Dragi čitaoče, upravo ćeš pročitati srceparajuću storiju o dvojici dovoljno....hrabrih momaka, članova nadaleko čuvenog Geografskog istraživačkog društva iz Beograda (u daljem tekstu GID), koji su proveli sedam dana svojih života na Međunarodnom ekološkom kampu Matka 95, u organizaciji podmlatka Saveza ekologa Makedonije. Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima je apsolutno namerna. Sve za avanturu!
Godine 2097. uz ekološki čist potok, na rubu ekološki čiste šume, sedeo Sizin unuk i cupkao na kolenu svog petogodišnjeg unuka. Mića i Siza odavno "tresu preferans" sa Božom (poznatiji kao Pub) negde istočno od raja. Cupka deda svog unuka i ponosno priča priču o tome, kako je nastala Ekoplaneta, tj. kako je njegov predak sve to započeo prostom rečenicom "Evo, ja hocu u Makedoniju!".
"Početkom jula, davne 1995. godine moj deda, kao i mnogo drugih zanesenjaka, bese član nekog GID-a, te se tako i obre u močvarama zapadno od Sombora. Tu ga zateče poruka MIS-a (tako su nekad zvali glavni štab) da se traže dva dobrovoljca za učesće na Međunarodnom ekološkom kampu Matka 95. u Makedoniji. A u to vreme Makedonija ne beše kao danas, velika država sa oko 800 Eko-nuklearnih elektrana, već mala bez i jedne nuklearke. Posle kraćeg sastanka četrdesetočlanog istraživačkog tela, nastade po planetu sudbonosna rečenica: "Evo, ja hocu u Makedoniju!" koju izreče Siza, a za njim i Mića i tako bi zapečacena sudbina do tada poznate planete Zemlje. Pripreme za ovo putešestvije behu brzo obavljene uz koncizne savete MIS-a. Brzo dođe i 5. avgust 1995.
Putovanje bi realizovano u organizaciji, tada po efikasnosti poznate, korporacije "Brze pruge Srbije", te vrli istraživači pređose tih 450-500 km, za samo 10 časova. Za vreme puta brinula ih je samo jedna činjenica. Šta li je Dragana Tar (jedan od tadašnjih komandanata MIS-a) podrazumevala pod tim, da se njih dvojica upućuju u vegeterijanski kamp? Uzevši u obzir da su do tada bili vatreni poklonici mnogih amino-kiselina koje se mogu dobiti iskljucivo iz namirnica životinjskog porekla, na pamet su im padale horor-ideje o sladoledu od maslačka, čorbi od bokvice, pljeskavicama od lišća mladog jasena etc. Uprkos ovim idejama, put do Skopja bio je dobar (3+).
Na savremenoj, megalomanskoj železničkoj stanici u Skopju, u 07.00 h nije bilo nikog da ih sačeka (u to vreme normalni ljudi još spavaju), pa momci rešiše da se "snađu sami" do susreta sa "odborom za doček". U tom trenu, pred njih istrča čupavo, omaleno stvorenje, s nekim transparentom u rukama, na kom je pisalo nesto u stilu "Eko-kamp Ma....". Pogledi su govorili sami. "TO" beše njihov odbor za doček. Zvalo se Katerina Dodovska, kasnije poznata kao tvorac ideja moderne mikrobiologije i efikasnije primene terorizma u svrhu ekologije. Katerina ih, posle iskazanog fantastičnog gostoprimstva u svom skromnom domu, povede u sedište DEM-a (Dviženjeto na ekologistite na Makedonija). Dve-tri praktično opremljene kancelarije (nalik prostorijama glavnog štaba MIS-a), uskoro su bile pune mladih ljudi, spremnih za put u nepoznato.
