Lična prezentacija   Draško Drašković Online

Onome cemu se ne zna pocetak, ne zna se ni kraj; a bez kraja, svaki je pocetak lisen smisla.

Pripovest o vremenu vlasti nema stvarni pocetak. Niko ne zna tacno kada i s kim je zapocelo vreme vlasti. Mozda kaznjavanjem coveka kojije probao plod sa zabranjenog drveta poznanja dobra i zla; mozdacovekovim pravom da gospodari "nad ribama u moru, nad pticamanebeskim, i nad svim zivotinjama koje se po zemlji micu"; mozda saverom u Boga, a mozda sa odricanjem od Boga. Ako je otac, po snazi i pravu, prvi covek vlasti, onda je to i mati, sa mocima koje jedinoona ima. Ne zna se ime prvog eoveka koji je imao vlast, ali je uKnjizi postanja imenovan prvi ubica. Ako je zavist prema bratu bila uzrok covekovog ubistva, onda je zavist prema moci gospodnjoj mogla probuditi covekovu zelju da gospodari ljudima

Potcinjavanje i potcinjenost su pojave istog ljudskog jezgra, kojima samo uslovi odredjuju znacenje i smer. Svi ljudi mogu vladati i biti potcinjeni. Ako je potcinjavanje ispoljena agresivnost, potcinjenost je pritajena agresivnost koja ceka na osvetu. Izmedju vladalaca i podanika, na mrznji i strahu, uspostavlja se zajednica.

Vlast nije istorijska pojava; ona je susto opredmeljeenje istorije. Vlast se podjednako i zeli i trpi. Onaj ko vlada pripravan je da potcinjava; potcinjeni ima samo jedan nagon: da i on nekoga potcini. Zato despotija i tiranija imaju zescu podrsku ljudske vecine od svake druge vladavine.

A covek nije potcinjen jedino kad je sam; ali, sam covek nije covek. Da bismo bili celoviti ljudi, moramo zeleti da potcinjavamo i biti spremni da trpimo svoje gospodare. Van ove uslovljenosti covek prestaje da bude istorijsko bice. Teznja za oslobodjenjem od vlasti, to je teznja za istupanjem iz istorije. Ono se dogadja, ali kratko traje.

Pouzdano se zna da je vlast oduvek jedina moc koja raste upotrebom,zbog cega ljudi i teze da je osvoje i uporno je cuvaju kad je steknu.To je zanat koji se najlakse nauci i nikad ne zaboravlja. Vestinivladanja pamet ne smeta, ali, nije joj neophodna; vlasti je neophodnavolja da potcinjava. Ako se koristi u dobre svrhe, cega je bilo u ljudskoj proslosti, nosilac vlasti posmrtno se nagradjuje slavom. Ali slava Periklovih odanika nikad nije dostigla slavu Tiberijevih sledbenika. Vlast moze biti prljav ili krvav posao, a moze biti, sto je najcesce, i prljav i krvav. Ako nije ni jedno ni drugo, sto se retko dogadjalo, i ne zasluzuje paznju istoricara i pisaca.

A moje vreme vlasti tu paznju zasluzuje, jer je to bilo vreme kada su ljudi na vlasti verovali da pocinje srecna buducnost covecanstva. Vlast su osvojili oni koji su dotad bili potcinjeni. Dok je nisu osvojili, najtvrdje su verovali u njenu pravednost, a kad su je prigrabili, poverovali su da ona daje pravo na sve i da se njom moze sve.

U to doba, nejak za vlast i sa sumnjom u srecu, svoj smisao potrazio sam u svetu u kome zamisljeno postaje realno, a moc nije sila. Taj svet nazivam romanom.

Zapocinjem ga pricom o tome kako sam izmastane junake ucinio realnimi time svojom sudbinom uslovio njihove sudbine, a njihovim sudbinamaodredio svoju, da bih priveo kraju potragu za romanom svoga doba.

Dugo sam razmisljao o tome koji me je dogadjaj zivotno, trajno sjedinio sa glavnim likovima ove pripovesti. To nikako nije mogao biti slucaj, koji srecnim piscima s citavom pricom poklanja i slavu. Odlucio sam da to bude moja prva noc u oslobodjenom Beogradu, kojom i zapocinje moje vreme vlasti, u kome cu ziveti manje u stvarnosti, a vise u svetu svojih romana, hranjen i branjen njima.

U oktobarskom sutonu 1944. godine, u ruskom kamionu sa Komitetom, pratiocima i kuririma, prvi put sam dosao u Beograd. Svi smo bili u engleskim uniformama, a sa ruskim masinkama. Bio je to i prvi sumrak oslobodjenog Beograda i prva noc slobode kojoj su zvezde bile jedina svetlost. Sloboda se oglasavala grmljavinom ruskih kacusa sa obala Save i Dunava na Nemce koji su, porazeni, uzmicali ka svojoj germanskoj postojbini. Oslobodjenje Beograda slavilo se i partizanskim kolom na Slaviji, pred kojim se zaustavio nas kamion sa vozacem-crvenoarmejcem. Radosno smo poskakali na beogradsku kaldrmu, razrovanu granatama, posutu caurama i lesevima u razlicitim uniformama. Kuriri i pratioci, sa vecinom clanova Komiteta, jurnuse u kozaracko kolo, a ja se izmakoh na trotoar, pretpostavljajuci takvom veselju neko licnije i tise radovanje slobodi.

Odmah su me zabrinule rusevine i stracare oko trga. Bice nam potrebne tri petoletke da izgradimo Beograd da bude mala Moskva. U masti sam prenosio ogromne zgrade iz Ulice Maksim Gorki u Moskvi (pretprosle noci vidjene na filmu koji nam je prikazala sovjetska vojna misija) na ulice oko Slavije. Zidajuci visespratnice i oblakodere na Slaviji, gnevan na burzoaziju koja nam ostavlja tako ruznu prestonicu i jos gnevniji na okupatore Nemce i saveznike Britance i Amerikance sto su je tako krvnicki rusili, bio sam ubedjen da nikad u Beogradu nije bilo toliko srecnih ljudi kao te noci. Svest o tome da sam svedok i saucesnik najvece kolektivne srece Beograda izazivala je u meni potrebu da zapamtim sve sto se te noci zbiva na Slaviji, dok se kozaraeko kolo vitlalo trgom uz ritmovanu jeku pesme koju su igraci ispevavali i produzavali, a ona se razlegala uskomesanom tamom Beograda.

