Tranizicija i novo lice knjizevnosti

U haosu simbolicnih putokaza

Odavno siti ideje o tzv. prelaznom periodu, Istocnoevropljani su tranziciju shvatili kao povratak na nesto dobro, a ne kao put u nepoznato

Pise: dr Aleksandar Jerkov

Od uvodnog izlaganja na skupu kao sto je ovaj, ocekuje se da postavi i pokusa da odgovori na vise pitanja. Prvo, i najvaznije pitanje, jeste sta znaci tranzicija i kakav je odnos knjizevnosti prema njoj, ili, bolje receno, kakav je odnos prema knjizevnosti u drustvenoj tranziciji. Pitanje nije nimalo jednostavno, utoliko pre sto je rec o pojmu koji niti pripada knjizevnosti i njenom proucavanju niti ima dugu i koliko toliko pouzdanu tradiciju koriscenja. Tranzicija je, medjutim, stara rec kojoj je promenjen i prosiren drustveni smisao pa deluje kao nov pojam. To je, medjutim, vazan pojam i tranzicija zvuci kao presudan izraz tzv. drustvene svesti nekadasnjeg istoka Evrope. Za drustvene promene koje su se nakon pada Berlinskog zida 1989. godine odigravale na zacudjujuci i isprva po mnogo cemu fascinantan nacin, savremena drustvena misao ponudila je odredjeni istorijski i drustvenopoliticki koncept: to nisu uobicajene ili revolucionarne promene, vec specifican prelazni period koji ima unaped odredjenu svrhu i socijalni smisao. Ono sto dolazi posle prelaznog perioda nije neka nepoznata i tesko predvidljiva buducnost nego dobro poznata slika zivota Zapadne Evrope, dakle nesto sto se lako moze videti u razvijenim i bogatim zemljama Evrope i sveta koje treba da posluze kao uzor drustvenih odnosa. Odavno siti ideje tzv. prelaznog perioda, Istocnoevropljani su tranziciju shvatili kao povratak na nesto dobro, a ne kao put u nepoznato. Medjutim, dobro je stara utopija i dalek, mozda i neostvarljiv cilj - cak i kada to znaci da neko samo zeli da mu bude onoliko dobro koliko je vec odavno dobro drugima. Zato se veoma brzo pojavila nuznost da se okarakterise period ili stanje koje postoji pre nego sto, ako ikad postane dobro. Svrha tranzicije, prema tome, jeste da se posle jednog retardiranog i regresivnog drustvenog sistema dostigne visi drustveni nivo, naravno da bi se zivelo bolje i srecnije.

Bica vecito na putu

Ako ne bas prema blagostanju, ono ipak prema drustvenim prilikama koje obezbedjuju bolje i potpunije zadovoljavanje covekovih potreba, putuje se kao u tranzitu. Istocnoevropljani, pristajuci na ideju tranzicije, osudili su sebe na to da postanu "bica na putu". Tek sto su se oslobodili jednog puta u srecnu buducnost, a eto ih opet sa koferom u koji je, navodno privremeno, zapakovano sve sto znaju i imaju, u koji je stao citav njihov zivot i sve nade. Ali sta ukoliko se negde na putu, recimo na granici sudbine svakog coveka, naplacuje skupa carina za sve sto se u zivotu nije imalo? Vreme i prolaznost podsecaju smrtnog coveka da onoga sto nije bilo vise nikada nece ni biti. Sta ukoliko se zato, jos na putu, otvori taj Pandorin kofer tranzicije?

Reci nisu bezazlene i ko moze da odoli iskusenju da tranziciju uporedi sa putnikom u tranzitu, zarobljenom na nekom od aerodroma. Sedeci u guzvi, zaboravljeni putnik ceka sledecu vezu koju je kontrola letenja iz nekog udaljenog centra ekonomske moci uputila na drugi aerodrom? Sa jedne avionske linije valja preci na drugu bez zadrzavanja, bez ulaska u neku nezeljenu, nepotrebnu usputnu zemlju. Citavo drustvo lici na putnika koji ne moze da stigne na svoje odrediste direktno, vec mora da se uputi u pogresnom pravcu da bi tek odatle, docnije, krenuo na pravo mesto. Put koji makar privremeno vodi u pogresnom pravcu sam po sebi je suvisan i nezeljen, on vodi tamo gde se ne zeli ici. Smisao i svrha putovanja jedino je u tome da se stigne na konacan cilj tamo gde se zapravo jos uvek ne putuje, iako postoji uverenje da ce se kasnije ici. Samo putovanje, naravno, nije cilj, a skretanja su u najboljem slucaju nuzno zlo. Prednost da se i na usputnoj stanici mozda moze desiti nesto zanimljivo i vazno, ili tragicno, sasvim se zanemaruje. Cak ni ljubav na prvi pogled, a nekmoli neka dalekosezna spoznaja, nisu dozvoljeni putniku u tranzitu: on mora ici tamo gde je krenuo, mesta na kojima se zaustavlja moraju ostati pogresna, privremena odredista. Proces drustvene tranzicije kojoj je unapred odredjen cilj valjalo bi sto pre okoncati, maksimalno skratiti, osloboditi se suvisnih neprijatnosti i kasnjenja. Ali sta ukoliko taj proces traje toliko dugo da nasi zivoti, ili njihov najbolji deo, moraju da prodju pre nego sto se priblizimo zeljenom odredistu, a kamo li stignemo do toga da nam bude dobro barem onoliko koliko i drugima? Kao da ce nas, uostalom, neko cekati, kao da je ovo bajka o kornjaci i zecu.

