RENDGENSKI SNIMAK DANASNJEG BANKARSKOG SISTEMA

Kriza u bankarstvu je vrlo duboka. Neizbezna posledica sadasnjeg privrednog sistema i diskriminatornih ekonomskih politika koje snazno podsticu finansijsku nedisciplinu jeste strahovita finansijska iscrpljenost domaceg bankarstva. Ona se akutno ispoljava u formi tzv. zombi banaka koje egzistiraju bez realnog kreditnog potencijala i realne kreditne aktivnosti. Takvo bankarstvo postupno zamire, izazivajuci snaznu negativnu lancanu reakciju na celokupnu privredu.

Nivo monetizacije je izuzetno nizak i gotovo neuporediv sa kolicinom domaceg novca u normalnim privredama. Osnovni uslov solidnog i efikasnog bankarstva - dobar novac i obilna stednja - u SR Jugoslaviji prakticno ne postoje. Povecanje traznje za domacim novcem, bez pratecih negativnih efekata na inflaciju, uslovljeno je nivoom poverenja u nacionalnu valutu i nacionalne finansijske (i ne samo finansijske) institucije. Dakle, da bi se povecali kolicina i kvalitet domaceg novca, da bi nasi gradjani bili motivisani da stede u domacoj valuti i koriste je za obavljanje vecih finansijskih transakcija (danas se to cini u nemackim markama), potrebno je sprovesti radikalnu reformu nacionalnih finansijskih institucija. Bankarski sistem, bez obnove kredibiliteta vlasti kroz smenu kompromitovane politicke garniture, nema mogucnost da autonomno regenerise poverenje transaktora. Obnovu poverenja treba poceti od bazicnih institucija (ugovor, zakon, privredno sudstvo, nova ekonomska politika, zdrav novac, nezavisna centralna banka...). Tek nakon obnove ove vrste poverenja, moguce je ocekivati regenerisanje poverenja u banke, povecanje realne kolicine domaceg novca i stednju u nacionalnoj valuti.

Nelikvidnost je trenutno dominantna osobina i banaka i preduzeca. Neizmirene obaveze u privredi iznosile su krajem 1996. godine oko pet milijardi dinara, sto je u tom trenutku bilo priblizno jednako ukupnoj kolicini dinarskog novca u opticaju. Neprekidno je bilo nelikvidno oko 21.400 pravnih lica sa 544 hiljade zaposlenih i neizmirenim obavezama u iznosu od 4,7 mld. dinara (oko 750 miliona USD). U prvih sest meseci 1997. godine nelikvidnost u privredi se dodatno pogorsala.

Problem nelikvidnosti se pri sadasnjim ogranicenjima moze resiti ili ubrzanim povecanjem ponude novca (primarna emisija NBJ) ili bankrotstvom velikog broja preduzeca. Vlada nije spremna da prihvati rizik prvog resenja, jer bi ono gotovo trenutno iniciralo visoku inflaciju. Zbog toga se problem odlaze, a glavni uzrocnik - regulatorni haos koji stvara drzava - prikriva.

Jedini ishod krize likvidnosti u sadasnjim uslovima moze biti postupno zamiranje i masovni bankrot velikog broja preduzeca i banaka. Ovaj proces se vec sada moze pouzdano registrovati. Iako vlada izbegava masovne likvidacije preduzeca, zbog potencijalno visokih politickih i socijalnih troskova, ona postupno ali sigurno, i uz znatno vece troskove za drustvo - zamiru. Ako se sadasnja kriza likvidnosti odrzi na dugi rok, takav proces bice ubrzan i dovesce do masovnog gubitka radnih mesta, drustvenog bogatstva i potencijalnog nacionalnog dohotka.

