Svi ljudi tokom svog zivota resavaju neke probleme koristeci princip
neakcije. Aktivni ljudi koriste ovaj princip uglavnom kad spavaju.
Pasivni ljudi ga koriste uglavnom kad su budni. Evo nekoliko reakcija
(neakcija) pasivnih ljudi kada se suoce sa problemom:
1. Necu.
2. Ne interesuje me.
3. Bas me briga. Meni je svejedno.
4. To nije moj problem.
5. Ne mogu ja sve.
6. Nemam vremena. Nemam para. Imam vaznija posla.
7. Ima tu nesto. Ko zna ko stoji iza toga.
8. Nisam valjda glup da verujem da se ceo svet zaverio protiv mene.
Nekoliko manjih drzava su neutralne.
9. Nismo mi za to.
10. Takvi smo mi.
11. Niko nije savrsen.
12. Ima nesto medju njima (izbegavanje zauzimanja moralnog stava).
13. Nista ne znam, nista nisam video, nista nisam cuo (izbegavanje
zauzimanja moralnog stava).
Najbolje je stati na broju 13. To je baksuzni broj, koji i objasnjava
neuspehe pasivnih ljudi.
Dobre strane principa neakcije:
1. Princip neakcije je prvi prirodni princip za resavanje problema.
Poznat je i ljudima i zivotinjama. Zec ili jelen ili covek ce se
skameniti na mestu ako primeti zmiju ispred sebe. Ostace tako dok zmija
ne ode i tako resiti problem.
2. Uraditi sve sto drugi traze ili pomoci svima koji traze pomoc, nije
moguce. Negde se mora preseci..
3. Kratak period neakcije, pracen sa odlucnom akcijom u pravom momentu,
je efikasan metod resavanja nekih problema.
Lose strane principa neakcije:
1. Opravdava lenjost.
2. Opravdava izbegavanje obaveza i duznosti.
3. Neguje sirotinjski mentalitet (zavist; tudji uspesi se dozivljavaju
kao svoj poraz; u svemu se vidi samo licni interes;
svaki uspeh, cak i kriminalni, je uspeh; "lud i dobar, svejedno", itd.).
4. Zagovara kafanski mentalitet koji lako pretvara sirotinski mentalitet
u propalicki. Potreba za hvalisanjem. Rad se zamenjuje pricama o radu.
Beskonacno gubljenje vremena i pricanje o svojim uspesima, koji za malo
sto se nisu desili, i tudjim neuspesima, o propustenim prilikama, o
prijateljima koji su izdali ili prevarili, i ostavili me na cedilu.
Pozivanje na postenje kao uzrok svog neuspeha. Nepostenje je uzrok
uspeha drugih. Gde su sad oni a gde sam ja? Svaki uspeh se vidi kao
sreca a ne trud pojedinca a od zrtve se ocekuje da casti celo drustvo
dok se ne vrati tamo gde je i bio. Tako mu i treba. Imao je samo srecu.
5. Zagovara fatalizam. Sve zavisi od bozje volje, a nista od mene.
6. Podloznost uticajima koje ne zahtevaju nikakvu akciju: propagandi,
teorijama zavera, sujeverju.
7. Opravdava i siri amoralnost, provincionalizam i malogradjanstinu.
Hriscanske norme ponasanja se deklarativno prihvataju ali se u zivotu
ignorisu, ili se neguju kroz obicaje a ne kroz veru. Negiraju se
moralni motivi u akcijama drugih a svaka akcija protiv sebe se tumaci
mrznjom, osvetom, ili niskim interesom.
8. Podloznost alkoholu i drogama, defetizmu i ksenofobiji.
9. Retko moze da se primeni na poslu. Posao najcesce zahteva akciju.
10. Retko moze da se primeni u vrednom zivotu. Vredan zivot najcesce
zahteva akciju.