Tek sto su se oslobodili jednog puta u srecnu buducnost, a eto opet Istocnoevropljana sa koferom u koji je stao citav njihov zivot i sve nade

U tranzitu za Evropu

Pre nego sto ovaj uznemirujuci ton ovlada onim sto zelim da kazem o tranziciji i novim licima knjizevnosti, neka mi bude dopustena jos jedna digresija poput ove o putniku u tranzitu koji se nevoljno udaljava od cilja da bi tek na kraju putovanja sleteo na pravo mesto. Rec je o gradu u kome se nalazimo i u kome se odrzava skup o tranziciji. Novi Sad je, kao i mnogi drugi srpski gradovi neka vrsta tranzitnog grada, na tranzitnom pravcu ka Evropi, ili dalje od Evrope, zavisno od toga kuda se ide.

Sa urodjenim osecanjem za cinizam panonske ravnice, u kojoj su svi pravci dovedeni u istu ravan i zauvek prikovani za dno bivseg mora, moglo bi se za razgovor o tranziciji i novim licima knjizevnosti kazati da je neka vrsta putokaza. Ukoliko ga dobro razumemo, on bi trebalo da upucuje na nova lica knjizevnosti, ali bi istovremeno morao da nesto kaze i o tome ima li knjizevnost kakve veze sa tim drustvenim tranzitom, prometom koji se obavlja u nekadasnjim socijalistickim zemljama. Ostavimo, naravno, sam pojam tranzicije na miru, problematican je koliko i svi drugi, ali i upotrebljiv jer bi bez njega bilo jos teze govoriti o zemljama koje danas jedva da znaju sta su. Da se rastrojenim i problematicnim drustvima na istoku Evrope oduzme carobna formula tranzicije, jedva da bi mogla da kazu kako da se nazovu, narocito ako ne postoji zelja da se bude grub prema otimacini i haosu, prema novoj drustvenoj deregulaciji i bezosecajnosti koja se u njima ne moze prikriti cak ni najboljim medijskim manipulacijama i politickim objavama.

I tako, sedeci okruzeni stvarnim i simbolicnim putokazima umesto "tablicama vodiljama" (Bloh) - koji nicu oko nas da nas bolje upute na najnovije saznanje o prelasku iz socijalizma u postindustrijsko drustvo, sta da pomislimo o knjizevnosti? Da ona treba da izrazi drustvenu tranziciju, ili da drustvena tranzicija treba da otkrije novo lice knjizevnosti? Zar se sme od Istocnoevropljana ocekivati da razmisljaju o tome kako i da li knjizevnost izrazava i odrazava, preslikava i podrazava, oblikuje i razoblicava drustvo i drustvene promene? Lakse bi bilo ponovo citirati Marksa i Engelsa nego govoriti o tranziciji kao nekoj vrsti drustvenog izazova knjizevnom oblikovanju.

Poslednje ideolosko pribeziste

Ili je zapravo rec o necem drugom, da je u promenjenim drustvenim okolnostima promenjen i drustveni status knjizevnosti? Da li je tranzicija zapravo rusenje poslednjeg ideoloskog pribezista? Od antike do romantizma pratili smo udaljavanje od ideje da su knjizevnost i umetnost bozanskog porekla. Ovaj spori proces isao je od ideje stvaralastva izrazene slikom invokacije do stvaralastva kao ploda inspiracije. O transcendentalnoj nuznosti umetnosti i knjizevnosti zato je nemoguce govoriti posle Hegela. No, ne treba zaboraviti da nebo jos nije ni sasvim opustelo u devetnaestom veku, a odmah je prekriveno kulturom, da se jos neko vreme ne vidi sva usamljenost modernog coveka. Dok se u knjizevnosti razvija moc predstavljanja drustvene nuznosti i radi sa empirijskom gradjom, kao u razdoblju realizma, sa druge strane se kultura pretvara u zamenu za religiju (M. Arnold). To je ona perspektiva koja ce pomoci da razumemo sta se danas desava: u toku je jedan nemilosrdan drustveni proces koji brise iluziju o vaznosti i znacaju kulture i sve svodi na trziste potreba, masovne zabave i zarade. Drustva u tranziciji odjednom su umetnost ugledala na trzistu na koje se iznose svakovrsne robe: znanja, sposobnosti, potrebe, informacije, mediji, a vise od svega novac i kapital. Nekadasnju sekularizaciju umetnosti, koja je ipak oslobadjala umetnicki izraz i okretala stvaralastvo ka coveku prepustenom samome sebi, nasledila je "ekonomimeticka" (Derida) degradacija umetnosti: novo lice knjizevnosti je zapravo lice umetnosti na trzistu.

