metropoli? "Je suis ici", prvo lice jednine sadasnjeg vremena glagola biti, i to je sve. Voditi dnevnik slijedecih nekoliko dana za "Nasu Borbu" nehotice dozivljavam i kao obracanje prijateljima i osobama koje sam volio ili cijenio, i to mi namece drugacije zahtjeve od uobicajenih dnevnih biljeski, kojima sam sklon. Zato ovaj zadani dnevnik ukucavam u kompjuter umjesto u mali smedji blok za licne biljeske. Mali blok, mali radio i diktafon, dzepni rjecnici, sve malo i lako, govorila je moja prijateljica Mirna; biti u egzilu znaci stalno mijenjati mjesto, zato moras imati sto manje sto manjih stvari. Ona se drzala toga da sve sto ima stane u torbu s kojom je izisla iz Sarajeva devedeset druge. Sjetim se nje svaki put kad se selim. Za ove tri godine u Parizu osam puta sam se selio, s lakocom, zahvaljujuci njenom savjetu. Male stvari, portabl, one za vise funkcija, minijaturni sto i stolice, lezaj na rasklapanje, garsonjera kao kutija, inventivna iskoriscenost svakog centimetra prostora sindrom je izbjeglistva i izgnanstva. Kad god me neko te sudbine prvi put pozove u posjetu, uhvati me klaustrofobija. Danas intervju sa francuskim generalom Jeanom Cotom, komandantom UNPROFOR-a, cija se vojnicka karijera i zavrsila angazmanom u Bosni. Otisao je u penziju na sopstveni zahtjev, nakon sto se posvadjao sa svojim generalstabom, koji nije imao volje da razlucuje ko je u tom ratu napadac a ko napadnuti. Danas, opusten, distanciran i bez obaveza prema ikom, kritican je prema svemu postojecem. To sto se dogadjalo jedva moze potpasti pod kategoriju rata. Ni jedne istinske bitke, kaze. Najcesce je to bilo tako da Mladiceva vojska opkoli grad artiljerijom, granatira i mitraljira duze ili krace, a onda pobije i protjera civile. Kukavicki i prljav rat. Dobijam 50 minuta intervjua u diktafon. Valja sad to prevesti i redigovati, i, ono sto je najteze, objaviti tamo gdje ce biti placeno. Ostati u svojoj profesiji i biti kadar i sada pisati jedino na svom jeziku u egzilu je najgori mogucni izbor. To dokazuje najmanje stotinu tekstova, objavljenih u medijima u mojoj bivsoj i sadasnjoj zemlji, koje nisam naplatio. Daleko od ociju, daleko od naplate. Ne odgovarati na telefonske pozive i fax je manir iscrpljivanja svih urednistava, sa smisljenim ciljem da se moralno indignirate i dignete ruke. Mnogi iskljucivo tako zive: strani fondovi za demokratiju i neplaceni honorari saradnicima. |Subota, 13. septembar U "Le Monde" tekst o Banjaluci specijalnog izvjestaca Kristijana Lekonta. Francuski novinari imaju jednu dobru osobinu: od pojedinacnog, gotovo banalnog s nekom lakocom, koju vjerovatno mogu zahvaliti elegantnoj distanci, nabodu sustinsko. Lekontova prica o Miji Blazevicu, treba li reci Hrvatu, koji je prezivio etnicko ciscenje, ali ne i njegova privatna pilana, koju su Karadzicevi sravnili sa zemljom, prethodno, pokupivsi postrojenja, i Radojici Davidovicu, treba li reci Srbinu, koji je osam ratnih mjeseci proveo u zatvoru u Tuzli i, kao zatvorenik, radio u "muslimanskoj pilani", mozda je i paradigma Bosne u ovom trenutku. Mijo je uz pomoc fonda Evropske komisije obnovio svoju pilanu, a Radojica se, posto je savladao zanat u muslimanskom zatocenistvu, kod njega zaposlio. Sad obojica uspostavljaju kooperaciju sa "muslimanskom pilanom" i to preko Radojicinih hapsadzija, s kojima je on odrzao dobar kontakt. Prica bi se mogla shvatiti kao vulgarno propagandisticka da nije istinita i da ne navlaci na pomisao kako je cijela uzasna bosanska kavalkada bila samo bezizgledan sukob nezivota sa zivotom, nacionalisticke ideologije i neposrednog jednostavnog zivljenja. Nakon sto su se izdogadjali svi narodi, poslije cega polovina tih naroda nije tamo gdje je bila, a tu gdje sada zivi, zivi gore nego ikad, dolazi se na isto: opet se dogadjaju ljudi koji bi, eto, da rade i grade, da se krecu slobodno zbog posla ili prijateljstva, zadovoljstva ili probitka s kraja na kraj Bosne, uprkos svemu. Ko ce im stati na put? U toj inerciji obicne ljudskosti vidim jedini spas za ovu zemlju. Ta inercija je kao trava koja na kraju sve pokrije kao ironican podsmjeh ideologijama i rusiteljima. Ali danas pocinju i opstinski izbori u Bosni, zemlji kojom se slobodno krecu samo stranci. Bar polovina biraca nije tamo gdje treba da glasa, i rezultati izbora, ma kakvi bili, ostace neprimjenjivi. Logika nacionalnih stranaka je ista: "I najgori naš bolji je od njihovog najboljeg". Inercija obicne ljudskosti je druga prica. |Nedelja, 14. septembar Nedelja je dan za telefoniranje. Razgovori upola manje kostaju. Prosle nedelje, umjesto jednog prijatelja u Sarajevu, javila se njegova majka. "Eto gledam trku",odgovara na moje konvencionalno pitanje. "Kakvu sad trku?" "Pa formule jedan, na televiziji", odgovara ova sedamdesetogodisnja starica koju sam upoznao u ratu. Posto ostah bez rijeci, ona nastavi: "Volila sam formulu 1 i prije rata, dok je vozio rahmetli Sena. I on pogibe u vrijeme rata". Fantasticno. Ta stara zena je mnogo prepatila u opsadi Sarajeva, ali s nekim mirom i ubijedjenoscu da iracionalni poremecaj mora proci, sa svijescu o dijalektici haosa i spokojstva, srece i nesrece, zla i dobra. Sjecam se kako me je u ljeto 1992- e ispratila do kapije u jednoj od onih uskih strmih ulica starog Sarajeva, koje je Lorens Darel opisao da se "uvijaju i povijaju prema nebu", i rekla: "Cuvaj se sada. Treba se sada sacuvati. Jer sve ce proci i doci ce opet ono: bilo lani." Za nju je sada sve "bilo lani", i mirno gleda utrke formule 1. A sintagma "rahmetli Sena" je na izvjestan nacin metafora Bosne: samouvjerena casna konzervativnost i prihvatanje svega savremenog. Na tom prividnom paradoksu pocivao je senzibilitet i estetika Bosne: stapao se u njoj na neki prirodan nacin modernitet sa cari ustaljenosti, dubokog nekog bastenskog mira, koji je podarivao osjecanje da je svijet trajan, prepoznatljiv i drag kao staro svratiste. Zbog toga je za mene Bosna uvijek bila okrilje, kraj, pejzaz i zavicaj, nesto staro i jedinstveno u svojoj vrsti, sliveno sa sobom, i kao takvo vise prirodna pojava nego geopoliticka cinjenica. I upravo zato je stradala: ideologije se prije svega okomljuju na ono sto je ljudsko, prirodno i bozansko okrilje. "To ne mozes izmisliti, to moras dozivjeti", sjecam se da je rekao Ademir Kenovic dok smo, poslije jednog od stotine granatiranja Sarajeva u ljeto 1992-e, gledali