James Ansara
Bio jednom jedan seik, Jusif al-Hamadi, koji je odlucio da jednog dana
njegov jedini sin, Ali, postane ucen covek. Kada je Ali zavrsio osnovno
obrazovanje kod svojih ucitelja, seik sazva svoje savetnike i upita ih
gde bi njegov sin mogao da postigne najbolje moguce obrazovanje. U
jedan glas svi odgovorise: "Univerzitet El-Azhar u Kairu".
I tako je u El-Azharu, tada najcuvenijem univerzitetu na celom svetu, sa
velikom voljom studirao sin seika Jusifa, i uskoro je postao pravi
naucnik. Posle osam godina studija, ulama univerziteta proglasio je
Alija naucnikom i sin javi da se vraca kuci. Kao pravi naucnik,
preziruci sve trivijalne vrednosti u zivotu, Ali napusti Kairo jasuci na
magarcu, i obucen u prostu asketsku odecu. Klimajuci se tako sa svojim
knjigama iza sebe i diplomom ucvrscenom sa strane Ali se gubio u
meditacijama o delima pesnika i filozofa.
Kad je bio samo jedan dan nadomak kuce, mladi naucnik svrati u seosku
dzamiju da se malo odmori. Bio je petak i dzamija je bila puna
vernika. Katib je propovedao o cudesnim poduhvatima prorokovim.
Medjutim, zbog svojih dubokoumnih studija, Ali je postao beskompromisni
cistunac vere. I kad katib isprica svojim naivnim vernicima da je
Muhamed usinio da se izvori stvore u pustinji, da se pomicu planine, i
da je odleteo na konju na nebo, Ali je bio izvan sebe: -"Prestani"-
viknu Ali, - "Ne verujte ovom varalici. Sve sto vam je rekao su lazi a
ne istinska vera. Nas ucitelj Muhamed nije bio nikakvo natprorodno bice
vec covek koji je video svetlost, istinu…"
Katib zastade da upita mladog coveka s kakvim pravom ga on prekida. Ali
ponosni izjavi da je on naucnik, diplomac velikog univerziteta EL-Azhar.
Propovednik se sa prezirom na licu okrenu ka svojim vernicima. - "Ovaj
covek koji sebe naziva naucnikom je jeretik, ateist koji se usudio da
dodje medju nas vernike i unese sumnju u velicinu naseg proroka
Muhameda, neka je sveto ime njegovo. Izbacite ga iz dzamije. On prlja
njenu svetost.
Ljudi zgrabise Alija i odvukose ga na ulicu, udarajuci i sutirajuci ga,
i cepajuci mu odecu. Njegove knjige i diploma bili su unisteni, a Ali,
bez svesti, vezan na magarcu, kamenjem isteran iz sela.
U njegovom rodnom mestu, kad se rascu da Ali dolazi, seik Jusif i
susedni seici, koje je ponosni otac pozvao da mu se pridruze i pozdrave
njegovog skolovanog sina, odjahase mu u susret, da sretnu ucenog
diplomca iz El-azhara. A naucnik se klatio na ledjima magarca, dok je
njegova ucena glava odskakivala od magarcevih bedara. Bez svesti, u
ritama, Ali je buncao kao ludak.
Posle nekoliko dana Ali se dovoljno oporavio da je mogao da isprica sta
mu se desilo. Kad je zavrsio, seik Jusif uzdahnu u rece: - "Ali, ti si
se vratio poluobrazovan. Moras odmah nazad u Kairo." Mladi covek je
protestovao da na univerzitetu nema sta vise da nauci, i otac se slozio
sa njim. Ostatak njegovog skolovanja mora da bude van El-Azhara.
Kad se vratio u Kairo, Ali otkri novi svet. Po savetu svog oca on
provede prvih sest meseci u trgovackoj radnji, pogadjajuci se i
cenjkajuci se u najprometnijoj ulici Kaira. Posle toga sef policije ga
uze u svoje ruke i upozna ga sa zivotom i gradu, u njegovim
najrazlicitijim vidovima. Jedno vreme je bio prosjak ispred jedne od
najvecih dzamija, zatim segrt kod madjionicara, pa onda kelner u
jevtinoj kafani. Ali je takodje upoznao zivot mornara, putujucih
trgovaca i radnika.
Na kraju pete godine Ali javi ocu da je njegovo skolovanje zavrsenoi da
se vraca kuci. Ovog puta sin seika Jusifa napusti Kairo jasuci
punokrvnog arapskog konja, obucen u svilu i satin, pracen povorkom
slugu. Nije zastajao na svom putu dok ne stize u katibovo selo. Bio je
opet petak, i isti katib je pricao ista cuda naivnim seljacima. Ali se
pridruzi vernicima, slusajuci propovednika sa divljenjem kao i njgovi
susedi. Njegovi uzvici "Ah" i "Velik je Alah" bili su glasniji i revniji
od bili koga drugog. Kad katib zavrsi sluzbu, Ali ponizno zamoli za
rec. "Uprkos moje mladosti"- rece Ali - "ja sam mnogo ucio i putovao
trazeci istinu i mudrost naseg velikog proroka, neka je blagosloveno ime
njegovo. Ali ja nikad nisam cuo ili citao sluzbu tako istinitu i poboznu
kao ovu vaseg casnog kataiba. Ne samo da je on ucen covek vec je i
svetac jer njegovo poznavanje zivota prorokovog dolazi jedino iz
najdubljih izvora vere i poboznosti. Znanje koje ne moze da ima obican
covek. Kako ste vi srecni da imate takvog sveca! Kako sam ja srecan
jer se ovde zavrsava moja potraga za najsvetijim covekom naseg vremena.
O sveti katibe, pravi sledbenice kalifa, molim te za milost."
Zbunjeni katib je jedino mogao da pita kakvu milost to on hoce. -
"Zapisano je u Koranu da deo tela sveca donosi beskrajnu srecu verniku.
Dlaku iz tvoje brade, o, sveti." Jos zbunjen, katib nije mogao pred
svim vernicima da odbije tako pobozan zahtev. Pognute glave, mlad covek
se pope na mumbar, i ispred svih vernika, sa dva prsta iscupa dlaku iz
bujno izrasle brade. Ali je poljubi sa dubokom poboznoscu, zavi je
pazljivo u svilenu maramu i stavi je u svoj dzep odmah do srca.
Zamor nastade medju vernicima - njihov katib je svetac. I pre nego sto
je Ali sisao sa mumbara, krenuo je stampedo prema propovedniku. Dok se
sin seika Jusifa probijao kroz poludelu masu, ni dlaka ne ostade na
katibovom licu i glavi, ni traga od odece na njegovom telu, a katib je
lezao iza mumbara koprajuci se i dahcuci kao ocerupani petao.
Te veceri Ali stize kuci i nastade velika radost. Njegova mudrost i
dostojanstvo, njegovo ogromno snanje, njegov takt i maniri sarmirali su
sve goste i ponosom ispunili srce njegovog oca. Kada su gosti najzad
otisli i Ali ostade sam sa ocem, on mu isprica o svojoj drugoj poseti
katibovom selu. Stari seik klimnu glavom i rece; " Sada sine mogu da
umrem u miru. Ti si uskladio knjisko znanje sa svetovnom mudroscu, i
vratio si se kao pravi obrazavan covek."
Preveo,
Zivomir Masic
Toronto Kanada