Ponovo sam prisiljen da skrenem paznju na cinjenicu da problemi
jugoslovenske privrede nisu locirani u obliku vlasnistva, nego u ciljnoj
funkciji jugoslovenskih preduzeca i nacinu kreiranju domicilne valute. Nije
valjda da i jugoslovenski ekonomisti boluju od "okfordskog sindroma", pa im
se radi toga cini da "na zapadu nema nista novo" sto bi moglo privuci
njihovu paznju.
Kakav je to strah radnika da ce ostati bez posla, kada posla ni sada
nemaju? Da li misle da se radnici boje da nece dobijati ni ovu crkavicu
koju dobijaju danas dok su na cekanju? Ukoliko se stvarno misli na taj
uzrok straha, pitam se zar jugoslovenski ekonomisti zaista ne vide da bi
Srbija u bilo kojim uslovima mogla obezbediti svim nezaposlenim gradjanima
cak i znatno vecu pomoc? Ako jugoslovenski ekonomisti to ne vide, onda ne
zasluzuju ni naziv ekonomista. Ako vide, zasto onda ne formiraju "privrednu
vladu u senci" s ciljem da operacionaliziraju drugacije opste uslove
privredjivanja, i preuzmu odgovornost za izvodljivost svog projekta.
Tvrdim, da bi drugaciji opsti uslovi privredjivanja rezultirali naglim
porastom drustvenog proizvoda tako da bi se poboljsanje osetilo vec u roku
od par meseci. U protivnom, ne treba pitati za kim zvona zvone, jer ona
zvone za nas i za njih..
M. Katic