kako potpuno pustim i gluhim bulevarom, uz koji gore dva solitera od sedmog sprata navise, fantomski tandrce bijeli transporter UNPROFOR-a. Gotovo identicnu scenu pet godina kasnije gledam u Parizu na premijeri njegovog filma "Savrsen krug" u Ciné Cité les Halles. Takve prizore, blize fikciji nego realnosti, dokumentarni snimci su sacuvali kao cinjenicu i svjedocanstvo; iskazati ih u potpunoj dozivljenosti, iz subjektivne vizure izlozenog bica, moze samo umjetnost. Ipak "Savrsen krug" u ovom trenutku dozivljavam vise kao evokaciju dogadjaja, paklene stvarnosti Sarajeva, koju sam iskusio, nego kao umjetnicku transpoziciju. Kenovic je, snimanjem izmisljene price na mjestu tek minulih stvarnih dogadjaja, ostao dosljedan onome sto mi je rekao 1992-e kad je trebalo da izidje iz Sarajeva: "Vracam se sigurno. Pravi zivot za mene je ovdje. Ako ista stvorim, to moze biti samo o ovome sto sad zivimo, i samo ovdje". Poslije dvadesetak dana se doista vratio ("Ja budale!" bio je komentar onih koji su ga prezrivo ispratili. Poslije projekcije, na koktelu, grlim ga prijateljski, naviru mi sjecanja na vrijeme opsade, na zajednicke prijatelje iz tih dana, medju kojima su neki mrtvi, vecina rasijana po svijetu. Ademira okruzuju novinari, probijaju se ka njemu mnogi znanci. Jedan kaze: "E, al` ti je Karadzic odradio scenografiju, svaka cast. Sto ga, bolan, ne dovede da ga predstavis..." Rat je izgleda zaista zavrsen. Pocinje vrijeme fikcija i šege. |Ponedeljak, 15. septembar Fantastika pricinjenog zla jos nije iskazana, ta recenica mi, poslije sinocnje projekcije, neprestano damara mozgom. Pokusavam da je razlucim. Zasto fantastika? Najstrasniji, najodvratniji zvuk koji covjek uopste moze dozivjeti (zamisliti nikako ne moze) je prasak topovske granate u neposrednoj blizini. To je uvijek iznova nesto fantasticno, na sta se ne moze naviknuti niti ikad zaboraviti, i sto ne ostavlja covjeka nepromijenjenim. U Sarajevu se za mene i rijec "narod" identifikovala s tim praskom i preselila u fantaziju. I svako rekreiranje ideologije s predznakom "narod" dozivljavam kao poziv da se topovima opkoli grad, svoj grad, i sruci hiljade granata na ljude, i svoje i "njihove", e da bi im se utuvilo u glavu sta su "istina, pravda i istorijska prava" i kako se ne moze zajedno. Ne metro stanici novom reklamom je upravo prekriven slogan "Voli neprijatelja svoga", izlijepljen za svjetskih susreta katolicke mladezi, na koju je krajem avgusta dosao i sâm papa Ivan Pavao II. Utopisticka, neostvariva parola, suprotna svakom stereotipu neprijateljstva, cija balkanska varijanta je "sto oni nama, i mi njima" i "ceracemo se jos", ali, posto bi za tri dana promijenio tok istorije kad bi se primijenio, ne zasluzuje li taj biblijski paradoks ozbiljno promisljanje? U principu da, ali, kao i sve postojece, i on krije nesnosne djavole detalja. Kako voliti prve koji mi padaju na um: Milosevica, Karadzica, Mladica ili recimo Seselja? Ne samo sto zbog njih na ovoj zemlji nema desetina hiljada ljudi, a ima stotine novih groblja, i sto medju milion rasijanih po svijetu ni ja nemam zemlje i doma, nego i zato sto su zbog njih zemlje naseg zivota, toliko mracne, unazadjene, uprostacene i osramocene. Oni su zato moji ontoloski neprijatelji. Priznajem i pred bogom i pred ljudima da ih nisam u stanju voliti. Zbog njih mi cijeli dan tuce u glavi "fantastika pricinjenog zla". Mjeru njihove rugobe i grotesknosti u ovom trenu jedino Corax uspijeva izraziti. Ostaje mala utjeha da ce ih njegove genijalne karikature nadzivjeti. |Utorak, 16. septembar "I to pa to i sve to", padaju mi na um Nastasijevicevi stihovi, dok otvaram kompjuter da pribiljezim danasnji dan. Jos bih o temi od juce. Bolje da pisem o carima Pariza. Ne mogu. S ljudima kojima se nehotice obracam neminovno je upravo "to pa to". Zato, barem onima koji su me u posljednje vrijeme izravno ili implicitno pozivali "da ostarimo zajedno", moram reci kako se bojim da sam izgubio kondiciju i refleks za grad u kojem sam prozivio najbolje i najljepse godine svog zivota. Nema vise mjesta, nemam ga nigdje. Rekli ste: ima nas jos, istina, povukli smo se, nismo vecina i ne zivimo dobro niti kao prije, ali ima jos mnogo lijepog i pravih ljudi. I ima mjesta za tebe. Nema! Izmedju unutrasnje i stvarne emigracije izabrao sam ovu drugu. Ovdje sam stekao kondiniciju, vi tamo. To su dvije razlicite kondicije. Ovdje je otudjenost prirodno stanje, i gotovo me stiti. Barem izmedju mene i nimalo svijetle buducnosti ne stoje moji ontoloski neprijatelji. I ne prijeti mi da pred nekadasnjim prijateljima ocutim sto se ocutati ne smije. Na primjer, da je nedavna Deklaracija 60 akademika, intelektualaca, pisaca i crkvenih uglednika zalog novih prasaka, od kojih pamet staje, krvi i srama. Potpisi barem polovine njih znace urusavanje gradjanskog duha i gospodstva Beograda. |Srijeda, 17. septembar Izvjestaj o gala premijeri "Savrsenog kruga" za WDR. To je jedino sto sam zaradio ove sedmice. Nisam preveo ni pola intervjua sa Cotom, ali imam dva puta vise teksta za "Nasu Borbu" nego sto moze stati na novinsku stranu. Zato prekidam zadati dnevnik i vracam se svojoj maloj smedjoj svesci. Izlazim u setnju da provjerim koji je dan: ogromni svjetlosni pano na Ajfelovom tornju odtitrava 835-i dan do kraja dvadesetog vijeka. Smanjivanje broja tih dana unosicu kao datume svog licnog dnevnika. |Cetvrtak, 18. septembar Utrosio sam vise vremena na skracivanje nego na pisanje dnevnika za "Nasu Borbu". Sad mi se cini da sam ostao bez najvaznijeg. Unistavam jos nekoliko redaka da bih oslobodio prostor za neku vrstu rezimea odbacenog. Dakle: kad sjecanja zauzmu ljudi a ne narodi, kad pred ocima zaplivaju pejzazi, a ne istorijska ili povijesna prava na njih, kad neko kaze "moj narod" ili "naš narod", a tebi samo prasak u glavi, kad prestanes pricati kako si izisao iz stana pet minuta prije nego sto ce ga takav stvarni prasak pretvoriti u rupu, i cujes da se i u tu rupu neko uselio, s pravom, jer ti nisi gdje treba, kad shvatis, da nije toliko mrtvih i osakacenih, da bi pomama tamo gdje ti je zivot prosao zasluzivala samo cinizam, kad ti bice koje volis napise posljednje pismo, nekadasnji prijatelji ovdje prestanu pozivati na veceru, a tamosnji telefonirati, kad samog sebe pregoris, a ipak ti se ne umire, kad te od "imati" i "biti" zapadne samo ovo posljednje i shvatis da su ljepota i dobrota neizljecive koliko i zlo, e tog trenutka pocinju bezizlazne i neodoljive cari izgnanstva. (Autor je novinar i pisac u dobrovoljnom izgnanstvu u Parizu) #Tranizicija i novo lice knjizevnosti ~Tranizicija i novo lice knjizevnosti ^U haosu simbolicnih putokaza