PS. Ovo je moja poslednja poruka ove godine. Dole sam dodao poruku koju
jutros dobih od prijatelja. Mislim da ima mnogo veze sa ovom mojom
poslednjom porukom.
Zahvaljujem svim citaocima koji su primetili moje poruke i citali ih.
Posebno zahvaljujem onima koji su imali volje i strpljenja da polemisu
sa mnom, na sajtu NB ili privatno.
Najlepse zelje Nasoj Borbi i YUROPE. Ne zaboravite da je klavir vas,
ali nije muzika.
Good bye.
Zivomir Masic
Toronto Kanada
==
"EVROPLJANIN", moderni srpski nedeljnik, u broju 8, od 13.08.1998, u
rubrici Iseljenici, objavljuje tekst novinara Ivana Radovanovica, pod
naslovom:
IZGUBLJENA GENERACIJA IZGUBLJENE ZEMLJE
Imaju po tridesetak godina i prijatelje rasute po svetu. Rodeni suda u
svojoj zemlji budu lideri, pristali su da u tudoj zemlji budu manje-vise
nista. U Torontu ih ima stotinak hiljada. Ljudi koji cekaju nared za
iseljenicku vizu u kanadskoj ambasadi verovatno ne znaju, ali je Dragana
M. tamo zaista isekla vene. Otisla je pre tri godine, nedavno dobila
dete, a onda popila pet-sest tableta tajlenola (pilule protiv bolova) i
sirokim nozem za hleb povukla dubok rez preko ruke. Mnogo ranije,
verovatno kada joj je ovde sve preselo, umesto pilula protiv bolova i
rezanja vena izabrala je mesto u velikoj sali za vize Ambasade Kanade.
Tamo je i za nju i za onih mozda nekoliko stotina hiljada drugih koji
supokusali da izmaknu sopstvenoj nesreci i negde nadu nesto bolje,
procedura uvek ista. SALA S DVA REDA DRVENIH KLUPA, tri saltera,
neljubaznim sluzbenicima, WC s natpisom "Kljuc je kod obezbedenja" i
siva metalna vrata - verovatno najstrasniji deo ove cekaonice drugog
razreda. Kada crveno svetlo iznad njih istovremeno zasvetli i zapisti,
znaci da ce tamo, iza vrata, preko razglasa biti pozvan jedan od onih
koji bi hteo u Kanadu. Kada izade u tisinu koja ga je ispratila, na
njegovom licu nista nece govoriti da li je dobio vizu. Ljudima koji se
odluce da beze, izgleda da je muka od samog pocetka. Verovatno je tako
bilo i s Draganom M. Do Kanade je letela tridesetak sati s presedanjem
na jednom od evropskih aerodroma (Cirih, Frankfurt, Pariz, Amsterdam).
Mozda je prosla i kroz ono sto se kao anegdota prepricava u Torontu:
dode nas covek na neki od pomenutih aerodroma, ude u kupatilo da se
umije i osvezi, vidi na cesmi znak "H" (hot-vruce) i ubeden da je kod
kuce i da je "H" - "hladno", zasuce rukave... AKO JE TO PRESKOCILA,
sigurno je prosla proceduru popunjavanja formulara u avionu, negde iznad
okeana, u koje moras da upises, redom, ko si i sta si, nosis li hranu s
namerom da potrujes nesrecne Kanadane, imas li polnu bolest, je si l'
normalan - naravno da nisi, ko normalan uopste ide tamo gde je "H"
"vruce" - je li ti prvi put, koliko mislis da ostanes, potpisi se, nemoj
da zaboravis da predas formular sluzbeniku na aerodromu... Posle svega
toga, kada izmozden sletis na aerodrom u Torontu, upravo ti taj
sluzbenik, suvo kaze: Welcome to Canada. Rekao je I Dragani M...