Na Matku su stigli oko 13.00 h zakupljenim autobusom. Prizor koji im se ukazao beše nesvakidašnji. Kanjon reke Treske sa vestačkim jezerom Matka, zračio je praiskonskom lepotom, netaknut, van tokova civilizacije. Smestili su se u planinarskom domu i krenuli sa upoznavanjem ostalih učesnika kampa, nestrpljivo isčekujući "vegetarijansku kuhinju". Ispostavilo se da je osim njih u Makedoniji inostrani gost, jos samo Marina iz Podgorice, a da su svi ostali (njih 24 kom.) iz Makedonije, svako na svoj način upečatljiv. Nakon obroka koji je usledio raspršila su im se razmišljanja o maslačku, bokvici, bukvi, jasenu... Narednih dana, nakon svečanog otvaranja kampa i izložbe kojom su se društva predstavila javnosti, krenulo se sa radom. Rasporedili su se u timove za rasčisćavanje i obeležavanje staza na planini, pravljenje i postavljanje korpi za otpatke, kao i postavljanje putokaza. Ustajalo se u 07.00. Prepodne je bilo rezervisano za radne obaveze. Moj deda i njegov drugar su bili u ekipi za raščisćavanje i obeležavanje staza na planini, što znači da su proveli većinu vremena sa sekirom u rukama. Siza se posebno istakao u kotrljanju "kilotonskog" kamenja niz planinu i čupanju suvišnog drveća iz korena. Za to vreme Dipl. sociolog Trajče (tada još neoženjen), majstorski brzo je pravio korpe za otpatke. Prof. biologije Beti (prvi glas Balkana - tada još neudata), iskazivala je svoj umetnički dar u stvaranju oglasnih tabli, na kojima je bio crtež endemita R. Nathalia. I tako, lagano su se od potpunih stranaca pretvarali u veliku složnu porodicu sa mamom Keti ("odbor za doček") na čelu.
Nakon ručka koji su sami spremali (kao i ostale obroke), prelazilo se na obrazovni deo kampa, sa predavanjima iz prve pomoći u planini, ili su se održavali konstruktivni sastanci na temu ekološke strategije, uz korisnu razmenu informacija. Zatim bi usledili obilasci kanjona, peške ili čamcem, pojedinačno ili u grupama. Kanjonu Treske posebnu draž davao je veliki broj manastira ("Matka" - materica hrišćanstva) izXI i XII veka, kao i niz pećina (pešterite - kako se vika vo Makedonija). Uveče se sedelo uz vatru, pilo, pevalo, smejalo, obećavalo i klelo u buduća vremena kada će se ponovo sastati. Kako mi deda reče, dugo su se pamtile "Igre bez granica" koje su njih dvojica pravili jedne večeri. Padalo se i dizalo, jeo se limun uz sklekove, provlačio kanap kroz odeću, jahao štap, u suštini pola ljudi je izgubilo zdravlje, ali je zabava bila fantasticna.
Zadaci su privedeni kraju u roku, tako da je kamp realizovan u potpunosti. Svi su bili svesni toga, pa se opšte zadovoljstvo osećalo u vazduhu. No, rastanak se rapidno približavao. Suze i namrgođenost su se smenjivale sa euforičnim smehom. "Zajdi, zajdi" je odjekivalo do duboko u noć. Katerinine suze, Trajčetov smeh, Betina pesma. Adresari su kružili. Slušala se Sizina vizija Ekoplanete. Tako je prošla i poslednja noć u Makedoniji.
Ujutro su se vratili u Skopje, gde su proveli ostatak dana čekajuci voz za sever, uz društvo više nego ljubaznog rukovodstva DEM-a (Danijela, Marjan, Biljana). Dogovarali su razne kombinacije na "međunarodnom nivou" o mogućoj saradnji, koja se narednih pedesetak godina pokazala veoma uspešnom. Voz je krenuo ka severu u 21.45 tog 13. avgusta 1995. godine. Bio je to kraj početka."
"Od tada je proteklo više od stotinu godina", reče Sizin unuk završavajući svoju priču. U oku mu zas'ja suza (jeste da je patetično, ali je bas COOL u ovakvim pričama). Dete ga pogleda, zatim skinu slušalice (slušao je neku staru grupu, "Seks pištolji" ili tako nešto - ljubi ga pradeda) i upita: "Deda šta to mumlaš ovih pola sata?". Vitalni matorac se zamisli malo, a zatim iz sve snage lupi detetu čvrgu u potiljak.
Milan Orlović - Mića
Vladimir Milovanović - Sizif