Odavno siti ideje o tzv. prelaznom periodu, Istocnoevropljani su tranziciju shvatili kao povratak na nesto dobro, a ne kao put u nepoznato

Pise: dr Aleksandar Jerkov

Od uvodnog izlaganja na skupu kao sto je ovaj, ocekuje se da postavi i pokusa da odgovori na vise pitanja. Prvo, i najvaznije pitanje, jeste sta znaci tranzicija i kakav je odnos knjizevnosti prema njoj, ili, bolje receno, kakav je odnos prema knjizevnosti u drustvenoj tranziciji. Pitanje nije nimalo jednostavno, utoliko pre sto je rec o pojmu koji niti pripada knjizevnosti i njenom proucavanju niti ima dugu i koliko toliko pouzdanu tradiciju koriscenja. Tranzicija je, medjutim, stara rec kojoj je promenjen i prosiren drustveni smisao pa deluje kao nov pojam. To je, medjutim, vazan pojam i tranzicija zvuci kao presudan izraz tzv. drustvene svesti nekadasnjeg istoka Evrope. Za drustvene promene koje su se nakon pada Berlinskog zida 1989. godine odigravale na zacudjujuci i isprva po mnogo cemu fascinantan nacin, savremena drustvena misao ponudila je odredjeni istorijski i drustvenopoliticki koncept: to nisu uobicajene ili revolucionarne promene, vec specifican prelazni period koji ima unaped odredjenu svrhu i socijalni smisao. Ono sto dolazi posle prelaznog perioda nije neka nepoznata i tesko predvidljiva buducnost nego dobro poznata slika zivota Zapadne Evrope, dakle nesto sto se lako moze videti u razvijenim i bogatim zemljama Evrope i sveta koje treba da posluze kao uzor drustvenih odnosa. Odavno siti ideje tzv. prelaznog perioda, Istocnoevropljani su tranziciju shvatili kao povratak na nesto dobro, a ne kao put u nepoznato. Medjutim, dobro je stara utopija i dalek, mozda i neostvarljiv cilj - cak i kada to znaci da neko samo zeli da mu bude onoliko dobro koliko je vec odavno dobro drugima. Zato se veoma brzo pojavila nuznost da se okarakterise period ili stanje koje postoji pre nego sto, ako ikad postane dobro. Svrha tranzicije, prema tome, jeste da se posle jednog retardiranog i regresivnog drustvenog sistema dostigne visi drustveni nivo, naravno da bi se zivelo bolje i srecnije. |Bica vecito na putu Ako ne bas prema blagostanju, ono ipak prema drustvenim prilikama koje obezbedjuju bolje i potpunije zadovoljavanje covekovih potreba, putuje se kao u tranzitu. Istocnoevropljani, pristajuci na ideju tranzicije, osudili su sebe na to da postanu "bica na putu". Tek sto su se oslobodili jednog puta u srecnu buducnost, a eto ih opet sa koferom u koji je, navodno privremeno, zapakovano sve sto znaju i imaju, u koji je stao citav njihov zivot i sve nade. Ali sta ukoliko se negde na putu, recimo na granici sudbine svakog coveka, naplacuje skupa carina za sve sto se u zivotu nije imalo? Vreme i prolaznost podsecaju smrtnog coveka da onoga sto nije bilo vise nikada nece ni biti. Sta ukoliko se zato, jos na putu, otvori taj Pandorin kofer tranzicije? Reci nisu bezazlene i ko moze da odoli iskusenju da tranziciju uporedi sa putnikom u tranzitu, zarobljenom na nekom od aerodroma. Sedeci u guzvi, zaboravljeni putnik ceka sledecu vezu koju je kontrola letenja iz nekog udaljenog centra ekonomske moci uputila na drugi aerodrom? Sa jedne avionske linije valja preci na drugu bez zadrzavanja, bez ulaska u neku nezeljenu, nepotrebnu usputnu zemlju. Citavo drustvo lici na putnika koji ne moze da stigne na svoje odrediste direktno, vec mora da se uputi u pogresnom pravcu da bi tek odatle, docnije, krenuo na pravo mesto. Put koji makar privremeno vodi u pogresnom pravcu sam po sebi je suvisan i nezeljen, on vodi tamo gde se ne zeli ici. Smisao i svrha putovanja jedino je u tome da se stigne na konacan cilj tamo gde se zapravo jos uvek ne putuje, iako postoji uverenje da ce se kasnije ici. Samo putovanje, naravno, nije cilj, a skretanja su u najboljem slucaju nuzno zlo. Prednost da se i na usputnoj stanici mozda moze desiti nesto zanimljivo i vazno, ili tragicno, sasvim se zanemaruje. Cak ni ljubav na prvi pogled, a nekmoli neka dalekosezna spoznaja, nisu dozvoljeni putniku u tranzitu: on mora ici tamo gde je krenuo, mesta na kojima se zaustavlja moraju ostati pogresna, privremena odredista. Proces drustvene tranzicije kojoj je unapred odredjen cilj valjalo bi sto pre okoncati, maksimalno skratiti, osloboditi se suvisnih neprijatnosti i kasnjenja. Ali sta ukoliko taj proces traje toliko dugo da nasi zivoti, ili njihov najbolji deo, moraju da prodju pre nego sto se priblizimo zeljenom odredistu, a kamo li stignemo do toga da nam bude dobro barem onoliko koliko i drugima? Kao da ce nas, uostalom, neko cekati, kao da je ovo bajka o kornjaci i zecu. [ Tek sto su se oslobodili jednog puta u srecnu buducnost, a eto opet Istocnoevropljana sa koferom u koji je stao citav njihov zivot i sve nade ] |U tranzitu za Evropu Pre nego sto ovaj uznemirujuci ton ovlada onim sto zelim da kazem o tranziciji i novim licima knjizevnosti, neka mi bude dopustena jos jedna digresija poput ove o putniku u tranzitu koji se nevoljno udaljava od cilja da bi tek na kraju putovanja sleteo na pravo mesto. Rec je o gradu u kome se nalazimo i u kome se odrzava skup o tranziciji. Novi Sad je, kao i mnogi drugi srpski gradovi neka vrsta tranzitnog grada, na tranzitnom pravcu ka Evropi, ili dalje od Evrope, zavisno od toga kuda se ide. Sa urodjenim osecanjem za cinizam panonske ravnice, u kojoj su svi pravci dovedeni u istu ravan i zauvek prikovani za dno bivseg mora, moglo bi se za razgovor o tranziciji i novim licima knjizevnosti kazati da je neka vrsta putokaza. Ukoliko ga dobro razumemo, on bi trebalo da upucuje na nova lica knjizevnosti, ali bi istovremeno morao da nesto kaze i o tome ima li knjizevnost kakve veze sa tim drustvenim tranzitom, prometom koji se obavlja u nekadasnjim socijalistickim zemljama. Ostavimo, naravno, sam pojam tranzicije na miru, problematican je koliko i svi drugi, ali i upotrebljiv jer bi bez njega bilo jos teze govoriti o zemljama koje danas jedva da znaju sta su. Da se rastrojenim i problematicnim drustvima na istoku Evrope oduzme carobna formula tranzicije, jedva da bi mogla da kazu kako da se