U danasnjem kompjuterskom izdanju "Nasa Borba" je objavila link za Vasu WWW
stranicu. Odmah sam se prikljucio jer me veoma interesuje. Posebno me je
interesovalo Vase shvatanje ekonomije kao privrednog sistema. Ubrzo sam
mogao ustanoviti da Vi to pitanje potpuno zanemarujete, sto sam i mogao
ocekivati. Naime, Vi ste napisali da "svojinska transformacija nije
strucno, vec politicko pitanje. I to najvaznije politicko pitanje". Takav
zakljucak medjutim nije tacan. U vezi sa tim sam pokusao da Vam uputim
poruku putem e-mail adrese koja je ukljucena u Vasu WWW stranicu. Nazalost
poruka mi se vratila s naznakom da je adresant nepoznat. Ponovni pokusaji
ostali su takodjer bez rezultata.
Iskreno govoreci, to me je veoma iznenadilo. Naime, logicno je ocekivati da
svako ko otvori svoju stranicu na Internetu to cini radi komunikacije s
javnoscu, a ne radi slanja jednostranih poruka. Narocito, ako se radi o
univerzitetskom profersoru koji je, koliko se meni cini, veoma
zainteresiran da njegovi stavovi budu prihvaceni u javnosti. U protivnom
umjesto predavanja imacemo propovjed, a propovjed je uvijek jednostrani
akt, pa citalac dobija utisak da je s one strane jedan neprikosnoveni
autoritet kojem obicni smrtnici ne smiju protivurjeciti pod prijetnjom
slanja u pakao. Radi toga Vam istu poruku, u neznatno skracenom izdanju,
saljem ovim putem.
Zelim Vas upozoriti da niste u pravu kada kazete da svojinska
transformacija nije strucno nego politicko pitanje. Naprotiv, svojinska
transformacija je upravo i prevashodno jedno strucno pitanje iz oblasti
ekonomike. Pri tome pojam "strucno" koristim kao sinonim pojma
"profesionalno" t.j. kao pitanje na koje odgovor mogu dati samo strucnjaci
iz odredjene oblasti znanja, a ne gradjani odnosno javnost na nekoj formi
referenduma. Kada kazem strucnjaci iz odredjene oblasti znanja, onda imam u
vidu strucnjake cije se tvrdnje mogu provjeriti eksperimentalnim putem, a
ne "strucnjake" koji odricu svaku mogucnost eksperimentisanja u ekonomici.
Sta time zelim reci? Umjesto odgovora, evo jednog primjera.
Kada je gradjena najveca dvorana Beogradskog sajma, onda je promjer kupole
bio toliko veliki da su brojni gradjevinski strucnjaci tvrdili kao se ta
kupola ne moze sagraditi, jer ce se srusiti pod svojom sopstvenom tezinom.
Medjutim, njen konstruktor, prof. dr. Zezelj, je bio toliko siguran u svoj
proracun, da je svoj radni sto postavio u centar dvorane, a onda rekao
radnicima da nastave sa gradnjom kupole. Tako je posao bio zavrsen, a ing.
Zezelj pokazao da je pravi profesionalac u svojoj struci.
Onaj ko danas tvrdi da se slicni dokazi ne mogu pruziti i u procesu
svojinske transformacije, ne moze biti okvalifikovan kao strucnjak, niti mu
se moze povjeriti taj posao. Sasvim je moguce izraditi ekonomski projekat i
predvidjeti konacne rezultate sa istom preciznoscu kako je to ucinio ing.
Zezelj prilikom izgradnje kupole pomenute dvorane na Beogradskom sajmu.
Onaj ko nije u stanju iz bilo kojih razloga da na taj nacin razmatra proces
svojinske transformacija, nije dorastao problemu, pa ne moze niti smije
biti konsultovan oko toga.
Problem je naime u tome, sto, objektivno gledajuci, postoje dva moguca
puta: Jedan koji vodi u klasicni kapitalizam sa svim atributima tog sistema
i na taj nacin znaci vracanje u proslost, i drugi put, koji vodi u jedan
novi sistem i koji objektivno gledajuci predstavlja buducnost. Taj novi
sistem pociva na ekonomici kao tacnoj nauci cije se zakonitosti mogu
provjeriti eksperimentalnim putem u tekucoj privrednoj praksi. Pri tome
nije neophodno da se eksperimentom obuhvati cjelokupna privreda. Sasvim je
dovoljno da se eksperimentom obuhvati jedno jedino preduzece. Tako na pr.
jedna velika beogradska pekara bi mogla biti dobar poligon za izvodjenje
eksperimenta. Trajanje eksperimenta ne bi trebalo biti duze od tri mjeseca.
Rezultati bi bili dovoljno ubjedljivi i dovoljno pouzdani da ukazu na pravi
put kojim u procesu svojinske transformacije treba krenuti, kao i zasto je
uopste neophodno izvrsiti svojinsku transformaciju. Vidjeli bi da nije
problem u tome ko je vlasnik beogradske pekare, nego u tome da beogradska
pekara mora imati vlasnika iz sasvim drugih razloga od onih koje danas
zagovaraju razliciti nazovi ekonomski strucnjaci sa visokim titulama. Osim
toga, vidjelo bi se da sociologija kao nauka ima smisla samo ukoliko uzima
u obzir stvarne, a ne predpostavljene ekonomske zakonitosti, ili ih, sto je
jos gore, potpuno zanemaruje kako ne bi poremetila opstu harmoniju jedne
socijalne utopije.
S postovanjem,
M. Katic