TORONTO! Autoput s dvadesetak traka; ulice dugacke i po sto kilometara;
zgrade zbog kojih ti je nos stalno podignut; milioni radnji I nekoliko
miliona automobila... sve nepregledno, nacickano, blestavo, ludo,
sjajno... Proci ce nekoliko sati pre nego sto se prvi put, a zauvek,
setis da je Beograd lepsi. Shvatis da nema nazad i sve pocne da ti
smeta. Primetis, a Miki I Momo (dosli jos onomad) bas su to primetili da
su duz glavnih ulica podignute prizemne montazne zgrade koje se nicim ne
razlikuju od kulisa u kaubojskim filmovima, samo sto su okicene
reklamama. Vidis da su ljudi nekako drukciji i da ti se stalno nesto
smeskaju.. Cujes da na ulici nema graje na koju si navikao. Osetis da
hrana nema onaj ukus. Ispricaju ti, oni "stariji", da ce ti "ovde" biti
potrebni samo pidzama i radno odelo. Uplasis se. Pocnes da psujes, Tita
i SLobu, a ako si Srbin iz Bosne, I Karadzica. Posle se neki naviknu, a
neki ne naviknu. U svakom slucaju svi nastave da psuju. Za vecinu od
pedesetak hiljada Srba koji su u Toronto stigli od '90. godine naovamo
(ukupno ih ima oko sto hiljada) prva stanica na putu prema ne zna se
cemu, jeste Gembl. Kratka ulica koju kao da je neko preneo sa Miljakovca
ili Rakovice u deo Toronta koji naseljavaju pretezno Grci. Nekoliko
stambenih zgrada, automobili parkirani na kolovozu (toga, inace, nema u
Torontu), deca koja jurcaju za loptom, penzioneri pred ulazima. Jednu
zgradu zovu Sarajevka, drugu Beogradanka. Sve zajedno, ceo Gembl, nosi
naziv koji odrazava stav stanovnika. Trg zrtava Slobodana Milosevica.
NEKI OD STANOVNIKA su, poput Velibora, pobegli zato sto su osetili rat
na svojoj kozi, smucilo im se, nece da im "svakih pedeset godina
istorija trci preko leda", nemaju gde nazad i definitivno su raskrstili
s "onim prostorima" (tipicna prica Srba iz Bosne).Drugi su kao Moca
(sada ne zivi u Gemblu), docekali jedno jutro u Beogradu bez dovoljno
para u dzepu za "kiflu, novine i cigare", uzeli diplomu i usli u red za
vizu. Miroslav, lekar, Darko, elektroinzenjer I citava gomila njihovih
kolega istovremeno je konkurisala za iseljenje u Juznu Afriku, Bocvanu,
Zimbabve, Novi Zeland, Australiju, Kanadu... Upalila je Kanada. ZA OVU
GRUPU zauvek je previse teska rec. Vreme koje ne provode na poslu
provode na Internetu. Sekiraju se zbog Kosova i time izazivaju smeh i
sazaljenje pridoslih ("Ko se jos sekira zbog Kosova?"). Deci daju imena
koja ce biti i srpska, i koja ce se lako izgovarati na engleskom:
Stefan, Marko, Katarina... Imaju po tridesetak godina i prijatelje
rasute po svetu. Iz Mocine sestoclane ekipe petorica su po raznim Los
Andelesima. Otavama, Bostonima... Od 30 ljudi koji su sa Darkom
diplomirali, nijedan nije vise u Beogradu. "STRASNO", ponovio je Moca
tacno sest puta posto je upoznao prijateljevog prijatelja iz Beograda.
Kada je upitan sta je strasno nije znao da kaze ("valjda mutira jezik")
i odveo coveka u Kafe late u kojem se okupljaju Beogradani. Celo drustvo
bilo je u bedaku i istovremeno pricalo kako, eto, svi cekaju da se tamo
nesto promeni i kako, eto, rastu deca, polaze ovde u skolu, ko ce sad
nazad, ovde ti stalno postavljaju branu, tamo moras od pocetka...