nazovu, narocito ako ne postoji zelja da se bude grub prema otimacini i haosu, prema novoj drustvenoj deregulaciji i bezosecajnosti koja se u njima ne moze prikriti cak ni najboljim medijskim manipulacijama i politickim objavama. I tako, sedeci okruzeni stvarnim i simbolicnim putokazima umesto "tablicama vodiljama" (Bloh) - koji nicu oko nas da nas bolje upute na najnovije saznanje o prelasku iz socijalizma u postindustrijsko drustvo, sta da pomislimo o knjizevnosti? Da ona treba da izrazi drustvenu tranziciju, ili da drustvena tranzicija treba da otkrije novo lice knjizevnosti? Zar se sme od Istocnoevropljana ocekivati da razmisljaju o tome kako i da li knjizevnost izrazava i odrazava, preslikava i podrazava, oblikuje i razoblicava drustvo i drustvene promene? Lakse bi bilo ponovo citirati Marksa i Engelsa nego govoriti o tranziciji kao nekoj vrsti drustvenog izazova knjizevnom oblikovanju. |Poslednje ideolosko pribeziste Ili je zapravo rec o necem drugom, da je u promenjenim drustvenim okolnostima promenjen i drustveni status knjizevnosti? Da li je tranzicija zapravo rusenje poslednjeg ideoloskog pribezista? Od antike do romantizma pratili smo udaljavanje od ideje da su knjizevnost i umetnost bozanskog porekla. Ovaj spori proces isao je od ideje stvaralastva izrazene slikom invokacije do stvaralastva kao ploda inspiracije. O transcendentalnoj nuznosti umetnosti i knjizevnosti zato je nemoguce govoriti posle Hegela. No, ne treba zaboraviti da nebo jos nije ni sasvim opustelo u devetnaestom veku, a odmah je prekriveno kulturom, da se jos neko vreme ne vidi sva usamljenost modernog coveka. Dok se u knjizevnosti razvija moc predstavljanja drustvene nuznosti i radi sa empirijskom gradjom, kao u razdoblju realizma, sa druge strane se kultura pretvara u zamenu za religiju (M. Arnold). To je ona perspektiva koja ce pomoci da razumemo sta se danas desava: u toku je jedan nemilosrdan drustveni proces koji brise iluziju o vaznosti i znacaju kulture i sve svodi na trziste potreba, masovne zabave i zarade. Drustva u tranziciji odjednom su umetnost ugledala na trzistu na koje se iznose svakovrsne robe: znanja, sposobnosti, potrebe, informacije, mediji, a vise od svega novac i kapital. Nekadasnju sekularizaciju umetnosti, koja je ipak oslobadjala umetnicki izraz i okretala stvaralastvo ka coveku prepustenom samome sebi, nasledila je "ekonomimeticka" (Derida) degradacija umetnosti: novo lice knjizevnosti je zapravo lice umetnosti na trzistu. Knjizevnost je u dugom vremenskom periodu koji kulminira socijalnim diktatom prethodne epohe trpela ideolosku prinudu i stalnu kontrolu, ali je takodje jos uvek bila vazan sudeonik drustvenog zivota. U tranziciji, knjizevnost je prepustena samoj sebi, ali umesto da uziva u novoj slobodi, ona je pritisnuta novom beznacajnoscu, jer je ostala bez drustvene moci i uticaja. Ko hoce da pise i cita moze, sto god ga je volja, ali to vise sa vaznim i ostaje presudnim stvarima u jednoj zajednici nema nikakve veze. Stvari su sada vec otisle predaleko. Ocito je da se o tranziciji nece govoriti sa namestenim politickim osmehom na licu. Zato je trenutak, da se zapitamo, sto god da to zapravo znaci, da li cemo o tranziciji i knjizevnosti cuti ono sto zelimo da cujemo? Ili, drugacije receno, mozemo li uopste da cujemo sto ne zelimo da cujemo? [ Danas je u toku jedan nemilosrdan drustveni proces koji brise iluziju o vaznosti i znacaju kulture i sve svodi na trziste, potrebe, masovne zabave i zarade. Drustva u tranziciji odjednom su umetnost ugledala na trzistu ] |Nova lica nedovrsene drame Cilj ovog upozorenja nije da se skrene paznja na slusanje, na "uho Drugoga" (Derida), niti na cenzuru receptivnog polja, nego na simbolicku osnovu ljudskog bica: kao sto citavog zivota odbija da cuje jedino ozbiljno upozorenje, jedino zaista vazno saznanje - memento mori - tako covek odbija da cuje kako zivi. Nije problem samo u nasim pojmovima i jeziku, iako upecatljivo na njih skrece paznju citava istorija misljenja od Nicea i Hajdegera do Deride, ili od Hjuma i Kanta do Vitgenstajna, nego u covekovom simbolickom ustrojstvu koje podrzava odredjeni drustveni poredak - i to smo saznavali od Frojda do Lakana, od Spenglera i Tojnbija do Horhajmera i Adorna, do Fukoa, do Bodrijara, do Sloterdajka... Bez tog saznanja ne moze se doneti presuda o smislu i svrsi tzv. procesa tranzicije, ali ni o novim licima knjizevnosti, novim licima jedne stare, nedovrsene drame predstavljanja sveta i govora o njemu. Jer, da jos jednom na to skrenemo paznju, ko kaze "tranzicija i nova lica knjizevnosti", taj zapravo postavlja staro pitanje odnosa drustvenih procesa i knjizevnih izraza. Da li zato sto misli da na stara pitanja postoje novi odgovori, ili pitanja i postavlja jer zeli da cuje stare odgovore? Ima li uopste novih lica, ili su sva lica stara, izbrazdana sumnjom i osakacena iskustvom, naborana kao ona poznata slika Beketovog lica nalik na posmrtnu masku kojom vlada jedan strasan grc? Jesu li sva lica kao Andriceva posmrtna maska sa cvrsto stisnutim vilicama i gotovo neprimetnim usnama, ili slika Crnjanskog pred smrt, usahlih obraza, bez ijedne reci na usnama, takodje zgrcenim? Pojavljuju li se nova lica knjizevnosti, ima li na istorijskoj pozornici novih lica koja ne dozvoljavaju da se spusti zavesa saznanja o konacnosti ljudske sudbine i dometa stvaralastva, da se najzad okonca svaka predstava u knjizevnosti, mozda i svaka predstava o njoj samoj? { U Novom Sadu je 5. i 6. septembra u organizaciji K21 K (Kluba 21 knjizevnika) odrzan skup na temu "Tranzicija i novo lice knjizevnosti". Jedan od ucesnika tog skupa bio je i dr. Aleksandar Jerkov, cije ce izlaganje NNB objaviti u dva nastavka. } |Vizija knjizevnog blagostanja Ukoliko ostavimo po strani neke od najznacajnijih tema naseg doba, kao sto su drustvena represija, odnos bica i jezika, ili iscezavanje subjekta, preostaje nam covek koji sebe i ne poznaje osim kao svoju proslost. Ta proslost je obelezena potrebom da se zamislja drustvena sloboda, dok se zamisli uvek pretvaraju u neku vrstu represije nad onim sto covek dozivljava. Ono sto covek zamislja i zeli oduvek je jace od onoga sto dozivljava i poznaje. Zato se drustvo potcinjava subjektu koji ocekuje, nada se, cezne za necim, recimo za drustvenim blagostanjem kao ciljem tranzicije. Ili recimo knjizevnim blagostanjem, kao nekom