Knjizevnost je u dugom vremenskom periodu koji kulminira socijalnim diktatom prethodne epohe trpela ideolosku prinudu i stalnu kontrolu, ali je takodje jos uvek bila vazan sudeonik drustvenog zivota. U tranziciji, knjizevnost je prepustena samoj sebi, ali umesto da uziva u novoj slobodi, ona je pritisnuta novom beznacajnoscu, jer je ostala bez drustvene moci i uticaja. Ko hoce da pise i cita moze, sto god ga je volja, ali to vise sa vaznim i ostaje presudnim stvarima u jednoj zajednici nema nikakve veze.

Stvari su sada vec otisle predaleko. Ocito je da se o tranziciji nece govoriti sa namestenim politickim osmehom na licu. Zato je trenutak, da se zapitamo, sto god da to zapravo znaci, da li cemo o tranziciji i knjizevnosti cuti ono sto zelimo da cujemo? Ili, drugacije receno, mozemo li uopste da cujemo sto ne zelimo da cujemo?

Danas je u toku jedan nemilosrdan drustveni proces koji brise iluziju o vaznosti i znacaju kulture i sve svodi na trziste, potrebe, masovne zabave i zarade. Drustva u tranziciji odjednom su umetnost ugledala na trzistu

Nova lica nedovrsene drame

Cilj ovog upozorenja nije da se skrene paznja na slusanje, na "uho Drugoga" (Derida), niti na cenzuru receptivnog polja, nego na simbolicku osnovu ljudskog bica: kao sto citavog zivota odbija da cuje jedino ozbiljno upozorenje, jedino zaista vazno saznanje - memento mori - tako covek odbija da cuje kako zivi. Nije problem samo u nasim pojmovima i jeziku, iako upecatljivo na njih skrece paznju citava istorija misljenja od Nicea i Hajdegera do Deride, ili od Hjuma i Kanta do Vitgenstajna, nego u covekovom simbolickom ustrojstvu koje podrzava odredjeni drustveni poredak - i to smo saznavali od Frojda do Lakana, od Spenglera i Tojnbija do Horhajmera i Adorna, do Fukoa, do Bodrijara, do Sloterdajka... Bez tog saznanja ne moze se doneti presuda o smislu i svrsi tzv. procesa tranzicije, ali ni o novim licima knjizevnosti, novim licima jedne stare, nedovrsene drame predstavljanja sveta i govora o njemu. Jer, da jos jednom na to skrenemo paznju, ko kaze "tranzicija i nova lica knjizevnosti", taj zapravo postavlja staro pitanje odnosa drustvenih procesa i knjizevnih izraza. Da li zato sto misli da na stara pitanja postoje novi odgovori, ili pitanja i postavlja jer zeli da cuje stare odgovore? Ima li uopste novih lica, ili su sva lica stara, izbrazdana sumnjom i osakacena iskustvom, naborana kao ona poznata slika Beketovog lica nalik na posmrtnu masku kojom vlada jedan strasan grc? Jesu li sva lica kao Andriceva posmrtna maska sa cvrsto stisnutim vilicama i gotovo neprimetnim usnama, ili slika Crnjanskog pred smrt, usahlih obraza, bez ijedne reci na usnama, takodje zgrcenim? Pojavljuju li se nova lica knjizevnosti, ima li na istorijskoj pozornici novih lica koja ne dozvoljavaju da se spusti zavesa saznanja o konacnosti ljudske sudbine i dometa stvaralastva, da se najzad okonca svaka predstava u knjizevnosti, mozda i svaka predstava o njoj samoj?

U Novom Sadu je 5. i 6. septembra u organizaciji K21 K (Kluba 21 knjizevnika) odrzan skup na temu "Tranzicija i novo lice knjizevnosti". Jedan od ucesnika tog skupa bio je i dr. Aleksandar Jerkov, cije ce izlaganje NNB objaviti u dva nastavka.

