__________________________________________________
Putnici ludog tramvaja
Stara ali krupna i jos jaka zena je, uguravajuci se u tramvaj,
ocepila mladu, doteranu i takodje snaznu zenu koja je planula kao luc,
benzin, drvce sibice i - kao da je samo to cekala da iskali sve sto joj
se nakupilo - opalila starici samar. Ova je iznenadjena, uplasena, u
soku, pocela ubrzano da trepce i jos nije uzela vazduh da izgovori bilo
sta kada je dobila jos jedan pa jos jedan samar. Mlada zena ju je, sa
sve vise strasti, svojski tukla pritom vristeci kao da ona dobija
batine.
Putnici ovog ludog tramvaja (obicnog, svakodnevnog) scenu su
posmatrali mirno, gotovo nezainteresovano, u pocetku. Vristanje mlade
zene, zacudo, medju putnicima nije izazivalo neprijatna osecanja, vec
naprotiv, osecanje nekog olaksanja, kao da i oni vriste. To je bio neki
univerzalni krikkoji je izrazavao sve, samim tim sto je bio
neartikulisan. Iako je vristala zena koja napada, to je bio i zvuk
bola, otpora, sulude akcije, zvuk precutanih ponizenja, progutanih
uvreda, natalozene muke, goleme nemoci, izgubljenog razuma - krik
praistorijske zivotinje.
Stara zena je mladu uhvatila za kosu i cutke je cupala. Putnici
su to i dalje posmatrali ne mesajuci se.
Tramvaj je, medjutim, stao. Otuda, sa prednje platforme izasla
je zena koja je vozila tramvaj. Putnici su se tek tada uskomesali. Zbog
cega smo stali? "Cekamo miliciju" objasnila je zena u uniformi GSP-a.
Putnike je odgovor sasvim uzdrmao. Osetili su se neposredno i
licno ugrozenim, jer je svako isao nekim vaznim poslom, cutke podnoseci
guzvu u nadi da to ipak nece dugo trajati, bar ne duze nego sto je to
neophodno. Sada je to dovedeno u pitanje. Iza ovog, vec su se naredjala
tri tramvaja cekajuci da se pokrene prvi.
ZENE
Ziva masa u metalnoj napravi na sinama je prokljucala.
Dve zavadjene zene su se smirile, unezvereno gledajuci sta su
izazvale. Kao da su se prenule iz transa i pocele da shvataju da se
priblizava neko veliko zlo, na talasima ljudskih glava i tela. Na njih
vise nije obracana paznja. Masa se usredsredila na zenu vozaca, odnosno
na cinjenicu da je vozac zena. Samim tim sto je zena kao dan je jasno
da nije za posao vozaca tramvaja. Samo zena je u stanju da zaustavi
vozilo i ceka miliciju. Da je muskarac, izbacio bi one dve posvadjane,
ili na tucu nebi ni obratio paznju. "Ja postupam po propisu!" - vikala
je zena u uniformi GSP-a krecuci se unazad, polako, zastrasena
desetinama uzagrenih ociju uprtih u nju, desetinama iskezenih vilica,
usta koja izgovaraju i bljuju uvrede, psovke i gnev.
Ziva bica u tramvaju, doskora povucena u sebe, zamisljena
pojedinacna, pretvorila su se u jedno, mnogoglavo, mnogooko, sa
stotinama ruku, hiljadama noktiju, milionom zuba. Takvog bica nema ni u
jednoj mitologiji. Ono se javlja samo u stvarnosti, kad nekog treba
lincovati i kad je taj neko, nevin. Ogromno i strasno bice u kosulji od
lima, na metalnim tockovima postiglo je zapanjujuci nivo jedinstva i
otuda, zracilo je zastrasujucom snagom.
POJEDINCI
Samo trenutak ranije to su bile individue koje su se
razlikovale polno, nacionalno, politicki, po boji koze, odeci, izgledu,
drustvenom statusu, zanimanju i sijaset drugih osobenosti, da bi se,
kada je vozilo stalo, pod visokom temperaturom pretvorili u amalgam
koji uzrocnika muke (sveukupne, ogromne i nedorecene) fokusira u jednoj
tacci - zeni nasuprot njih koja uzmice. A najostrasceniji deo tog
uzaludno mocnog bica su, moglo se zapaziti, bile bas zene, iliti bivse
zene pojedinci.