vrstom umetnickog spasenja? Subjekt koji je izgradjen na mehanizmima zudnje i odlaganja njenog zadovoljavanja, prema tome, opstao je i na kraju ovoga veka. To je lice koje opstaje uprkos svemu sto mu nedostaje i bas zato sto mu nesto uvek nedostaje, kao da je najvaznije da se produzi nepodnosljivo stanje oskudice. Lice osujeceno i omoguceno onim sto nema. To je isto lice koje se pomalja na kraju svakog istorijskog procesa, lice koje se ruga saznanju i postojanju. Postistorija pocinje, a mozda i okoncava tamo gde pociva svaka obmana: tranzicija, poslednji ostatak nekadasnje nesavrsenosti, osudjena je na to da nas dovede u stanje u kome smo vec bili, da zato sto se nadamo da cemo ziveti bolje pristanemo na to kako zivimo. A zivimo. Imamo tekucu vodu i prodavnice uglavnom pune robe. Zar to nije dovoljno, ili je teze saznanje da zivimo isto, osujeceno i privremeno - jer sinovima ljudskim biva isto sto i stoci biva, radjaju se i umiru, i opet isto biva, kako kaze Knjiga Propovednikova. |Berza novih ideja Otkud sreca treba da se javi samo zato sto je nekada tzv. drustveni zivot bio odredjen na berzi politickih diktata, a sada je vezan za berzu demokratskih razmena? I bez Knjige Propovednikove, bez konacnog ishoda svih procesa i tranzicija, jasno je da se nas zivot sveo na odjek uslovljen berzom na kojoj se razmenjuju novac i moc, roba i usluge, a najvise civilizacijski model svakog poslovanja, onom berzom na kojoj svi moraju da se uklope u vec postignuti drustveni model. Berza i ideja razmene kao modeli pravde samo su konacna posledica novovekovnog modernizma: tranzicija moci i vlasti na berzi je nalicje predstave o tranziciji kao ulaznici u svet spasenih, odabranih, srecnih. Dosta o tome, utoliko pre sto se na ovoj berzi pojavljuju zajednice ljudi, a ne samo pojedinci, sto smo saterani u to da budemo predstavnici svojih zajednica ili uzaludni begunci od zajednicke sudbine. Jedan mali narod, gurnut u pakao u koji je pohrlio sa uzaludnom i zastarelom nadom da ce tu obnoviti istorijske zasluge i odlikovati se medju narodima, sta jedan takav narod, i svaki covek koji je u spisak zivih upisan kao da on sam po sebi jeste taj narod, moze da ucini i cemu da se nada? Nas je grob vec iskopan, treba li samo da legnemo u njega, ili nam je velikodusno dopusten hamletovski skok u raku, u jos jedan monolog, dug, o tranziciji, o novim licima knjizevnosti? Ili nam vise valja da u rukama premecemo lobanje starih dela, kao sopstvene posmrtne ostatke, da bismo znali: zivota nece biti za nas, uskoro. I ako tranzicija treba da nas osvesti, onda to nije zato da bi nam ponovo ponudila neku buducnost kada ce nam biti dobro, nego da nas podseti da smo samo danas tu. Ko bi zeleo da bude iskren prema sebi, iskren od bola otreznjenja od istorije umetnosti i ideologije vecnosti umetnosti, taj bi morao da osvezene imaginacije prakticnog uma odjednom uvidi kako i stvaralacki zivot valja ziveti pre svega kao zivot, bez ikakve predrasude o buducoj slavi, bez ikakve iluzije o smislu i svrsi zrtvovanja. Da tranzicija nije nesto sto ce sutra proci, pa se samo treba pretrpeti, nego je to proces u kome postojimo i izvan koga nas nema. Ako tranzicija treba da nas u necemu osvesti, da nam pokaze novo lice knjizevnosti, onda je to istina da knjizevnost mozda blazi muku svakodnevnog opstanka, ali ne spasava. Ako u tranziciji postoji neka radost ili uzas, onda je to otreznjujuce shvatanje da vise nema nikakvih iluzija. #Portret: Zoran Gajic ~Portret: Zoran Gajic, trener jugoslovenske odbojkaske reprezentacije ^Mirni dirigent s olovkom

Za Zorana Gajica slobodno moze da se kaze da je mag jugo-odbojke. To sto on to ne priznaje je njegovo pravo i njegova etika. U to su se uverili brojni strucnjaci, ali i totalni laici, koji su preko noci postali zaljubljenici odbojke, tog sporta za 21. vek

Petar Stanisic

Cuda se ne dogadjaju tri puta. Ako je bilo onih koji su osvojenu bronzanu medalju na Evropskom sampionatu u Atini smatrali cudom, ako su "neverne tome" smatrali "bronzu" iz Atlante super-cudom, ako je bronzana medalja sa Svetskog kupa u Tokiju imala blagi ukus cuda - "srebro" iz Den Bosa i Ajndhovena najveci je uspeh odbojkasa u poluvekovnoj istoriji i jedan od najvecih uspeha jugoslovenskog sporta. To vise nije cudo. To je slatko-gorka realnost. Kako je ko dozivljava. Svetski i evropski sampion Italija porazena je i ponizena. Slicno su prosli Slovacka, Nemacka i Francuska. Grci su prezadovoljni sto su dobili od "jugovica" citav set na poklon. Jedino su Rusi trijumfovali nad "plavom cetom". Doduse - dva izgubljena seta na razliku ne ulaze u odbojkasku istoriju. Semafor je ovoga puta bio neumoljiv - 0:3 za "plave" (u poenima 38:46). U tim trenucima (a bilo je to vec prvog dana) za vecinu ljubitelja odbojke - "plave ladje" su potonule. Na srecu jedan covek, po cijim partiturama se "svira" "plavi" evropski hit nije gubio ni veru ni nadu. Verovao je u svoje momke, koji su mu uzvratili punom merom. Jedini su koji su "vanzemaljcima" Holandjanima uspeli da otrgnu jedan set i gotovo tokom citave utakmice budu rival dostojan evropskog finala. Taj covek zove se Zoran Gajic, prvi trener jugoslovenske reprezentacije i strateg svih trijumfa iz Atine, Atlante i Ajndhovena. Sudbina je htela da se medalje iskuju u gradovima cija imena pocinju na slovo "A". Kako je 1999. godine prvenstvo Evrope u Becu vreme je da se pod "B" osvoji - zlato! |Meteorski uspon Za samo dve i po godine odbojkasi su stigli od samog evropskog dna do najvisih visina. Nije to bio plod ni srece ni slucajnosti. Strpljivo su gradili svoju "Vavilonsku kulu" ljubomorno je cuvajuci od karijerista i zavidljivaca. Odigrali su za to vreme 53 utakmice i pobedili 39 puta. Negativan bilans jedino imaju u susretima s Holandijom i Italijom. S Rusijom su "pata karte", a jedina reprezentacija od 20 sa svih pet kontinenata, koja je pobedila Jugoslaviju bila je Spanija. U utakmici u Hihonu s abnormalnim trajanjem od tri sata i 40 minuta! A, gde je tu Zoran Gajic, koga smatraju magom sa carobnim stapicem? On jedva da je pomenut u dosadasnjim novinskim redovima. E, on je bas tu. Ne priznaje da je mag i da ima carobni stapic. Odgovorno tvrdi da je samo delic jednog izuzetno sposobnog i stabilnog organizma u kome se tacno zna "ko kosi, a ko vodu nosi". Igraci su "najveci krivci", jer su razbili jugoslovenski kompleks i pruzali