Vizija knjizevnog blagostanja

Ukoliko ostavimo po strani neke od najznacajnijih tema naseg doba, kao sto su drustvena represija, odnos bica i jezika, ili iscezavanje subjekta, preostaje nam covek koji sebe i ne poznaje osim kao svoju proslost. Ta proslost je obelezena potrebom da se zamislja drustvena sloboda, dok se zamisli uvek pretvaraju u neku vrstu represije nad onim sto covek dozivljava. Ono sto covek zamislja i zeli oduvek je jace od onoga sto dozivljava i poznaje. Zato se drustvo potcinjava subjektu koji ocekuje, nada se, cezne za necim, recimo za drustvenim blagostanjem kao ciljem tranzicije. Ili recimo knjizevnim blagostanjem, kao nekom vrstom umetnickog spasenja? Subjekt koji je izgradjen na mehanizmima zudnje i odlaganja njenog zadovoljavanja, prema tome, opstao je i na kraju ovoga veka. To je lice koje opstaje uprkos svemu sto mu nedostaje i bas zato sto mu nesto uvek nedostaje, kao da je najvaznije da se produzi nepodnosljivo stanje oskudice. Lice osujeceno i omoguceno onim sto nema. To je isto lice koje se pomalja na kraju svakog istorijskog procesa, lice koje se ruga saznanju i postojanju. Postistorija pocinje, a mozda i okoncava tamo gde pociva svaka obmana: tranzicija, poslednji ostatak nekadasnje nesavrsenosti, osudjena je na to da nas dovede u stanje u kome smo vec bili, da zato sto se nadamo da cemo ziveti bolje pristanemo na to kako zivimo. A zivimo. Imamo tekucu vodu i prodavnice uglavnom pune robe. Zar to nije dovoljno, ili je teze saznanje da zivimo isto, osujeceno i privremeno - jer sinovima ljudskim biva isto sto i stoci biva, radjaju se i umiru, i opet isto biva, kako kaze Knjiga Propovednikova.

Berza novih ideja

Otkud sreca treba da se javi samo zato sto je nekada tzv. drustveni zivot bio odredjen na berzi politickih diktata, a sada je vezan za berzu demokratskih razmena? I bez Knjige Propovednikove, bez konacnog ishoda svih procesa i tranzicija, jasno je da se nas zivot sveo na odjek uslovljen berzom na kojoj se razmenjuju novac i moc, roba i usluge, a najvise civilizacijski model svakog poslovanja, onom berzom na kojoj svi moraju da se uklope u vec postignuti drustveni model. Berza i ideja razmene kao modeli pravde samo su konacna posledica novovekovnog modernizma: tranzicija moci i vlasti na berzi je nalicje predstave o tranziciji kao ulaznici u svet spasenih, odabranih, srecnih.

Dosta o tome, utoliko pre sto se na ovoj berzi pojavljuju zajednice ljudi, a ne samo pojedinci, sto smo saterani u to da budemo predstavnici svojih zajednica ili uzaludni begunci od zajednicke sudbine. Jedan mali narod, gurnut u pakao u koji je pohrlio sa uzaludnom i zastarelom nadom da ce tu obnoviti istorijske zasluge i odlikovati se medju narodima, sta jedan takav narod, i svaki covek koji je u spisak zivih upisan kao da on sam po sebi jeste taj narod, moze da ucini i cemu da se nada? Nas je grob vec iskopan, treba li samo da legnemo u njega, ili nam je velikodusno dopusten hamletovski skok u raku, u jos jedan monolog, dug, o tranziciji, o novim licima knjizevnosti? Ili nam vise valja da u rukama premecemo lobanje starih dela, kao sopstvene posmrtne ostatke, da bismo znali: zivota nece biti za nas, uskoro. I ako tranzicija treba da nas osvesti, onda to nije zato da bi nam ponovo ponudila neku buducnost kada ce nam biti dobro, nego da nas podseti da smo samo danas tu. Ko bi zeleo da bude iskren prema sebi, iskren od bola otreznjenja od istorije umetnosti i ideologije vecnosti umetnosti, taj bi morao da osvezene imaginacije prakticnog uma odjednom uvidi kako i stvaralacki zivot valja ziveti pre svega kao zivot, bez ikakve predrasude o buducoj slavi, bez ikakve iluzije o smislu i svrsi zrtvovanja. Da tranzicija nije nesto sto ce sutra proci, pa se samo treba pretrpeti, nego je to proces u kome postojimo i izvan koga nas nema. Ako tranzicija treba da nas u necemu osvesti, da nam pokaze novo lice knjizevnosti, onda je to istina da knjizevnost mozda blazi muku svakodnevnog opstanka, ali ne spasava. Ako u tranziciji postoji neka radost ili uzas, onda je to otreznjujuce shvatanje da vise nema nikakvih iluzija.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /