Ovo je prevod poglavlja "Pax Ottomanica", iz gornje knjige, strane
112-115.
----------------------------------------------------------------------------------------------
Jedan od najcescih mitova o balkanskoj istoriji je da su pet vekova
turske vlasti bili vekovi stalne tiranije i ugnjetavanja. Cesto je
pisano da su za vreme ovog perioda Hriscani zudeli za slobodom i
nestrpljivo cekali priliku da se dignu protiv nevernickih osvajaca. Ova
interpretacija ne moze da objasni stvarni tok dogadjaja. Razni
balkanski narodi su bili mnogobrojniji od Turaka. Oni su ziveli u
kompaktnim grupama i sacuvali svoju religiju i jezik. Da su bili tlaceni
i spremni za revolt, oni bi napravili mnogo vise problema Turcima, nego
sto stvarno jesu. Ali tokom vecine ovog perioda Turci su imali manje
problema sa Hriscanima nego sa muslimanskim podanicima u Aziji.
Objasnjenje ja da je dolazak Turaka bio za balkanske seljake vise spas
nego propast. Prethodni vizantinski imperatori, grcki despoti, francuski
plemici, venecijanski sinjori, bugarski i srpski princevi su u toku dva
veka opustosili poluostrvo neprestanim ratovima i jakom eksploatacijom.
Otomanski osvajaci su zbrisali ove dinastije i vladajuce klase, i tako
prekinuli njihova glozenja i ucene. To ne znaci da je otomanska
invazija bila prijatno i bezbolano iskustvo. Masakri i masovno
porobljavanje su bili vrlo cesti. Ali kada je jednom sok osvajanja
prosao, stanje osvojenih naroda u vecini regiona se popravilo.
Mnogi dokazi iz tog perioda podrzavaju ovaj zakljucak. Najimpresivniji
je svedocenje Mihaila Konstantinovica, Srbina, koji je zarobljen u bici
sa Turcima 1454. On je bio prinudjen da postane janicar i devet godina
se borio pod njihovom zastavom u Maloj Aziji i Balkanu. Godine 1463. je
pobegao u Madjarsku, a zatim se nastanio u Poljskoj. Tamo je napisao
svoje memoare pozivajuci "sve ljude koji veruju u Isusa Hrista", da
"pomognu balkanskim hriscanima protiv pagana." Konstantinovic je bio
srpski patriot i vatren Hriscanin koji se drzao svoje vere uprkos
velikodusnog tretmana i brze promocije od strane Turaka. Zbog toga je
vrlo snacajno kad on priznaje da "medju ovim paganima postoji velika
pravda, oni su pravedni jedni prema drugima, i prema svojim
podredjenima, bilo da su to Hriscani ili Jevreji …. zbog toga sto car
(sultan) strogo vodi racuna o tome."
Konstantinovic takodje opisuje iz licnog iskustva kako su otomanske
armije savesno postovale privatnu svojinu i placale posteno hriscanskim
seljacima za namirnice.
"Visoke poreze oni (hriscani) nikad nisu placali, ni caru ni svojim
gospodarima (spahijama). Ali kada je carska vojska prolazila, niko nije
smeo da ide preko njiva, niti je smeo da pravi stetu, niti da uzme nesto
od nekoga protiv njegove volje. A ako bi neko pokusao da uzme nesto od
nekoga protiv njegove volje, drugi paganski gospodari mu ne bi to
dozvolili, niti bi mu to oprostili, jer ne zele da naprave stetu
siromasnima, a ako bi neko uzeo samo jednu kokos bez dozvole, on bi
izgubio glavu. Jer car ne zeli da se ni u kom slucaju zlo napravi
siromasnima. Po naredjenju cara, Hriscani moraju da posalju vise
hiljada samara ili konja koji nose hranu: oni bi to prodali gde im je
naredjeno, svaki posebno, jer je sve placano posteno, i bez njihove
stete."
Ako se podsetitimo da je ovo period kada su se zapadne vojske bez
izuzetka ponasale kao varvari, ne postujuci ni ljude ni imovinu svojih
hriscanskih seljaka, onda se vidi koliko je Konstantinovicevo svedocenje
od znacaja. Kao ilustraciju stroge pravde svojih "paganskih gospodara",
Konstantinovic opisuje sledeci dogadjaj, verovatno izmisljen, ali koji
nije bez znacaja u ovom kontekstu.
"Za vreme cara Murata, zena je optuzila jednog azaba (neregularni
pesadinac), da je ovaj uzeo od nje mleko i popio. Tada car Murat naredi
da se azab uhvati i da mu se raspori stomak, da bi se videlo da li ima
mleka u njemu; iako je on negirao, nasli su mleko: da ga nisu nasli,
isto bi se desilo sa zenom; i tako je siroti vojnik ostao bez glave a
zena bez mleka; a ovo se desilo blizu Plovdiva na putu za Crnomen."
Mozemo zakljuciti da su Turci vladali Balkanom tako dugo zato sto su
zadovoljavali potrebe svojih podanika do prihvatljivog stepena. U
kasnijim vekovima njihove institucije su se pogorsale i postale
korumpirane i okrutne. Time je otomanska vlast postala manje opasna za
balkanske narode. On nije bila pretnja njihovom nacionalnom identitetu i
kohezivnosti. Njena neefikasnost i labavost eliminisala je mogucnost
denacionalizacije i tako osigurala buducnost podredjenih Hriscana.
Znacaj ovog pogleda bice jasniji ako uporedimo vlast Turaka u
unutrasnjosti sa vlascu Venecijanaca na grcim ostrvima i Peloponezu.
Venecijanci su uveli mnogo vece poreze, nisu dozvoljavali nikakvu
samoupravu, striktno su kontrolisali trgovinu, i pomagali prozelitizam.
U gotovo svakom pogledu, njihova vlast je bila vise okrutna i
nepopularna. Tadasnji posmatraci su bili jedinstveni u ovim ocenama.
Stephen Gerlach, domacin habzburske ambasade u Konstantinopolju, zapisao
je u svom dnevniku 1575. godine, da su "Venecijanci tretirali svoje
podanike na Kipru (kao i Djenovljani njihove na Kiosu) gore nego robove
… Po dolasku Turaka, ljudi su postali slobodni, i tretirani su jednako,
a njihovi gospodari, koji su ih zlostavljali, su uhvaceni i prodani kao
roblje u Turskoj."
Venecijanska vlast ne samo da je bila okrutnija vec i opasnija.
Venecijanci su namerno i effektivno izazivali razdor medju svojim
podanicima. Prema aristokratima su bili velikodusni, dozvoljavajuci im
da zadrze vlasnistva i titule. Ovi su uzvratili tako da su se
identifikovali vise sa svojim stranim gazdama nego sa svojim narodom. Na
Kritu, za vreme seljackog ustanka 1567-1573., domaci plemici su ili bili
neutralni ili su aktivno pomagali Venecijance. Isto tako na Jonskim
ostrvima, razdor je bio tako veliki medju Grcima da su se seljaci
pobunili 1638. godine protiv domace vlastele, a ne protiv Venecijanaca.
Ova strategija "zavadi pa vladaj" bila je tako uspesna da je njen efekat
trajao dugo posle odlaska Venecijanaca.
Nasuprot tome, Turci su nesmotreno pojacavali grupnu solidarnost svojih
podanika. Oni su to cinili davanjem velike komunalne samouprave,
odvajanjem Muslimana od ne-Muslimana, i eliminacijom domace
aristokratije. Ovo poslednje ostavilo je balkanske narode bez svojih
lidera ali ih je isto tako oslobodilo od socijalnih razlika i sukoba. Za
vreme dugih vekova otomanske vlasti, oni su nastavili da postoje kao
seljacka masa - izdvojeni, homogeni, i ujedinjeni.
Interesantno je razmotriti kakav bi bio tok balkanske istorije da su
Turci sledili venecijansku politiku "zavadi pa vladaj", ili tadasnju
zapadnu politiku prinudne promene vere. Bilo koji od ova dva puta bi
znacajno pojacao njihov polozaj na Balkanu. Cinjenica da oni nisu
prihvatili ni jedan od ovih puteva objasnjava zbog cega su balkanski
narodi bili u stanju da sacuvaju svoj identitet i jedinstvo, i da na
kraju dobiju nezavisnost.
Kao zakljucak, mozemo da odbacimo mit o pet vekova "mraka i robovanja",
kao deo folklora balkanskog nacionaliizma. Turska vlast u ranom periodu
je u mnogim aspektima zasluzivala pohvalu. Ona je dala balkanskim
narodima stepen mira i sigurnosti koji pre njih nije postojao. Ona im
je dozvoljavala da ispovedaju svoju religiju i vode svoje komunalne
poslove sa minimumom ometanja i oporezivanja. Bilo koje uporedjenje sa
venecijanskom vlascu u Grckoj je u korist Turaka. U sledecoj glavi
primeticemo da se kasnije situacija drasticno izmenila. Pogorsavanje
otomanske imperijalne strukture moralo je da ima efekat na podanike.
Nasuprot prethodne discipline i efikasnosti, ljudi su kasnije bili
izlozeni gramzivosti vladinih sluzbenika, nasilnosti odmetnutih vojnika
i razbojnickih bandi. U stvarnosti, patnja Hriscana u ovom periodu nije
bila veca od patnje Muslimana. Imperijalno propadanje nije bio fenomen
tipican samo za tursku vlast i ne bi trebalo dozvoliti da zamraci ulogu
i znacaj "Pax Ottomanica" u istoriji balkanskih naroda.
(Source: "The Balkans Since 1453" by L. S. Stavrianos, Professor of
History,
Northwestern University, published in 1963 by Holt, Rinehart and
Winston)
Preveo,
Zivomir Masic
Toronto Kanada