POSLE NEOBICNE ZELEZNICKE NESRECE NA DORCOLU

Vagon i kamenje su sklonili odmah a nas niko nije pitao imamo li gde da spavamo, kaze Dragoslav Markovic koji je, da ironija bude veca, zajedno sa suprugom zaposlen u ZTP

"Kamenje vaznije od ljudi": Prozor kroz koji su od vagona "pobegli" Markovici

Greskom skretnicara i masinovodje, "brze pruge" (spori vozovi), postale su toliko "stvarne", da su u subotu oko 21 cas usle i u dvoriste porodice Markovic, u ulici Djure Djakovica 35. Da je voz ( na inace dotrajalim sinama), isao malo brze, vagon sa kamenjem mogao je zavrsiti u susednom dvoristu direkciji JUL-a, koja je nadomak (sada) razrusene kuce. Udarac teretne kompozicije, u zid pored ulaznih vrata, Markovici su uz puno srece, preziveli iskakanjem kroz prvi otvoreni prozor.

Umesto u odbojnik, koji inace sluzi pri zaustavljanju vozova, kompozicija sa 11 vagona prepunih kamenja, udarila je u kucu, u kojoj su se tada nalazili Dragoslav Markovic, njegova supruga Gordana i cetvorogodisnji sin Nikola.

- Prala sam sudove, a sudopera je bas u delu zida gde je udario voz. U trenutku sam pomislila da je zemljotres i pogledala u plafon. Za sekund, zid je pukao a ja sam sa sinom u narucju instinktivno, iskocila kroz kuhinjski prozor. Na srecu, nekoliko minuta pre otisli su nasi prijatelji sa dvoje dece - kaze jos uvek uzbudjena Gordana.

Inace od udarca pored prednjeg dela koji je gotovo razrusen, popucali su zidovi i u ostalim delovima kuce. Odbojnik koji sluzi za zaustavljanje vozova, zbog siline udarca, sada je prakticno izguran, tako da pridrzava kucu da se ne srusi.

- Ne znam sta cemo. Prve noci spavali smo na stolicama u preduzecu pored kuce, a potom kod prijatelja. Kada pomere odbojnik, srusice se i kuca. Vec sada nema vode, jer kada je voz nastavio da putuje mimo sina, popucale su cevi, prica Dragoslav Markovic.

Markovici zive oko dve godine u ovoj kuci koja im je, s obzirom da su oboje zaposleni u ZTP, dodeljena kao nuzni smestaj. Kuca, izmedju dva stovarista, pored pruga, uz stalnu buku i prljavstinu, i pored dve plate, jedino je mesto gde su mogli da zive.

- Probali smo da iznajmimo stan. Jeli smo mesecno samo 300 grama mesa. Nismo mogli vise tako. Na molbe i zahteve dobili smo ovu kucu. Renovirao sam je. Vagon pored kuce preuredio sam i nadao se da ce tu biti kuhinja. Sada nemamo nista i ne znam gde cemo, kaze Dragoslav.

Inace po prici Markovica, skretnicari su odmah po udarcu kompozicije pobegli. Posetili su ih samo prijatelji, a nijedan kolega iz ZTP. U toku jucerasnjeg dana, dolazio je radnik ZTP koji je navodno popisao stetu, a na svako pitanje Markovica, odgovarao da nije nadlezan.

- Briga njih za nas. Prvo su dosli da izvuku lokomotivu. Posle izvesnog vremena, skupljali su kamenje. A ovaj iz komisije i nije dosao da popise stetu, vec su ga poslali da izvidi stanje. Ne znam ni koga bih zamolio za pomoc, niti mogu da je ocekujem. Zivimo u vremenu i drustvu gde je kamenje bitnije od ljudi, kaze Dragoslav.

Po prici radnika ZTP, vozovi su i ranije udarali u odbojnike, ali su se zaustavljali. Niko nije ocekivao da ce jednog dana udariti i u kucu koja je na kraju sina, mada se svi slazu, da je to mesto opasno za zivot.

- Treba da im daju stan, jadni ljudi, komentar je jednog od radnika, koji je kako i sam kaze nekoliko puta ispravljao od udarca iskrivljene odbojnike. Ne znam sta ce sa ovim ljudima biti, al' nama je receno da od sutra ovde radimo. Odbojnik vracamo gde je i bio.

Z. M. J.