Druge nedelje avgusta, nas petnaest studenata biologije, bilo je okupljeno u Zavodu za biologiju mora u Kotoru. Tu smo u organizaciji Jugoslovenskog foruma mladih za obrazovanje i nauku, ucestvovali u letnjoj hidrobioloskoj skoli pod nazivom "Bioloska raznovrsnost ekosistema crnogorskog primorja."
Prepodne su odrzavana predavanja na kojima smo se mogli upoznati sa osnovama okeanografije i sa bioloskom raznovrsnoscu pojedinih morskih ekosistema. Razmatrana su i pitanja ocuvanja biodiverziteta, a sa tim u vezi i uzroci tog nazalost problema, zatim principi i mere zastite, kao i zakonska regulativa.
Preostali deo dana posle rucka nije bio organizovan, tako da je vecina nas odlazila na plaze u okolini. Prvenstveno zato sto je more uz obalu zagadjeno, usled neizgradjenog odgovarajuceg kanalizacionog cvora. Obisli smo Risan, Perast, Orahovac, Plave horizonte i Jaz gde su se pojedinci obradovali ponovnom susretu sa otvorenim morem. Uvece bi se razisli po gradu ili smo ostajali na velikoj terasi i molu, gde bi ponekad i spavali nocu. Svojom voljom ili poljubivsi vrata jer je neko opet poneo kljuc sa sobom.
Poslednja dva dana proveli smo na hidrografskoj barkasi Jugoslovenske Ratne mornarice i upoznali se sa pojedinim vidovima istrazivanja. Sa nama je na brodu bio i ronilac koji je po planu sa dubine od 36 metara izneo na palubu dosta materijala. Tom prilikom vecina je prvi put imala prilike da vidi neke od organizama koji se uobicajeno ne mogu sresti u plicacima. Za rucak smo spremali dagnje, ili bolje receno brdo dagnji sto je iziskivalo da se svi angazujemo u njihovom vadjenju, ciscenju i kuvanju. Oni koji su gundjali na kraju su se uverili da je bilo vredno truda, a onaj ko nije probao moze i dalje da se pita kakvu je klopu propustio.
Drugog dana smo obisli Ostrvo cveca da bi po pri povratku pristali uz vestacko ostrvo na kome se nalazi crkva Svete gospe od Skrpelja. Prema prici, na mestu sadasnjeg ostrva nalazila se samo hrid na koju se potopio brod. U uspomenu na taj dogadjaj mornari su godinama pri povratku u luku obilazili mesto nesrece i bacali po stenu na dno mora. Vremenom nastaje ostrvo, a ubrzo je izgradjena i crkva.
Od posade smo culi i o Bokeljskoj noci. Noci u kojoj je iz Kotora kretala povorka ribarskih camaca osvetljena fenjerima, do ostrva ge bi po starom obicaju bacali kamenje. Kada bi se vratili, svi su odlazili u stari grad cija bi se kapija zatvarala do svanuca narednog dana. Niko nije mogao da udje ili izadje do osam casova izjutra kada bi u zalivu koji je okruzen planinama izaslo sunce. Sve do tada trajalo bi veselje uz klape i dobro vino, a oni koji su ovu noc doziveli znaju zasto je porede sa danima karnevala u Riu.
Toliko o ovogodisnjoj skoli, uz nadu da ce se njena, sada vec mozemo reci tradicija nastaviti.
Aleksandar Stanikic