najbolje partije kad je to bilo najteze. Tu je i strucni stab u kome pored Gajica disu jednim "dahom" - drugi trener Jovica Cvetkovic, Dragan Mihajlovic, Aleksandar Pocekovic i lekar Ljuban Martinovic, selektor Lazar Grozdanovic. Tu su i predsednik OSJ Aleksandar Boricic, generalni sekretar Slobodan Milosevic, potpredsednik Nenad Golijanin i "crnci" Dragutin Cuk i Sonja Moro... Mnogo je neprospavanih noci da bi se ostvarili bar minimalni uslovi za pripreme, avionske karte i druge troskove. Sada je to prijatno-neprijatna proslost. Medjutim, od slave se ne zivi. Vicesampioni Evrope vec u decembru igraju na kvalifikacionom turniru u Atini za odlazak na Svetsko prvenstvo u Japanu 1998. godine. Protivnici, sve samo "medaljasi" - Grcka, Svedska i Francuska. U sportu, vise nego u zivotu, nije vazno sta si uradio juce, vazno je sta ces da uradis sutra. S puno pompe objavile su novine da je Zoran Gajic posle uspesne karijere u Grckoj spakovao kofere i vratio se da preuzme jugoslovensku odbojkasku reprezentaciju. Tacnije, da nastavi tamo gde je stao. Doduse, rec je rec, ali Zoran nije postao profesionalac 27. juna ove godine - kako se "belezi" u novinama. Videvsi u kakvoj se situaciji nalazi Odbojkaski savez Jugoslavije utanacio je s predsednikom Boricicem da se dogovore kad sve prodje i kad se smire svi finansijski talasi. A, oni su vise nego burni. Procitasmo da je OSJ u ovom trenutku duzan 200.000 dolara. Od tapsanja i lepih reci bole i ledja i glava, a od besparice otpadaju "usi". Mogao je Zoran da se prihvati treniranja grcke reprezentacije s kojom bi sigurno osvojio neko bolje mesto nego sto je "fenjer" na Prvenstvu Evrope. Odbio je i debele sveznjeve "zelenih" i pored ozbiljnih i vise nego prihvatljivih ponuda celnika grcke Odbojkaske federacije. Rekao je istorijsko - NE. Ponovo je, na srecu, uplovio u jugoslovenske odbojkaske amaterske vode da ostvari najveci uspeh: SREBRNU MEDALJU evropskih prvenstava. A, plata i nagrade - kako padne i kad padne! Nadajmo se da ce se klima promeniti i da ce odlicja zazvecati pravim zvucima i probuditi uspavane savesti onih koji od tih medalja izvlace i najvece koristi. Vodio je Zoran Gajic juniorsku reprezentaciju Jugoslavije na Svetsko prvenstvo u Kairu, 1991. godine. "Plavi" su bili oko desetog mesta i u secanju mu je vise ostao podatak da je Goran Vujevic zakasnio dva dana, jer je izgubio pasos, nego plasman za zaborav. Izgleda da se "istorija" ponavlja. Pred utakmicu protiv Bugarske u Sofiji Goranu je istekao pasos, a na jedvite jade dobio ga je pred odlazak u Holandiju, u kojoj je bio jedan od nasih najboljih igraca. Upijao je na pocetku karijere od svih koji su o odbojci znali vise od njega. Ne moze da zaboravi magistra Srdjana Ilica, koji ga je dobro izbrusio pred pocetak treninga u Omoljici sto nema prozivnik, plan i program treninga. Tu je i Aca Zavisic, ali i Lesek Doros, izvanredan trener i jos veci odbojkaski diplomata i direktor. Saveti Lazara Grozdanovica (i docnijeg saborca i saputnika u svim bitkama) bili su mu i te kako dragoceni. {Ogledalo |Rekao - ne porekao "Sudije finalnog susreta protiv Holandije permanentno su pomagale domacinu. Bio sam primoran da posle jedne kardinalne greske burno reagujem. Ustao sam i trazio od sudije da mi pokaze crveni karton. Morao sam to da ucinim cak tri puta, pre nego sto sam "pocrveneo". Zeleo sam na taj nacin da pokazem i delegatu i svima u dvorani da nam je jasno da nas sudija potkrada. Ne kajem se zbog toga. Zao mi je sto to nisam ucinio vec u prvom setu, jer je glavni sudija posle moje reakcije diskretnije svirao u korist Holandjana"...
***
"Bili smo dostojni velikog finala. Vise nismo mogli da postignemo protiv izuzetno spremnog protivnika, i isto tako spremnih sudija".
***
"Nikada vise ne sme da nam se dogodi da nepripremljeni odemo na neko veliko svetsko takmicenje. Igraci su se povredjivali zbog neadekvatnih patika, koje su uz to kasno stigle. Cak sam se i ja povredio. U Holandiju smo stigli "precicom" preko Londona i posle deset sati putovanja propustili trening pred kljucnu (moglo je da se dogodi - sudbonosnu) utakmicu sa Rusijom..." } |Ispod leda - vulkan Imponuje njegova ledena mirnoca dok sa klupe vodi utakmice. Za razliku od njegovih kolega iz drugih sportova, koji se duz linije igralista krecu kao lavovi u kavezu dobacujuci sudijama i svojim igracima sve i svasta (cesto skaradne sadrzine), Gajic veoma retko ustaje. Zaslugu za to imaju rigorozna pravila odbojkaske igre (za svako ustajanje dobija se zuti, ili cak crveni karton), ali jos vise saznanje da ne sme medju igrace da unosi nepotrebnu nervozu. Kad se izgubi utakmica prihvata krivicu na sebe i igracima nikad ne prigovara, jer su ucinili sve. A i porazi su sastavni deo sporta. Bilo je tuznih poraza (a bice ih i ubuduce). U najtuznije spadaju dva protiv Rusije. Tokom kvalifikacija za Olimpijske igre u Kopenhagenu vodili su "plavi" sa 2:1 u setovima i 14:12 u poenima. Nasim greskama izgubili smo set, a zatim i utakmicu i morali na popravni. Rusima smo dvostrukom pobedom na Olimpijadi to vratili, a poraz (bolan) iz Den Bosa tek treba da se vrati. Kaze se da je najsladja pobeda - ona poslednja. Slatka je ta pobeda nad Francuskom koja nam je donela "srebro", ali je jos sladja bila nad olimpijskim pobednikom iz Barselone, Brazilom. Jugoslavija je pobedom od 3:2 usla u veliku cetvorku svetske odbojke u Atlanti. I, kad je osvojena bronzana medalja "led" se sa "Gajinog" lica istopio i proradio je pravi vulkan od radosti. Gest decenije nacinio je Zoran Gajic na prvenstvu Evrope u Atini. U cetvrtom setu, kod vodjstva "plavih" od 2:1 protiv Grcke uveo je u igru tri rezervna igraca. To je bio potez kao kada bi fudbalski trener zamenio cak sest igraca. Na parket su usli Rajko Jokanovic, Djordje Djuric i Djula Mester, a izisli su Nikola Grbic, kapiten Dejan Brdjovic i Zarko Petrovic. Grcki novinari su povikali: "Pa, on je lud"! Drugi su komentarisali: "Utakmica je prodata"... "Gajic igra poker", tvrdili smo ni sami ne verujuci u to. Rezerve su zaigrale izvanredno. Djordje Djuric je od 17 dobijenih lopti iskoristio cak 16. Domacin je porazen, a publika je razocarano napustila dvoranu i do kraja prvenstva veci deo nije se ni vratio. "Da li igrate poker"?, upitali smo ga na konferenciji za novinare. "Ne samo da igram nego nikad ne gubim", samouvereno je odgovorio Gajic. Slicne "pokeraske" poteze povlacio je u Atlanti. Protivnici su pripremali taktiku kako da zaustave Brdjovica, ali ne i Bateza. A, na "stop" Batezu iznikao je Djordje Djuric. Ni Den Bos i Ajndhoven nisu prosli bez Gajicevih "kockarskih" gestova. Za vreme tajm-auta, koji traje 30 sekundi treneri se trude da igracima daju sto vise informacija. Zoran se opredeljuje samo za jednu - onu najbitiniju. Svestan je da vecina saveta i ne dopire do usiju njegovih pulena. U strucnom stabu postoji podela rada. I svako je zaduzen za svoj deo posla. To je mozda i jedna od tajni uspeha "plavih". Ima Zoran i svoje ljubimce. To su Igor (ima 8 godina) i Isidora (pet godina). Jos su mali, pa se ne zna da li ce da krenu ocevim stopama. Majka Zorica, nekadasnja medicinska sestra, prestala je da radi u Domu zdravlja i sada samo "vida rane" svom sve popularnijem suprugu. Ima puno razumevanja za njegova duga odsustvovanja. U stvari, jos je nije pitao za misljenje o tome. NJegovi ljubimci su i Djordje Djuric, Vladimir Batez, Zeljko Tanaskovic, Slobodan Kovac, Nikola i Vladimir Grbic, Slobodan Boskan, Djula Mester, Rajko Jokanovic, Andrija Geric, Goran Vujevic, Igor Vusurovic, Dejan Brdjovic, Zarko Petrovic, Strahinja Kozic, Ratko Pavlicevic... svi oni koji su krcili put do "bronze" i "srebra" i oni cije vreme tek dolazi. Za Zorana Gajica slobodno moze da se kaze da je mag jugo-odbojke. To sto on to ne priznaje je njegovo pravo i njegova etika. U to su se uverili brojni strucnjaci, ali i totalni laici, koji su preko noci postali zaljubljenici odbojke, tog sporta za 21. vek. On nema (i ne moze da ima) nikakav hobi. Odbojka je i njegov zivot i njegovo jedino zanimanje. {Biografski podaci Rodio se 28. decembra 1958. godine u Pancevu. Osnovnu skolu zavrsio je u OS "Dositej Obradovic" u Omoljici, a gimnaziju "Uros Predic" u Pancevu. Fakultet za fizicku kulturu zavrsio je 1983. godine u Beogradu. Ni otac Ilija (rano je ostao bez oca) ni majka Zorica nisu se bavili sportom. Od njih nije ni mogao da nasledi odbojkaski pedigre. Zaigrao je odbojku u drustvu, pa zatim u "Mladosti" iz Omoljice. Jednu sezonu igrao je i u "Jedinstvu" iz Stare Pazove. Dok je bio na studijama vrzmao se po terenima Partizana, ali ga iz tih vremena skoro niko i ne pamti. Polozio je i sve ispite za magistraturu, ali u kompjuteru ima sve podatke o holandskoj, italijanskoj ili ruskoj reprezentaciji, o svakom nasem i stranom igracu. Za magistarski rad nema vremena, iako je "prakticni deo" osvajanjem medalja vec polozio sa desetkom. Trenerski hleb "od devet kora" poceo je da jede pre 17 godina u Omoljici. Napredovao je sporo, ali postupno. Skoknuo je do susednog Starceva, da bi se preselio u Novi Sad i sedam godina vodio Skolu odbojke u Zavodu za fizicku kulturu. "Usput" je bio pomocnik Dusku Visekruni, a zatim Poljaku Leseku Dorosu, da bi uz savetnika Lazara Grozdanovica postao i prvi trener Vojvodine. S Vojvodinom je osvojio dve sampionske titule i jednu titulu pobednika Kupa. S Arisom i Orestijadom bio je vicesampion Grcke, gde je proglasen za trenera godine. Nikad mu nije palo na pamet da "okaci patike" o klin i napusti vrucu trenersku klupu. Bez obzira sto se zivi za pobede i od pobeda rad mu predstavlja najvece zadovoljstvo. Rad je njegov jedini pedigre. } #Sok nedjeljom ~Sok nedjeljom ^Sazaljenje

Pise: Mihailo Radojicic

Najpopularnije lirske narodne pjesme u CG jos uvijek su tuzbalice. To su one pjesme u kojima se kukajuci pjeva "o mrtvima sve najbolje". Mi smo inace narod koji od svih ljubavi najvise voli sazaljenje. Po naravi nasoj, najvise se rasprdi, nas narod, za onima koji su mu niko i nista. Tako i na taj nacin se ovih dana u CG zali za vazecim predsjednikom Momom. Kako je licno posumnjao da ga narod zali Momo je emitovao na TV CG u okviru EPP jedno veliko sazaljenje za samim sobom. Objavio je da je ostao bez novca za kampanju koja njemu nista ne treba, ali ce narodu nedostajati... Pa u tom smislu moli ne bi li mu ko bespovratno uplatio koju paru na ziro-racun. Sjutradan je izjavio da iz svojih dzepova svoju kampanju sprovodi. Izgleda da su mu puni dzepovi, jer prazni ne ucestvuju ni na buvljaku. A pored toga, neka se stidi! Brzo li je potrosio Slobove pare! Momovi obozavaoci imaju posebno vaspitanje i tacno im kaze, sta da kazu, kako da ga zale i sazaljevaju. U H. Novom se doseljenici (izbjeglice) iz ratnog susjedstva fale kako imaju 9.000 pusaka u "slucaju"... (?) da Momu treba "podrska". Ne fale se glasovima nego onim od cega su pobjegli, oruzjem!!! I na koga ce ga uperiti?... Nece valjda na one koji su ih prihvatili. Gosti uglavnom nikad ne potezu oruzje na postenog domacina, osim u ovakvim slucajevima kada se zanose Momom. Isti je poducio svoje glasace da stalno cavkaju kako ce im trebati pasos za Beograd. Za sada Evropa ukida pasose, a Crnogorci imaju namjerenije da upravo idu tamo dje pasosa nema i imace samo jednu pasosku kontrolu, onu kod Prijepolja... A kad nju pasaju vise im nidje trebati nece. Tako neki idu sigurno u 21. septembar a neki u 21. vijek. Mi znamo kako? Ako odemo s Momom ceka nas samo "datum" (21. sept.) a ako odemo bez njega sacekace nas citav (21.) vijek. Bez obzira na sazaljenje koje je preko TV izrazilo materijalno stanje naseg predsjednika, on se uslikao s najuglednijim Crnogorcima u istoriji za svoj propagandni spot. Nabrkao je u slikama sve najbolje Crnogorce do sebe samoga. Od Ivana Crnojevica, preko sviih Njegosa do Lalica, Kisa i Save Kovacevica... Ako ima iko ziv od tih porodica valjda ce se pitati otkud Momo s njima. A ja se pitam, kad je sabrao tolike junake, dje mu je Slobo i oni junaci koje je Momo poslao na Dubrovnik bez povratka. Sto se s njima ne slika. To su jedini ratnici u istoriji CG kojima nije dodjeljeno nijedno priznanje, pa neka ih makar on prizna, u korist predizborne kampanje. P.S. Momo, tradicionalna zelja Crnogoraca je da se mrtvi dignu. Ti se ne dizi! Znas li koliko bi nas kostala repriza? #TV mreza ~Povratak u buducnost ^Shall We Tell The President?

Ovim tekstom objavljujem svoju kandidaturu za Predsednika Srbije 2001. godine! Ako budem imao srece pa se kandiduje samo nas 11 ludaka - a gomila para iz ove sezone ostane ista - to znaci da cu u svoj dzep 2001. strpati tricavih 18.660,2870812 DEM, sto ce mi omoguciti da te godine, recimo, letujem na Zvezdari, bez vode, sto je ideal svakog ljubitelja nezagadjene prirode...