Kapacitet bankarskog sektora Jugoslavije je mali. Ako se bilansna suma poslovnih banaka uzme kao gruba mera njegovog kapaciteta dobija se vrlo nepovoljan komparativni nalaz. Bilansna suma bankarskog sektora SRJ krajem 1996. godine dostigla je vrednost od oko 15 milijardi USD. Devizne, pretezno imobilisane, komponente cinile su priblizno 80 odsto te vrednosti. Poredjenja radi, bilansna suma bankarskog sektora SR Jugoslavije pre hiperinflatornog udara 1992-1993. godine iznosila je preko 20 milijardi USD, dok je bilansna suma bankarskog sektora u Madjarskoj krajem 1995. godine iznosila preko 27, a u Ceskoj blizu 70 milijardi USD. Iskorisceni kapacitet sektora zapravo cine samo dinarske komponente bilansa. Ova velicina je, u odnosu na navedene vrednosti nesrazmerno mala. Krajem 1996. godine dinarski krediti ucestvovali su samo 13 odsto u aktivi, dok je ucesce dinarskih depozita u pasivi bilansa poslovnih banaka iznosilo osam odsto. Visoka razlika izmedju dinarskih kredita i depozita pokrivena je koriscenjem kredita NBJ, kao i pripisivanjem dospelih kamata glavnici kredita. Ova cinjenica dodatno dokazuje tvrdnju da bankarstvo kao delatnost u SR Jugoslaviji postupno nestaje. Smanjivanje vrednosti kredita banaka visestruko je vece od smanjenja realnih dohodaka domacinstava. Ukupni dugorocni i kratkorocni dinarski depoziti domacinstava iznosili su krajem 1996. godine samo 1,5 DEM po stanovniku (ukoliko ne racunamo zamrznutu "staru" deviznu stednju)! Znatno veci pad dolarske vrednosti kredita i depozita u odnosu na pad dolarske vrednosti dohodaka, pouzdana je mera ogromnog nepoverenja u bankarski sistem i nacionalnu valutu.

Rocna struktura dinarskih kredita je veoma nepovoljna: dugorocni krediti cine samo oko 10 odsto ukupnih dinarskih kredita. Ucesce dugorocnih kredita u ukupnim kreditima u SRJ znatno je manje nego u vecini zemalja u tranziciji. U ovim zemljama, srednjorocni i dugoroni domaci krediti (odgovara definiciji dugorocnih kredita u SRJ) ucestvovali su sa 50-60 odsto u ukupnim domacim kreditima. Ovo prakticno znaci da banke ne samo da ne mogu finansirati investicionu aktivnost preduzeca, vec nisu u stanju da zadovolje ni potrebe za kratkorocnim izvorima. Problem nestasice dugorocnih kredita "resava" se na uobicajeni nacin - prinudom. Neregularnom, prisilnom konverzijom kratkorocnih u dugorocne kredite, otvara se jos jedno zariste krize - disproporcija izmedju rocnosti dinarskih depozita i kredita. Ova disproporcija predstavlja direktan uzrok nelikvidnosti bankarskog sektora.

Kvalitet kreditnog portfolia banaka je dramaticno nizak. Procenjuje se da je 40-50 odsto kreditnog portfolia nenaplativo. Ovo predstavlja retko zabelezenu pojavu duboke havarije bankarskog sistema. Imajuci u vidu da se vec pri ucescu nenaplativih u ukupnoj sumi odobrenih kredita od oko 20 odsto (prema Bazelskoj konvenciji - cak i od svega osam odsto), normalna kapitalna aktivnost svodi na nulu, proizilazi da je neto kapital u jugoslovenskom bankarstvu duboko negativna velicina. Ova pojava je jedan od kljucnih argumenata za tvrdnju da je u sadasnjem privrednom sistemu nemoguce razvijati normalno bankarstvo.

Kvalitet kreditnog portfolia se permanentno pogorsava. Pouzdan dokaz za ovu tvrdnju jeste erozija kvaliteta dinarskih kredita emitovanih nakon 1994. godine. Glavni uzrocnik havarije dinarskih kredita u posthiperinflatornom periodu je nastojanje vlade da se kvazifiskalni deficit, koji prvenstveno nastaje u neefikasnim drustvenim i drzavnim preduzecima, finansira dinarskim kreditima poslovnih banaka.

Poslovne banke danas u proseku naplacuju oko 50 odsto odobrenih glavnica kredita i oko 60 odsto obracunatih kamata na te kredite. U grupi velikih poslovnih banaka naplata kredita je jos slabija. Zbog nesolventnosti preduzeca-duznika, znatan deo kredita se ne servisira redovno, ili je u celini trajno nenaplativ. Najveci deo dinarskih kredita koji se ne servisira uredno je koncentrisan je u nekoliko velikih poslovnih banaka i u nekoliko desetina velikih javnih i drustvenih preduzeca. Iz jezgra nesolventnih preduzeca i banaka, talas neplacanja se prenosi na zdrava preduzeca, cime se ozbiljno ugrozava funkcionisanje bankarskog i privrednog sistema u celini.