Izgubljena generacija izgubljene zemlje. Doktori, inzenjeri, profesori,
novinari, pravnici, ekonomisti... svu uglavnom prekvalifikovani u
programere, bez mogucnosti da mnogo naperduju. Radovan, istoricar
umetnosti u Beogradu, a u Gemblu superintendent (hauzmajstor, domar),
sve zajedno naziva "divne otudene duse". Milica, lekar, na mestu neceg
sto je valjda medicinska sestra, nudi svoju definiciju: "Odande su nas
iscupali, ovde se nismo primili". Ljudi koji su rodeni da u svojoj
zemlji budu lideri, pristali su da u tudoj zemlji budu manje-vise nista.
Prihvatili pravilo: sta god da odlucis- najebaces i pomirili se s tim.
Zrtvovali svoje sudbine. Neko zbog dece (Simonida je svom sinu Egonu pre
polaska iz Beograda vikala: "Necu da ides u rat!"); neko zbog toga sto
je zavrsio silne skole a ostao siromasan (u Kanadi covek moze da za
deset dolara kupi deset kilograma mesa, a inzenjeri voze automobile koje
u Beogradu vidate samo kod onih "s kajlama"); neko zato sto nije mogao
da zamisli da ce biti od onih lekara koji gube dusu za sto grama kafe,
flasu viskija i cvarke; neko prosto nije izdrzao. I SADA SVI SANJAJU
Beograd. Moca: "Idem stalno po Kalenicu. Gledam sve te zgrade, pijacu,
nisam ih ni primecivao kada sam bio tamo. Sada vidim svaki detalj."
Simonida: "Idem na posao, zgrada u kojoj sam radila pretvori se u
ogroman monolit... ili sanjam da sam umrla. Sahrana I spustaju me dole.
Cujem kako udara grumenje po sanduku i onda pocinjem da lupam,
grebem...urlam: "Necu da me sahranite u Kanadi! Necu!" OD NOVE GODINE u
Gemblu se rodilo sest beba, a jedan covek je umro I sahranjen je u
Kanadi. Dokaz da zivot gura dalje bez obzira na snove. Darko i Branka su
se vencali. Svadba u holu za bankete u Danfordu (grcki kraj). Domaca
muzika (svira Nenad), elektroinzenjer) i pomalo strana atmosfera:
previse tiho. Nedostaje osecanje da ce sad tu da bude "one" vrste
slavlja (trebalo bi, bar uz narodnjake svirane na sintisajzeru), s
dranjem, raskopcanim kosuljama, zenama na stolu, brisanje znoja
maramcetom, polupanim casama... A u holu za bankete svi su veseli ali
sede mirno. KADA PITAS NENADA postoji li neka pesma koja ce sav taj svet
da pokrene, on odrecno vrti glavom. Kaze da je ovo Toronto, da svi imaju
kola, da su kola vazna jer su daljine velike (na posao se ide i po
pedesetak kilometara) i da su kazne za bilo koji saobracajni prekrsaj
previse visoke da bi covek sebi dopustio luksuz koji se zove lumpovanje
na svadbi. Ljudi koji udu u kanadu prilicno brzo se naviknu na pravila
kanadska i ona koja su sami stvorili, ne bi li im bilo lakse.
PRAVILO JEDAN (Milicino pravilo): s drustvom iz Beograda mozes da pravis
sedeljke i pijes pivo samo cetvrtkom - slobodno mozes da zaglavis jer je
petak dan pred vikend a svaki dan je opasan - uspavaces se, neces
dovoljno dobro raditi, izgubces posao.
PRAVILO DVA (Isidorovo pravilo): kada ti se ovde neko nasmesi I pita
kako si, nemoj da se trudis da mu odgovoris, jer, ako se trudis, pocnes
da odgovaras, osecaces se prilicno glupo kada shvatis da te u stvari
covek ne slusa.