Pise: Petar Lukovic

Iz mentalnih razloga koji mi nikad nece biti jasni, mesecima sam ziveo u blazenom neznanju; verovao sam, naime, da je kolicina evidentiranih predsednickih kandidata (sedamnaest komada) direktno proporcionalna njihovoj erotskoj zelji da budu Kalif Umesto Kalifa, i da tu, dakle, pare nisu nikakav izazov. Kako sam ispao glup! Otezale a krajnje naivne sopstvene oci otvorio mi je ekonomskim recnikom moj prijatelj Mita B, pitajuci me, smrtno ozbiljan - zbog cega se ove godine nisam kandidovao za Predsednika Srbije (PS)? U trenutku sam uhvatio sebe u slatkom zabezeku: prvo, odgovara mi rezidencija u Pionirskom parku (trolejbusom 40, sa Zvezdare, direktno idem na posao), drugo - u okolini rezidencije ima dovoljno hlorofila za moja predsednicka pluca, trece - radno vreme od 11 do 14 casova sasvim lezi mom histericnom karakteru, cetvrto & peto - bas bih mogao da otputujem u sluzbenu i prijateljsku posetu Londonu na nekih sest meseci... Uglavnom, da vas ne gusim svojim predsednickim ambicijama, lepo sam se osecao pod Mitinim pitanjem; poenta je, medjutim, stigla onog casa kad je Mita polako, kao da govori detetu od dve godine, objasnio da je svaki predsednicki kandidat (Jedan Za Sve, Svi Za Jednoga, Jedan Ko Nijedan, Jedan Protiv Svih, Svi Iza Jednog, Jedan Yogi Letac Za 7.000 Skakaca, Jedan Na Jedan) iz drzavne kase dobio Neke Novce za sopstvenu promociju. Refleksima otezalim od belog presecenog kiselom, u treci mah pomislio sam da su Neki Novci sitnica; dobiju kandidati za topli obrok i po koju dnevnicu; imaju po koji dinar da caste birace; sramota je da se setaju Srbijom a da nemaju svoj kolor poster. Nakon dramske pauze od nekoliko sekundi koje su izgledale kao vecnost - moj drug M. B. srucio mi je istinu u lice: drzava Srbija odvojila je oko 780.000 dinara (cirka 205.263,157894 DEM) za p. kandidate, sto kad se podeli na 17 likova iznosi svega 12.074,3034055 DEM po Kandidatu cija imena ni u ludilu ne smem da pomenem jer je ovih dana na snazi Jezovita Izborna Sutnja. Pomisao da sam tek tako, kretenski, propustio/izgubio 12.000 DEM nije mi davala mira; za te pare, recimo, mogao bih 805 dana uzastopno da kupujem dva flase belog & cak dve kisele vode, a da ne osetim! Za te pare, recimo, mogao bih da kupim 11.403 primerka "Nedeljne Nase Borbe" i da tako posedujem 11.403 svojih fotografija s ove strane koju upravo citate ili na kojoj upravo rucate. Za te pare, recimo, mogao bih da otvorim mali autoput u Zvezdarskoj sumi, mogao bih da stampam parole "Lukovicu, s tobom su svi putevi otvoreni", "Lukovicu, mladje su uz tebe", "Za Srbiju s Lukovicem na njenom celu!", "Lukovicu, samo reci - letecemo zenskoj deci". Sve sam mogao - a nisam! Da mi je pamet onog Za Srbiju, vec bih odavno spartao Srbijom i rukovao se maljavim grudima s gradjanima zenskog pola; da mi je razum Jednog Za Sve, vec bih odavno postao Predsednikom Srbije i proglasio Srbiju slobodnom seksualnom zonom; da mi je pamet onog Yogi Letaca, vec bih odavno smrsao i kao pravi Srbin leteo oblacima, sve udarajuci nogama u dupe; da mi je, konacno, pamet onog Nezavisnog Predsednickog Kandidata koji gusle zaliva rakijom, imao bih 12 soma maraka u dzepu i osecao bih se kao Srbija U Pokretu: bezbrizan, srecan, metastazirano imbecilan - ali priglupo finansijski sredjen. Ukratko, dragi moji citaoci, rezultat pomenutih dilema (pod senkom Jezovite Izborne Sutnje) glasi: ovim objavljujem svoju kandidaturu za Predsednika Srbije 2001. godine! Ako budem imao srece pa se kandiduje samo nas 11 ludaka - a ona gomila para ostane ista - to znaci da cu u svoj dzep 2001. strpati tricavih 18.660,2870812 DEM, sto ce mi omoguciti da te godine, recimo, letujem na Zvezdari, bez vode, sto je ideal svakog ljubitelja nezagadjene prirode. Znam vas birace: odmah hocete da znate moj Program, kao ludi ste ako ne cujete sta vam obecavam kao Predsednicki Kandidat (PK), ne mozete da spavate ako niste upoznati s mojim Nacionalnim Programom. Pa, dobro: nemam nikakav Program sem Programa da od drzave uzmem 18.660,2870812 DEM; potom - ne obecavam vam nista: sto bih vam ja obecavao, vi ste tu da mi pomognete da uzmem pare, a za ostalo pitajte one koji vam obecavaju. Konacno, moj Nacionalni Program sastoji se od devize "Zvezdara - samostalna drzava"; kod Podvoznjaka bih postavio granicne rampe na kojima bi radili zenski toples-carinici sa Zvezdare; buduci da Zvezdara nije u Pokretu Reformi, ulazak na ovu teritoriju kostao bi vas kao Svetog Petra kajgana, dakle 200 DEM da prodjete zenskog carinika kojeg imate pravo dodirnuti pasosem Vase Drzave. Najkonacnije, bila bi to sansa da Hajduk s Liona stigne tamo gde je vekovima pripadao - u Ligu evropskih sampiona! Jezikom dnevnog lista "Politika": jedna deonica autoputa pustena u saobracaj, na drugoj poceli radovi, na trecoj rade nocu, a na cetvrtoj popravljaju ono sto su na prvoj zasrali! Cime se, razume se, vracamo na aktuelne Izbore na kojima Buduci Predsednicki Kandidat Sa Zvezdare - ucestovati nece. Razlog je prost: bas u nedelju 21. septembra imam dve svadbe i jednu slavu, onda moram da prosetam psa kojeg ne posedujem, u verskoj sam obavezi da onesvestim & osvestim Orla koji je sleteo na Gradsku skupstinu, popodne idem na Hipodrom da ucestvujem u galopskoj trci za cetrdesetogodisnja & starija grla, onda me vode u Zooloski vrt da me pokazuju publici kao buduceg PK, potom sam uvece pozvan da se napijem kao Svinja u cast Srbije U Pokretu, najzad - moram po sluzbenoj duznosti da mrtav pijan gledam pobedu Snaga na Televiziji i brojim listice, negde oko deset uvece idem da se kotrljam Zvezdarom i da po sumi prepadam ljubavne parove, upozoravajuci ih da 2001. glasaju za Manijaka, a negde oko jutra valja se suociti s cinjenicom da sam se ponasao ispravno u Jezovitoj Izbornoj Sutnji, ne pominjuci Lilica, Draskovica & Yogi Partiju Prirodne Prepecenice. Vec vidim: kao buduci Predsednik Zvezdare (pod politickim uslovom da se Srbiji pokloni izvesna kulturna autonomija u okviru drzavnotvorne Zvezdare, ciji su gradjani kod Gradske bolnice uvek imali smisla za Bolesne ambicije), bicu na usluzi mladjim gradjankama slabijeg pola; sto bi rekao Jedan Za Sve - hocu da budem seksualni sluga, a ne erotski gospodar! Na kraju, naravno, pitacete: a kako ces, Lukovicu, skupiti deset tisuca potpisa? Lako. Ovim putem obecavam da cu prvu dvojicu koji podrze moju kandidaturu castiti lakim ruckom u jednom od pljeskavica-kioska; sledecih sedam bice nagradjeni casom tople kisele vode; narednih devetoro imace pravo da mi se dive i da me, eventualno, dodiruju po odredjenim telesnim teritorijama cije su polne granice utvrdjene Avnojem. A ostali? Rekao bih vam, ali ne smem: ipak je ovo Jezovita Izborna Sutnja u kojoj su zabranjeni oralni glagoli.