Zacudo, policajac, s beretkom naherenom na jednu stranu stvorio
se kod tramvaja prilicno brzo. Trazio je da se jave dobrovoljci,
svedoci tuce dve zavadjene zene. Svedoci su se uglas oglasavali iz
tramvaja ali niko nije hteo da izadje i prilozi licnu kartu. Niko nije
hteo da izgubi tesko steceno mesto u tramvaju.
U medjuvremenu, nanizana su jos tri tramvaja, pa ih je bilo
ukupno sest, jedan iza drugog.
Policajac s beretkom je digao ruke i psujuci otisao. Zena vozac
tramvaja je nestala i umesto nje za upravljac je seo muskarac. Tramvaj
je krenuo. Putnici su bili odusevljeni kao da se desilo nesto lepo.
Vikali su: "Bravo majstore!" Dve zene koje su se potukle zaboravljene
su. Atmosfera odusevljenog populizma je uzimala maha. "Majstoreeeee,
stani ovde" - vikali su neki putnici i kocnicar je zaustavio. Nije to
bila stanica ali on je stao. Oni koji su vikali, sisli su. To je
osokolilo ostale, ili bar, bucni deo preostalih putnika. "Ne
zaustavljaj tu, produzi!" - vikali su kada se priblizavala sledeca
stanica. I "majstor" je poslusao. Prosisali su stanicu. Oni koji je tu
trebalo da sidju smatrali su da je pametnije da cute, a prolet pored
stanice bikadzije su propratile likujuci cikom, kao deca, iako nije
zvucalo bezazleno. Tramvaj je sada bio u rukama tvrdog jezgra bucnih
putnika, ostali nisu izrazavali protivljenje, i izgledalo je da je sve
u najboljem redu, bolje i zanimljivije nego sto je do tada bilo. Vozilo
je konacno bilo u rukama naroda, sa vozacem koji slusa njihov glas,
zapravo glas najgrlatijih koji, uostalom, sumnje nema, izrazavaju volju
vecine koja , opet, to cutanjem potvrdjuje. Tramvaj se zahuktao i
nastavio put u nepoznato, iako rula po sinama.
UKUCANI
Sisavsi na prvom stajalistu, gledao sam za njim, a i danas,
evo, kao da sam jos u njemu, metafori od gvozdja ili sapunice. Sto mi
se vise udaljavao, to sam vise pocinjao da shvatam. Ali onda je naisao
drugi tramvaj i prestao sam da mislim. Usredsredio sam se da udjem.
Dodjem kuci i ispricam sta sam doziveo. Oni meni pricaju
njihove dozivljaje iz gradskog prevoza tog dana, onda se ja setim da im
procitam pasus iz NIN-a, iz kazivanja Svetlane Djokanovic, sada
profesorke japanskog u Filoloskoj gimnaziji u Beogradu, koja se nedavno
tratila iz Japana pa, govoreci o tamosnjem javnom gradskom prevozu,
kaze: "Tamo se putnici voze u autobusima sa erkondisnom, tapaciranim
sedistima koja imaju naslone za ruke, na videu se stalno emitujekoja je
sledeca stanica i sta se od kulturnog zbivanja i objekata tu moze
videti, a vozac je u beloj uniformi i sa, dakako belim rukavicama..."
Ocekujuci mozda, da ce ovo da izazove bar zavist, ili sumnju da
se radi o fantastici, ili pojacan ocaj iz kojeg bi se rodila neka
ideja, akcija, naisao sam na neocekivano. Moj dvadesetogodisnji sin,
okrecuci brojcanik na telefonu (stalno nekom telefonira), nehajno kaze:
"Ja svaki dan u autobusu dozivim poneku fantasticnu predstavu. Zamisli
da zivim u Japanu. Pa tamo se nista ne desava... Bane, slusaj za onu
zurku, da se dogovorimo..."
Malo mi krivo, a u stvari mi milo.
Vrati me nazad.