PRAVILO TRI (pravilo Dusana Petricica, karikaturiste, jednog od onih
koji ovde rade svoj posao): kada te pita, uz osmeh, kako si, ti mu reci
da ti u zivotu nije bilo gore, da ti je odvratno, strasno... onda ce on
biti sluden jer ovde nije pravilo da kazes da ti je lose (po ovom
pravilu se ponasas samo kada te neko nervira, inace postujes pravilo
broj dva).
PRAVILO CETIRI (Micino pravilo): Nikada nemoj da gledas slike iz starog
kraja, poludeces. PRAVILO PET (Anjino pravilo): nikada nemoj da slusas
nasu muziku, puci ces. Ostala pravila su prakticna. -Kupuj na
rasprodajama i u velikim samoposlugama (toliko velikim i punim svega da
oni koji tek stignu uglavnom samo produ i, uplaseni, izadu praznih
ruku); -Potrazi park u kojem deca vicu - to su sigurno nasa deca,
kanadska deca ne vicu, mozes slobodno da pustis i svog klinca; -Cuvaj
sve racune zbog poreza i zbog toga sto ova drzava zaista vraca novac
koji ti slucajno ostane duzna; -Nauci sve o velferu, setimentu, benefitu
(razne vrste socijalne pomoci od kojih imas sasvim fine prihode); -Upisi
kurs za programere; -Nabavi pidzamu i radno odelo; -Nauci da mrzis - ili
Kanadane kod kojih si pobegao, ili one kod kuce, od kojih si pobegao;
-Nadi kafanu u kojoj se okupljaju Srbi; -Nauci da se u podzemnoj preseda
na stanicama Jang i Blur; -Izbegavaj ulicu Crc, osim ako nisi gay;
-Prijatelje koji ti dodu u posetu vodi samo na lepa mesta u kojima
stanuju bogatasi (Forest hill sasvim odgovara) kako bi videli da tebi
nije tako lose; -Ne zanimaj se za probleme Kanadana (sta kod njih rade
ministri i premijeri, ko ce pobediti na izborima), ionako nikada neces
postati deo te price; -Kada krenes iz Juge ponesi svecnjak i ikonu, cak
iako nisi krsten, ovde ces kad-tad pozeleti da slavis slavu (nacin da
okupis prijatelje); -Kada stignes u Kanadu spakuj kofere i drzi ih u
predsoblju... NIKAD NE ZNAS da li ces nazad, bukvalno ne znas. Dusan
Petricic koji je u Kanadu stigao pre pet godina zna samo da kaze da bi
se vratio unazad, ne bi otisao u Kanadu. "A da li bih se sada vratio u
Jugoslaviju, nisam siguran." Dok zivis u neznanju, dok ti neki davo ne
da mira, najbolje potrazi neki posao, a jos bolje da taj posao bude kod
nekog Srbina. Na primer, kod Majkla iz Jagodine, koji je sa 16 godina
dosao u Kanadu (sredinom sezdesetih) i sada ima svoju prevoznicku firmu.
Devetnaest kamiona i isto toliko Srba vozaca: saobracajni inzenjer,
kamerman, oficir JNA, ucitelj... Kosta Pejic, kojem Majkl potom pokazuje
da izade iz kamiona, a zatim rukom da prede do onog prozora velikog
kombija iza kojeg je novinar, kratko kaze: "Ja sam hirurg iz Sarajeva".
I TO JE OTPRILIKE TO. Puna Kanada ljudi koji po Petricicu ne vole da
pricaju o svojoj nesreci. Toliko ne vole da je neprijatno i da ih pitas
kako su. Skiba, na primer. Bio vikend, on dobrim kolima otisao 400
kilometara od Toronta da peca, video reku u kojoj je toliko ribe da
"sama iskace", doneo kuci desetak ogromnih sarana... onda ga docekalo
pitanje "kako vam je ovde" i on se uhvatio za glavu. "Sta kako je..."
Haos nastane i kada oni pitaju za ovo ovde. Ti pricas, a oni vrte
glavom. Onda oni pricaju a ti vrtis glavom. Otpisani oni tamo, otpisani
mi ovde. Pomesale se dve nesrece. U tolikoj meri da na kraju pomislis da
je najbolje da ostavis na miru i njih i njihovu nesrecu i da oni isto to
urade tebi i tvojoj nesreci. Bice vam svima lakse. Tebi, zato sto ne
mislis na njih. Njima, zato sto znaju da ce ti biti lakse da, i kada ti
padnu na pamet, pomislis kako voze dobra kola; ne placaju struju; uvek
imaju toplu vodu; kupuju deset kilograma mesa za deset dolara; jedu voce
mango, koje vecina nas nikada nije ni videla; dobijaju platu u minut;
salju decu u dobre skole (u Egonovoj je svecana sala veca od Doma
sindikata); letuju jeftino na Kubi. Zasto bi ti bilo kome pricao o
njihovoj nesreci, a i ko bi ti verovao. NA KRAJU, valjda zato sto ga,
pri povratku, na amsterdamskom aerodromu salju u neki podrum i na kraju
luksuzni izlaz F13 (izgleda razervisan za nas i Turke), covek ipak ne
moze a da se ne seti Dragane M kojoj se pre tri godine dovoljno smucilo
da ode u Kanadu. Jasna, psiholog (naravno da u Torontu ne radi svoj
posao), Kaze da su depresije (najverovatniji uzrok Draganinog secenja
vena), medu Nasim ljudima tamo opsta pojava. Problemi s adaptacijom,
iseceni koreni, rastanak sa prijateljima, familijomm karijerom...
"Psihoneuroze, psihoze, od sociopatije i paranoje do sizofrenije... sve
ih kaci. Sta sam citala u knjigama, ovde sam nasla." Dragana M., sta god
da ju je zakacilo, ostala je ziva. Bilo je dovoljno da neko okrene samo
jedan broj i da za samo nekoliko minuta u njenu zgradu ulete policajci,
vatrogasci i hitna pomoc."
INTERVJU
SEOBE
Dusan Paunovic, generalni konzul jugoslovenskog konzulata u Torontu
EVROPLJANIN: Koliko Srba zivi u Kanadi?
PAUNOVIC: Nemoguce je saopstiti tacne brojeve. Mi racunamo da na ovom
konzularnom podrucju, koje obuhvata provincije Ontario, Minetobu I
Saskacevan, zivi vise od 150.000 Srba, od kojih 70.000 u samom Torontu.
Oko polovine tog broja stiglo je u Kanadu od 1990. godine. Konzulat je,
inace, zbog sankcija bio zatvoren od 1992. do prosle godine.
EVROPLJANIN: Imate li podatke o onima koji odluce da se vrate u
Jugoslaviju?
PAUNOVIC: Prema broju izdatih carinskih potvrda moze se reci da
povratnika ima. Prosecno se godisnje vrati 50 ljudi. Opet, iz razgovora
s njima, na osnovu izjava, moze se reci da bi se 70-80 odsto njih
vratilo. U stvari, sve vrme dok su ovde, oni misle kako da se vrate. To
je iseljenicka sudbina.
EVROPLJANIN: Sta nasa drzava moze da uradi za njih?
PAUNOVIC: Samo da se trudi da im pruzi strucnei kvalitetne usluge. Od
upisa dece u maticne knjige rodenih do tumacenja carinskih propisa I
regulisanja vojne obaveze. Takode, pomazemo im da ne lutaju mnogo kada
stignu ovde i pruzamo im pravnu pomoc. Moram da kazem da roditelji, iako
im deca samim rodenjem u Kanadi sticu kanadsko drzavljanstvo, obavezno
nastoje da im pribave i jugoslovensko drzavljanstvo.
EVROPLJANIN: Kako komentarisete izbeglicki talas od 1990. Godine
naovamo?
PAUOVIC: To su seobe. Strasno."