Te vetrovite veceri na Slaviji, zavitlana lesa igraca sa masinkama na ramenima, prosarana partizankama i mladim gradjankama, oglasavala je i onu speklu zudnju za ljubavnim sjedinjenjem tela, onu strasnu, divlju zudnju ratnika kojoj lepota nije prvi izazov, nego joj je to samo zensko. To slobodom ostrasceno kolo oglasavalo je i onu zensku, pod okupacijom istugovanu, ceznju za muskim dodirom, kojoj samo stisak muske sake izludjuje srce i razbludjuje telo, pa su u tami po dve tamnije, sljubljene prilike zamicale u rusevine, dvorista, ulaze u kuce.

Kasno uveee ostavili smo Krajisnike - proletere da sa gradjanima slave oslobodjenje Beograda i na njegovim rusevinama grle igracice iz kozarackog kola, a nas je neki porucnik iz Komande grada blagom uzbrdicom poveo u vetrovitu pomrcinu, uskoro uveo najpre u bastu, pa potom u kucu, dvospratnu, u kojoj su, po recima naseg oficira, za vreme okupacije, do pre tri dana, stanovali visi oficiri Abvera. Kad smo je osvetlili nasim baterijskim lampama i svecama koje su Nemci ostavili u srebrnim svecnjacima, odmah smo shvatili da je to kuca nekog krupnog burzuja i saradnika okupatora, pa su se moji drugovi, clanovi Komiteta, sa osecanjem klasnog i nacionalnog prava, pobednicki razmestili po sobama na oba sprata.

Meni, uzbudjenom zbivanjima i spremnom da probdim svoju prvu noc u oslobodjenom Beogradu, u velikoj odaji sa bibliotekom na dva zida i pisacim stolom u duborezu ostade za konacenje ogromna crna fotelja. Takvu stvar video sam samo na fotografiji, u nekim novinama, pa sam to cudoviste presvuceno sjajnom, crnom kozom osvetljavao baterijskom lampom i pazljivo razgledao, zacudjen burzoaskom nastranoscu: sta ce normalnom coveku toliko i takvo sedalo? Shvatio sam da je ta crna naprava, smestena u uglu sobe pored bele kaljeve peci, namenjena za dremanje posle obilnog obeda, za pusenje skupih cigara i pijenje kafe; da sluzi za uzivanje i smisljanje politickih afera i finansijskih malverzacija. Mora da je velika zla pocinio narodu njen vlasnik, koji je s Nemcima klisnuo ka Becu. Osetio sam i malu nelagodnost sto cu ja, komunist i clan Komiteta, svoju prvu noc u glavnom gradu Demokratske Federativne Jugoslavije provesti bas u toj ozloglasenoj, vlastodrzackoj, burzoaskoj fotelji. Odlagao sam da sednem u nju pred svojim drugovima partizanima, pratiocima i kuririma.

Setao sam po sobi i razgledao biblioteku sa knjigama vecinom u koricama zagasitocrvene boje i sa inicijalima VK, pitajuci se: sta li je taj covek koji je procitao toliko knjiga? Ili su mu one sluzile samo za ukras i hvalisanje pred gostima? Kada su moj pratilac i dva kurira odlozili oruzje i polegali na tepih u uglu velike odaje da spavaju, ugasio sam svece u svecnjaku na pisacem stolu i lagano se spustio u meku dubinu fotelje. Udobnost, prijatnost, neka mocnost koju sam primao iz masivnog naslona moju ratnu i revolucionarnu pobedu cinili su, zaista, trijumfalnom. Pobedili smo! Tito ce sutra-prekosutra biti u Beogradu. Partizani vladaju skoro citavom Srbijom. Jugoslavija ce za koji mesec biti slobodna. Stvoricemo novu drzavu, novu narodnu vlast, novo socijalisticko drustvo. San snevan u partizanskom odredu na Jastrepcu i u ilegali po Pomoravlju postaje java!

Svaki deo tela mi je uzivao; kako god se pokrenem, meki oslonac me doceka i nezno primi citavo telo; glavu sam oslonio na visok i mek naslon, koji joj se savrseno prilagodjavao. Opustene na mekim bocnim naslonima uzivale su mi ruke.

Dok me je fotelja uvlacila u svoje tople dubine, pitao sam se: ko li je njen vlasnik, ko li je taj mocnik? O cemu su sve iz ove udobne fotelje razgovarali burzuji i eksploatatori, saradnici okupatora i visi oficiri obavestajne sluzbe Hitlerove armije? Shvatao sam zasto su se oko fotelje vodile ogorcene borbe izmedju stranaka, politicara, generala, burzuja. Fotelja je snazan istorijski cinilac. Ona nije mnogo manji pokretac istorijskih zbivanja od baruta i parne masine. Zbog fotelja kao sto je ova, u kojoj ja sedim kao ratni pobednik, vodjeni su ratovi, izvodjeni pucevi, osvajane kolonije, porobljavane nacije, istrebljivana plemena po Africi i Aziji...

Oslonim se na ruke i pridignem, pa padnem u meko: cijuknu federi, uplaseno, predajnicki.

Eksproprisacu ovu fotelju! Ali, sta ce na to reci moj pratilac Misa, kurir Stanko, Ratka, kuvarica u Komitetu, sta ce o meni misliti moji Prerovci, kad mi dodju u posetu? Seljaci, radnici, srpska sirotinja nemaju ni stolice, sede na tronoscima, klupama, panjevima, a ja u crnoj koznoj fotelji! Zar cu ja ziveti u ovakvoj gospodskoj kuci, u salonima zastrtim debelim tepisima, a seoska sirotinja u stracarama sa zemljanim podovima? Ne, ne! Ovo je samo privremeni smestaj. Sutra ce se nas Komitet preseliti u neko drzavno nadlestvo. Sramota je da ostanemo u burzujskoj vili. Jedan od prvih revolucionarnih dekreta nase nove vlasti, Titove vlade, trebalo bi da bude dekret o unistenju fotelja.

Ustao sam iz fotelje, ali sam straznjicom i ledjima osetio da mi ona ne da da odem iz nje; onda sam se oslonio na visok i mek naslon, otkrivajuci novu prijatnost koju nudi. Ne, ne treba unistiti fotelje! Treba radnicima i seljacima omoguciti da ih u svojim kucama i oni imaju. Posle tri petoletke socijalisticke izgradnje, u svakoj radnickoj i kolhoznickoj kuci bice ovakvih fotelja, a na podovima ce biti parket prekriven debelim, sarenim tepisima. Svaki radnik i kolhoznik imace u svojoj kuci ovakvu biblioteku.

Necujno sam otkoracao do prozora: iz grada su se u razmacima culi pucnji i po neki rafal. Radi smrt; ona okoncava ratovanje i oznacava pocetak slobode. Neka jeza sumela mi je u krosnji drveta pored prozora. ziv sam. Preziveo sam rat, saputao sam. ziv sam. Kakva je to sreca preziveti rat! Vetar je pomrcinom raznosio strah, zaostao iza okupatora. Od tog straha sam zadrhtao, lagano se vratio do fotelje, opipao je i spustio se u njene zastitnicke, tople dubine; predajuci se uzivanju, pripalio sam cigaretu. Srce mi je damaralo po citavoj fotelji, a moj komunisticki san o srecnoj buducnosti, u javi prve noci u oslobodjenom Beogradu, postajao je stvarniji od cetvorogodisnjeg rata koji sam preziveo.

Ne znam kada sam zaspao u fotelji, znam samo da me je probudila nasa kuvarica Ratka i pozvala me na dorucak u kuhinju, gde su vec sedeli sekretar i clanovi Komiteta sa kuririma i pratiocima. Za doruckom smo veselo prepricavali svoju prvu noc provedenu u burzujskim sobama i salonima; mnostvu stvari i ukrasnih predmeta, ciju svrhu nisu razumeli, najvise su se cudili nasi pratioci i kuriri, seoski mladici iz Toplice i Puste reke.

Cim smo doruckovali, mi, clanovi Komiteta, pozvani smo na sastanak u salonu na spratu, da se dogovorimo o narednim zadacima. Sekretar je strogo zahtevao raskid sa dotadasnjom partizanskom familijarnoscu i nalagao uspostavljanje hijerarhije u duznostima i disciplinu: treba da se zna sta je ko medju nama. Mi stvaramo novu vlast i novu drzavu i u njima moraju da postoje red i poredak. Vlast bez autoriteta nije revolucionarna vlast. Obracun sa partizanskom uravnilovkom jedan je od nasih najprecih zadataka u obnovi i izgradnji zemlje. Brzo smo medjusobno raspodelili spavace sobe i kancelarije, odlucili da organizujemo posebnu kuhinju za Komitet i da odvojimo kurire i pratioce; mi, clanovi Komiteta, obedovacemo u trpezariji, kuriri i pratioci u kuhinji.

Meni je za kancelariju i stanovanje odredjena odaja sa velikom crnom foteljom, bibliotekom i pisacim stolom, u kojoj sam proveo prvu noc. Bio sam vrlo zadovoljan radnim uslovima i uzbudjen otkricem prava koja donosi pobeda i nepoznatim zadovoljstvima koja nudi vlast.

Jednog jutra, dok sam spavao u fotelji pokriven sinjelom, dosla je Cana, pomocnica nase kuvarice Ratke, za koju smo znali da je u ovoj kuci bila sluskinja i pre rata i za vreme okupacije. Probudila me je i rekla:

"Cula sam od tvojih drugova da si iz Prerova."

"Jesam, drugarice." Iako sam bio ljut sto me je probudila, odgovorio sam joj uljudno zato sto pripada radnickoj klasi. Sa njom sam uvek bio ljubazan i zato sto joj je muz, invalid iz Prvog svetskog rata, bez jedne noge, na stakama susreo partizane kod Karadjordjevog parka, zatrazio pusku da se bori protiv okupatora i poginuo kod Oficirskog doma, o cemu mi je ona placuci pricala kad bi mi donela kafu.

"A znas li ti, kad si iz Prerova, da je ovo kuca Vukasina Katica?"

"Koga Vukasina Katica?", pitao sam je prenerazen.

"Onog, jedinog gospodina Vukasina Katica. Njegov sin Ivan je u nemackom logoru, cerka Milena kod brata od strica, Adama, u tvom Prerovu. A unuk Vladimir u partizanima, juce je svracao da vidi kucu. Vas je kapetan."

Postidjeno sam sapnuo: "Ovo je Milenina kuca?"

"Milenina, Ivanova i Vladimirova!" Pribirao sam se:

"U kojoj je brigadi Vladimir?"

"Nisam ga pitala. U kucu nije hteo da udje. Posedeo je u mojoj sobici i popio kafu, koju mi dade Ratka."

Kao ilegalac, kad god bih se nasao u Prerovu, nastojao sam da Mileni odagnam brigu i ublazim tugu zbog sina partizana, o kome je znala samo da je ranjen kod Pozege i sa ranjenicima prebacen na Zlatibor. Kad sam je prvi put video u jesen cetrdeset i prve, ta me je zena ocarala svojom lepotom i gospodstvenim drzanjem; odmah sam je zavoleo onom cistom ljubavlju kojom se voli lepa i nezna majcina sestra. Kako ce se ona obradovati kada je preko kurira naseg Komiteta obavestim da je Vladimir stigao u Beograd!

A Cana je sela na stolicu uz pisaci sto i, gledajuci me strogo, govorila:

"Znas li ti, momce, da je ova tvoja kancelarija bila radni kabinet gospodina Vukasina Katica, dede Vladimirovog? Nemci ga streljali cetres prve kao taoca zato sto mu je unuk otisao u partizane. Fala Bogu, vratio se ziv, a vi, drugovi, okupirali mu kucu."

"Mi nismo okupirali Vukasinovu i Vladimirovu kucu, nego kucu koju su bili okupirali Nemci", branio sam se, a ona je nastavila:

"Ja mu kazem: sine, Vlado, udji u svoju kucu. A on se namrsti. To, tetka Cano, vise nije moja kuca. Ona sada pripada narodu. Kako, Vlado, pripada narodu Ivanova i Milenina kuca koju su im ostavili mati i otac? Pripada. I tebi, koja si sluzila u njoj. A gde ce da ti zive ujak i majka kad se vrate? To ce, kaze, da resi Narodni odbor. Popi kafu i odjuri kao vetar. Uvek je tako, kao vetar, upadao i odlazio."

Zadivio me Vladimirov stav. Tako postupa pravi komunist. To sam od njega ocekivao. Moram ga sto pre upoznati.

"Da tebi, Prerovcu, kazem posteno - volim vas sto ste mladi i sto ste mi dozvolili da Gojka saranim medju borcima i ratnicima. Njemu je bila zivotna zelja da bude saranjen na vojnickom groblju. To dobro nikad necu da vam zaboravim." Obrisala je keceljom suze i nastavila: "A ne volim vas sto ulazite u tudje kao Nemci. I upropasaujete stvari. Razbijate, gazite, prljate... Nemojte, sine, da upropascujete ovaj lepi namestaj. Taj namestaj je Olgin otac, Milenin i Ivanov deda Todor, neki mnogo bogat trgovac bio, iz Peste doneo kad mu se cerka udavala za Vukasina. Rekle su mi neke gospodje da takav namestaj ima samo nekoliko beogradskih kuca. Tebi smem da kazem: vasi kuriri kaljavim cokulama gaze po persijskim tepisima. Ratka vrele loncice s kafom spusta na politirane stocice; tvoji drugovi prosipaju kafu i tresu cigarete gde stignu; kanabe u Ivanovoj sobi progorelo na nekoliko mesta. Samo da vidis onu divnu komodu u Mileninoj sobi, gde se smestila vasa drugarica Mara. Tebi smem da kazem. Spustila devojka vrelu peglu na tablu od ruzinog drveta, pa se politir potklobucio, srce me zabolelo kad sam to videla. Onaj vas glavni u Ivanovoj sobi jeo burek na njegovom pisacem stolu. A trpezarijski sto ste potpuno upropastili. Onaj tvoj drug Crni krca orahe na naslonima fotelja... Ni Nemci za tri godine nisu toliko ostetili stvari kao vi za petnaestak dana..."

Saslusao sam je i obecao da cu skrenuti paznju drugovima da cuvaju namestaj, a uzdrzao sam se da kazem toj vecitoj sluskinji, kojoj mi donosimo oslobodjenje i ravnopravnost, da revolucija rusi dvorove i burzujske vile i lomi gospodski namestaj, jer novi svet pocinje i sa novim stvarima. A kad je Cana izasla, odjednom mi je postalo vrlo neprijatno sto smo zauzeli Mileninu i Vladimirovu kucu. Za trockistu Ivana nisam imao postovanja. U tolikom Beogradu, sa tolikim burzujskim i izdajnickim kucama, zar smo morali da se smestimo bas u kuci Vukasina Katica, a njegov radni kabinet da bude - moja kancelarija? Mi, Prerovci, ponosili smo se Vukasinom Katicem; nasi starci su se hvalili da su s njim, kao decaci, cuvali stoku i lovili ribu na Moravi; mladjima je godilo sto je veliki gospodin; nama, komunistima, bilo je vazno sto je republikanac. Citave pripovesti o njegovim politickim svadjama "licno sa kraljem Aleksandrom" i "pravo u oci sa knezom Pavlom", svagda u dijalozima, slusali smo u mnogim prigodama od Blaze Dacica, slavnog prerovskog lazova.

Saznanje da sam kao okupator u kuci Vukasina Katica i u Mileninoj kuci, nelagodom i stidom pomuti moja pobednicka osecanja i prve dane u oslobodjenom Beogradu. Zastrepeo sam od susreta sa Milenom i njenim sinom Vladimirom u njihovoj kuci, u kojoj sam se sa svojim drugovima zaista razbaskario kao da je kuaa Abvera. Odmah sam ispricao sekretaru Komiteta u cijoj smo kuci, predlazuci mu da se sto pre iselimo, a on mi mirno i ubedjeno odgovori:

"Mi nismo rekvirirali kucu naseg druga, partizana. Ovo je kuca u kojoj je za vreme okupacije boravio nemacki Abver, a kome ce ona da pripadne, odlucice narodna vlast. Uostalom, taj nas drug, unuk vlasnika vile, zajedno s nama se borio protiv okupatora i burzoazije, i moze samo da mu bude drago sto je u kuci njegovog dede nas Komitet, a mozda ce biti i decje obdaniste."

Prihvatio sam sekretarovo misljenje. A sto se Milene tice, i za nju sam smislio opravdanje: patriota je, bila je zena komuniste, iako je postao frakcionas i otpadnik koga smo streljali, majka je partizanskog kapetana i duzna je da razumno prihvata zakone nove vlasti i novog drustva koje nastaje. Tako sam u sebi ideoloski resavao tu nelagodu, ali su mi osecanja bila drukcija. Strepeo sam od Mileninog povratka iz Prerova. Dozvolio sam Cani da Ivanove knjige i neke Milenine stvari krisom prenese u svoje prostorije u zgradici za poslugu, u dnu baste. Nastojao sam da danju sto manje sedim u Vukasinovoj fotelji, a nocu sam se predavao uzivanju u njenoj udobnosti.

Milena je dosla u Beograd tek krajem novembra i smestila se u zgradici za poslugu iza kuce. Za njen dolazak saznao sam od Cane i odmah sam otisao u hladnu, sirotinjsku sobicu pokojnog Gojka. S vrata sam poceo da joj objasnjavam kako smo greskom zaposeli njenu kucu.

Ona se setno osmehnu i tamnim glasom me prekide:

"Niste vi pogresili. Jos kad sam se udala za Vladimirovog oca, komunistu, on mi je zapretio da ce, kad pobedi revolucija, Gojko i Cana da se presele u kucu, a mi, Katici, u njihove sobice. Eto, to se i dogodilo. Za taj cilj robijao je i moj brat Ivan. Za taj cilj ratovao je i moj sin Vladimir. Njihovi ideali su se ostvarili. Ja nisam nesrecna sto kuca vise nije nasa. Meni je dobro ovde sa tetka Canom."

Ponudio sam joj da uzme namestaj iz svoje sobe, a ona je zazelela samo svoj krevet, majcin portret iz Ivanove sobe i neke knjige na francuskom iz Ivanove biblioteke. Odmah sam joj ispunio zelju i naredio da se prenesu veliko ogledalo, komoda i dve foteljice iz njene sobe, sto je jako uvredilo nasu drugaricu Maru, pa smo joj stilski namestaj hitno dobavili iz Banata, verovatno iz kuce nekog odbeglog folksdojcera.

Milena je cekala sina iz rata i brata iz nemackog logora. zivela je sirotinjski; hranu joj je donosio iz Prerova njen brat od strica Adam, a struju i ogrev placala je Cana od svoje ustedjevine i zlehude novcane pomoci koju joj je davao Komitet za rad u nasoj kuhinji. Iako mi se nikad nije pozalila na nemastinu, ja sam joj preko svojih prijatelja uredio da za "Politiku" honorarno prevodi sa francuskog spijunske romane, ne potpisujuci prevode, i tako obezbedi sebi skroman prihod.

Kad god sam imao vremena, odlazio sam kod Milene na tihe razgovore o Prerovu. Bio sam zadivljen njenom blagom lepotom, kojoj su godine dodavale senke vremena, cineci je samo ubedljivijom. A tuga, koju je okupacija upisala oko njenih ociju i usana, kao da se produbila dolaskom u Beograd. Nije mi uspevalo da joj smirim strah za Vladimira, koji je kao zamenik komesara brigade ratovao na Sremskom frontu; niti sam mogao da je uverim da joj je brat Ivan ziv.

O Vladimiru Dragovicu kao uzornom komunisti, pravom boljseviku, pricao mi je njegov rodjak i moj partijski rukovodilac Dusan Katic. A posredstvom Milene, drugovao sam s tim neznancem tokom citave okupacije i moje partizanske ilegale po Pomoravlju. Obavestena da je Vladimir tesko ranjen, a ne znajuci da li je preziveo streljanje zarobljenih ranjenika na Zlatiboru koje su izvrsili Nemci, Milena tri pune godine nije znala da li joj je sin ziv. Tu nesmirljivu neizvesnost i patnju za sinom sazela je u neznost prema meni, partizanskom drugu i vrsnjaku njenog sina. Druzila se sa mojom majkom, svakodnevno svracala kod nje da podele svoje brige i strahovanja za sinove, pa mi je po majci slala poruke da svratim kod nje. Kad god sam mogao, provlaceci se kroz cetnicke zasede, radostan sam odlazio na sastanke sa njom u Adamovom vocnjaku, senjaku ili stali, zavisno od godisnjeg doba, i uvek u kasnim vecerima, kada seljake i seljanke umor obori u postelje, a cetnike Ljubise Dacica okupe bogate trpeze i prerovsko vino. U tim nasim susretima saputao sam joj vesti o partizanima u Bosni, o njihovoj snazi i pobedama; ako takve vesti nisam cuo preko Radio Jugoslavije, ja sam ih izmisljao, kako bih joj osnazio nadu da joj je sin ziv i dace partizani iz Bosne ubrzo preci u Srbiju. A ona me je docekivala sa kesom kolaca, stanglica i grancli, koje voli njen sin; zimi me darivala dzemperom,salom, rukavicama, vunenim carapama, sve teget boje, koju, takodje, voli njen sin. O njemu je malo govorila, a jednom mi je rekla, kao da poznajem njegovog oca: "Vladimir je isti otac." Drugom prilikom mi je, na moj zahtev, prema fenjeru u stali pokazala njegovu fotografiju: visok, mrsav mladic u beloj kosulji, stroge lepote, oslonjen na stablo. Ne znam zasto sam ga tako doziveo i rekao: "Kao sablja!" "Da. Ostar je", rekla je Milena i to je skoro sve sto je izgovorila o svom sinu. U tim nasim susretima ona je svoju ljubav prenosila na mene i orodila me s Vladimirom, pa sam i ja brinuo o njemu kao o bratu icekao da se vrati iz rata, spreman na zivotno prijateljstvo s njim.

Vladimira, visokog, vitkog oficira u dugackom sinjelu, video sam prvi put kroz prozor moje kancelarije, negdasnjeg Vukasinovog kabineta, kako po prvoj susnezici hitro i pognute glave prolazi stazom kroz bastu ka zgradici za poslugu, kao da prelazi brisan prostor na bojistu. Iako mi niko nije rekao da je to Vladimir Dragovic, cim sam ga ugledao kako pazljivo zatvara kapiju za sobom znao sam da je to on. I bio sam uzbudjen kao covek koji posle dugog rastanka ugleda nekog koga istinski voli. U ratu sam naucio da po hodu procenjujem nepoznatog coveka, pa sam, posmatrajuci visoku i vitku figuru kako ostro, boracki koraca, bez osvrtanja i razgledanja prostora u kome ima samo jedan cilj, zakljucio da je on covek izrazitog i samosvojnog karaktera, odlucan i samouveren, bas onakav kakvog su mi ga prikazivali Dusan Katic i Milena, i ja zeleo da bude.

Ustreptao od zelje za susretom sa tim izmastanim drugom, stajao sam uz prozor i cekao da se pojavi Cana koju salje Milena da dodjem kod nje i upoznam se sa Vladimirom. Ali, minuti su prolazili, popusio sam dve cigarete, a Cana se nije pojavljivala. Zvonjava telefona me odmakla od osmatrackog mesta, neki zaludan poznanik me nekoliko minuta zadrzao na telefonu, i kada sam ponovo stao uz prozor da cekam poziv, nije se do sutona niko pojavio, a stazu do Mileninog boravista zavejao je sneg. Onda sam ugledao Milenu kako sama, u astraganskoj bundi, pognuta lagano odlazi u grad, ostavljajuci u snegu meni znacajan trag. Shvatio sam da je Vladimir otisao dok sam ja vodio onaj besmislen telefonski razgovor. Bio sam razocaran i ljut na Milenu sto mi je uskratila susret na koji sam cekao godinama. Da bi Milena shvatila koliko me je povredila, nekoliko dana je nisam posecivao. Otisao sam u njenu hladnu sobicu tek kada me je pozvala zbog nekog posla, a tada mi je uzgred rekla da je Vladimir sluzbeno dolazio u Generalstab i s njom samo popio kafu jer ga je dzip cekao na ulici da ga odveze na front. To me je obavestenje malo smirilo.

Nestrpljivo sam ocekivao susret sa Vladimirom Dragovicem i zato sto je on, beskompromisan komunist i borac Prve proleterske brigade, bio sin cuvenog frakcionasa i trockiste koji je postao i policijski provokator, zbog cega je i streljan u Uzicu 1941. godine. Zanimao me je covek koji sa tolikim ranama i bolnim belezima istrajava u svojim idealima.

O Vladimirovom ocu izdajniku i njegovom zavrsetku nesto mi je natuknuo njegov blizak drug Milos Lukovic, zvani Misko Pub, zamenik nacelnika beogradske Ozne, s kojim sam, Mileninim posredstvom, poceo da drugujem u oslobodjenom Beogradu.

Kad sam od Milene saznao da je Misko Pub do rata bio Vladimirov najbolji drug, zazeleo sam da se zblizim s njim, iako mi neka njegova svojstva i duznost nisu svakad i u svemu godili, bez obzira na to sto je nosio slavu neustrasivog partizanskog obavestajca. Ali, moja porocna radoznalost vukla me je ka svakom ko je drugaciji od mene i ko zna vise nego ja. A od svih mojih drugova i poznanika Misko Lukovic Pub je bio najbolje obavesten o ljudima i zbivanjima. On je znao ono sto ljudi najvise kriju. Cim sam ga malo bolje upoznao, uvideo sam da se ta njegova moc nije zasnivala samo na obavestajnoj funkciji koju je obavljao; sposobnost da saznaje tajne bila mu je karakterno svojstvo; posedovao je retko pronicljivu inteligenciju i imao cudesnu mastu za zlo, tamno i sramno u coveku. Ta me je njegova moc i plasila, pa sam pazljivo skrivao svoje slabosti i suzdrzavao iskrenost. Ali, kad god bih precutao neki svoj greh, prikrio neku nedolicnost, precutao istinu, u njegovim crnim, zmiravim ocima spazio bih sev, a u uglu dugih, mekih usana okazao bi se titraj: on zna, on vidi, od njega se nista ne moze sakriti. Sa tim mocima da vidi u ljudima njihovu tamnu stranu i ruzno lice, verovao sam da Misko Pub mora biti nesrecan covek. Ali, on mi nije otkrivao takvo svoje osecanje. Delovao je samouvereno, smireno, spokojno.

Misko Pub nije bio brbljivac i hvalisavac, ali su se tajne prelivale iz njega kao iz prepunjenog suda, ispadale kao orasi iz prepunih dzepova, pa je za saznavanje nekih drzavnih tajni bilo dovoljno otici s njim na fudbalsku utakmicu, pozorisnu predstavu ili vecerati u Klubu knjizevnika, njegovoj omiljenoj kafani, gde je najcesce sedeo sa piscima Veljkom Petrovicem i Milanom Bogdanovicem i glumcem Ljubisom Jovanovicem.

Taj Misko Pub, koji je o svakom, osim o Titu i Rankovicu, imao kriticko misljenje, svakom ministru, generalu, partijskom funkcioneru znao po neku tesku manu, trenutak kukavicluka u ratu, moralni prekrsaj i ideolosku nedoslednost u miru, jedino je o Vladimiru Dragovicu govorio kao o pravom boljseviku, coveku sazdanom od svesti i volje.

Takve pohvale od coveka koji jedino glumce hvali jos vise su razgorele moju zelju da licno upoznam Vladimira Dragovica. A to sto se divio Vladimiru ucinilo mi je i Miska blizim i drazim no sto bi mi inace bio. I on mi je potvrdjivao iskustvo: postoje ljudi koji nas svojim prijateljstvom cine boljim i znacajnijim no sto jesmo.

Moj susret sa Ivanom Katicem bio je dramatican i mucan obojici. Jednog jutra posle nemacke kapitulacije, krajem maja, iz zustre galame u predsoblju, ne kucajuci na vrata, udje u moju kancelariju poguren kostur sa naocarima, u nekom odelu ni civilnom ni vojnickom, sa vrecom na ledjima. Prepoznao sam ga tek kad je ljutito progovorio: "Gde sam ja? Sta se ovo zbiva u mojoj kuci, momce?"

"U tvojoj kuci, druze ili gradjanine Katicu, nalazi se Pokrajinski komitet."

Pridje mi blize i zagleda me:

"Ti bese iz Prerova?"

"Da. Mi smo se cetrdeset prve upoznali i nekoliko puta razgovarali u Adamovoj kuci", strogo sam odgovorio prevejanom trockisti, koga su, po Mileninoj prici, kada je iz Prerova od cetnika pobegao u Beograd, Nemci uhapsili i strpali u neki logor.

"Ko je ovde sef, sekretar, neko s kim mogu da razgovaram?"

"Ja nisam sekretar, ali mozes sa mnom da razgovaras. Sve cu da ti razjasnim."

Ivan Katic je zbunjeno zurio u mene.

"Sedi. Ti dolazis iz logora? U kom si logoru bio?"

"U Mauthauzenu."

Spustio je vrecu i oprezno seo u Vukasinovu fotelju:

"Sta je sa mojom sestrom?"

"Milena je u onoj zgradici u kojoj su ziveli Cana i Gojko", odgovorio sam s nelagodom. Mozda mi je i glas zadrhtao, pa sam pripalio cigaretu, posluzio i Ivana, pripalio njemu i seo za svoj, to jest Vukasinov, pisaci sto da sacuvam zvanicnost odnosa sa ozloglasenim trockistom koji je cudno uvlacio dimove i, zagledan u ocevu biblioteku, mrmljao za sebe:

"Da, da. Klasican pocetak."

Nisam se usudio da ga upitam - pocetak cega, iako me je to kopkalo. Ispricao sam mu najvaznije razloge naseg zaposedanja kuce i najbitnije o Mileni i Vladimiru.

"Sta je s Dusanom?"

"On je iz rata izasao kao general, a sada je ministar u saveznoj vladi."

Zamislio se, pocutao i rekao:

"Radujem se sto si preziveo rat i sto si toliko napredovao. Sto se mog rodjaka Dusana tice, u njemu sam, cim je postao clan Partije, video buduceg clana Centralnog komiteta. General i ministar, kazes. Klasicno. Radujem se sto su moji Prerovci toliko napredovali. A gde rece da je moja sestra smestena?"

"U zgradici sa Canom. Gojko je poginuo kao borac. Milena je sada u njegovoj sobi. Hoces li da je pozovem?" Ustao sam, zeleci da izjurim iz sobe i okoncam ovaj razgovor.

"Klasicno, da. Znam ja gde zive Cana i Gojko. Do vidjenja, Prerovac!" Ustao je, uzeo vrecu i izasao napolje, a ja sam prisao prozoru, otvorio ga i zagubio se u mladom liscu stare lipe. Zasto sam se ja pred jednim trockistom zbunio? Sta treba da znaci ono - klasicno?

Ivanov povratak prekinuo je moje posete Mileni; izmenili bismo po neku rec kad bismo se sreli na kapiji. Moji drugovi iz Komiteta znali su da je Ivan Katic ozloglaseni trockist o kome je pisao predratni "Proleter", pa bi me u njihovim ocima kompromitovalo vidjanje sa neprijateljem Partije. Ali kada ga je primio Djilas i postavio ga za profesora na Filozofskom fakultetu, kako sam od Milene kasnije saznao, na predlog Dusana Katica, ja sam ga najpre uljudno, pa potom i srdacno pozdravljao kad bismo se sreli. A kada je on na Kolarcevom narodnom univerzitetu odrzao javno predavanje na temu "Filozofski koreni rasizma u nacistickoj ideologiji", sto sam doziveo kao njegovu potpunu politicku rehabilitaciju, obustavio sam svoj bojkot Ivana Katica. Osmelio sam se da posecujem najpre Milenu, pa potom i njega, nastojeci da se zblizim s njim i da ga dobro upoznam. U meni se rasplamsavao porok radoznalosti, najvise prema onome sto je suprotno, tudje i neprijateljsko, pa sam se sve vise druzio sa neistomisljenicima i antikomunistima. Bio sam svestan da je ta radoznalost moj komunisticki greh, ali me taj greh, kao i svaki greh, trovao nekom nasladom i cinio hrabrim. Nisam bio srecan sto mi je ta hrabrost bila jedina hrabrost u miru. Medjutim, Ivan Katic nije prihvatio moju zelju za zblizavanjem. Valjda je pamtio moj skojevski odnos prema njemu, trockisti, cetrdeset prve kad se pred Nemcima sklonio u Prerovo kod svog brata od strica, Adama Katica. Nije se radovao kad bih navratio u njihove sirotinjske sobe i poveo razgovor o idejama i buducnosti. Milena je nastojala da odagna njegovu mrzovolju prema meni. To joj nije uspelo.

Cileo je moj ratnicki strah; okazivao mi se samo u nekim snovima. Smrt mi se udaljila u tisinu buducnosti; bila mi je jos jedino u secanjima na izginule drugove. Sa oticanjem straha i blesak slobode gasio se u dusi; u organizovanoj svakodnevici njena svetlost postajala je sura, izazivajuci u meni nejasnu strepnju od samog zivota. Mir je hladio i maglio uzarenu slavu ratne pobede, kojoj ni vidan preporod zemlje nije bio dovoljna naknada za rdju koju su po njoj nanosili poroci vlasti. Mir je zahtevao napore i odolevanje iskusenjima, koje od njega i slobode nisam ocekivao; postajao je sve zamorniji od novih i istovetnih napora; postajao je i obican, i ta me je obicnost novog drustva cinila potistenim. Gradska jutra su mi bila bunovna i u ritama svetlosti na kojoj sam, odlazeci na partijsku duznost, video samo oronulost kuca i panicno hitanje trudbenika ka radnim mestima. Veceri su mi bile jos mucnije: vracajuci se iz centra grada ili kancelarije u podstanarsku sobu na pocinak, cinilo mi se da gacam kroz zidak beton i asfalt do clanaka, ne znajuci u sta cu noc i cemu ce mi san. Ako se necemu obradujem, posle strepim kao moj deda sto je strepeo zbog tamnog oblaka od Gledickih planina. Ali se toj, dugo mi se cinilo bezrazloznoj, tuzi nisam bezotporno predavao.

Branio sam se najpre nezadovoljstvom sobom, uvidjanjem svojih silnih mana, prekorevajuci sebe zbog urodjene mi sentimentalnosti koja me vuce u vir melanholije iz koje mi, slutio sam, nema povratka. Ali nisam dugo mogao svojim slabostima da objasnjavam toliki nespokoj koji me je obuzimao. Pristajao sam na ono najbolnije: nezadovoljstvo stvarnoscu, vlascu, ljudima na vlasti. Morao sam da uvidim raselinu imedju ideala i stvarnosti u kojoj glavinjaju prvi razocarani revolucionari koji trezni lumpuju deklamujuci Jesenjinovo "Pismo majci" i njegovu "Oprostajnu pesmu". A iz tisine te raseline culi su se sve glasniji i ubedljiviji kriticari nove vlasti, jer im je novo licilo na staro.

Osecao sam da mojim zivotom gospodari sila pred kojom sam bio nemocan. Ta sila koja se videla u svemu oko mene bila je vlast, ona za koju sam ratovao, poistovecujuci je sa slobodom, ideoloskim ciljem i pobedom. Postajalo mi je teskobno u slobodi koja, dok sam se za nju borio, nije imala cenu. Pobedili smo, pobedio sam, a ta me je sreca prekratko zarila. Nova stvarnost mi je sve manje licila na buducnost koju sam snevao. A nisam imao kud iz nje; nisam ni zeleo da je zamenim drugom verom, smatrajuci je sudbinom. Ipak, zivot mi se lagano i nedosledno dvojio na javni, u tvrdoj veri, i tajni, u nespokoju pred svetom koji smo smatrali novim.

Kako se zivot odmicao od rata, tako je moje pobednicko osecanje i uverenje da sam medju stvaraocima istorije smenjivala sve tamnija pobednicka melanholija, zamucivala neka seta koja je polazila iz jezgra mog bica. Ostvaruje se moj mladicki san, a ja nisam srecan; ostvaruje se ideoloski cilj koji mi je bio smisao zivota, a ja osecam da to nije moj pravi zivotni smisao. Treba li da se zrtvujem za ideal koji mi je danas dalji no juce? Ili je moj smisao negde u meni, a ne u istoriji?

Bilo je to tajno priznanje svog poraza, a ja sam bio slab za toliku nesrecu. Zapoceo sam mucno traganje za novom nadom. Trazio sam je kod vrsnjaka koji pisu i slikaju, stvarajuci neki drugi, svoj svet. Trazio sam je u knjigama iz biblioteke Vukasina Katica, u kojima su je oni najumniji ostavili, ali, to sam lako shvatio, samo za one izuzetne. Zanocivao sam i osvanjivao u velikim romanima - ruskim, francuskim, engleskim, i u njima otkrivao onu drugu, imaginarnu realnost ljudskog bitisanja; saznavao sam da postoji smisleniji, uzbudljiviji, trajniji ljudski svet od stvarnog u kome sam. Zanela me i opila moc tvoraca tog sveta, koja mi je nagovestavala pravi smisao mog zivota. Zizak zudnje za tom moci odavno je svetlucao u meni; njegova svetlucanja su mi cesto uzburkavala dusu, ali sam ih gasio smatrajuci ih nedostojnim pred opstim ciljevima kojima sam tezio. Ta moc i potreba da se izmisljaju ljudi i dogadjaji, moc zamisljanja ljudskih sudbina i pripovedanja o njima, postajala mi je nova muka i nova radost. Tako je zapocelo moje uzmicanje od stvarnosti i njenih ciljeva i uspinjanje ka nekom unutrasnjem cilju i smislu, u svet maste. Poverovao sam da je ljudski zivot prica; da ono sto ne stane u pricu i nije bio zivot.

Umesto da ucestvujem u stvaranju istorije svog naroda, sto mi je dotad bio cilj, odlucio sam se za stvaranje romana svoga doba. Roman je postao moj smisao i ideal. Roman sam shvatio kao stvaranje svoje sudbine.

Ali, iz Francuske su stizale obespokojavajuce vesti: knjizevni teoreticari i kriticari objavljivali su "smrt romana". To me je veoma zabrinulo. Ne posvecujem li se ja jednom uzaludnom i anahronom cilju? Kako da stvorim roman koji ce da nadzivi kraj romana? A ne mogu da se oduprem onom teracu u sebi, koga moram da imenujem demonom. Zato sto ne znam tacno sta je, a primorava me da prihvatim izazov koji i plasi i uznosi.

U Vukasinovoj crnoj fotelji, nocu, krijuci od drugova iz Komiteta, poceo sam da smisljam roman Suvisan covek, u kome ce glavna licnost biti Ivan Katic. Neposredan povod da roman nazovem Suvisan covek, u stvari da pisem roman o Ivanu Katicu, bilo je njegovo neslaganje sa proterivanjem sa Univerziteta nekih profesora, idealista u filozofiji i antimarksista u nauci. Na taj cin Ivan je odgovorio protestnim napustanjem fakulteta i zestokim pismom upucenim i Djilasu, ideologu nove vlasti, u kome je na kraju izjavio da je sudbina socijalizma uslovljena slobodom. On je to pismo, pre no sto ce ga uputiti Djilasu i rektoru, procitao Mileni i meni; bio sam iznenadjen i uplasen njegovom sadrzinom i drskim tonom. Smatrajuci njegov cin neprijateljskim, a zbog Milene zabrinut za njegovu sutrasnjicu bez zanimanja i posla, nastojao sam da ga razumnim razlozima odvratim od davanja ostavke na profesuru. U svojoj, jos uvek pravovernickoj, samouverenosti i oholosti nazvao sam ga malogradjanskim inteligentom i liberalnim dekadentom. Milena je cutala i nervozno uvlacila pramenove kose u ukosnice. Ocekivao sam da ce me Milena bar u necemu podrzati, ali ona je odlucno rekla: "Shvati, covece, Ivan mora po svome. On je Vukasinov sin." "A od cega ce da zivi?", viknuo sam. Ona je mirno odgovorila: "Ivan je casno postupio. Zivecemo nekako. Ja cu se zaposliti u nekoj menzi kao kuvarica." Ivan je pocutao, prezrivo me pogledao, pa je pozvao telefonom svog rodjaka Dusana Katica i rekao mu da je iz moralnih i ideoloskih razloga dao ostavku na nastavnicku duznost. "Ne mogu da budem saucesnik u proganjanju slobodne misli. Kako to ne razumes?", viknuo je drhteci.

Milena i ja smo razabrali da se Dusan Katic ljuti sto ga Ivan svojom nerazumnom ostavkom dovodi u neugodan polozaj pred Djilasom i Rankovicem, preko kojih je i izdejstvovao da on, i pored svoje trockisticke proslosti, bude postavljen za vaspitaca omladine. Na Ivanov pokusaj da mu razjasni nacelne i moralne pobude svoje odluke, Dusan mu je saopstio da se medju njima prekidaju rodjacki odnosi i spustio mu slusalicu. Posmatrao sam Ivana kako kao skamenjen dugo drzi telefonsku slusalicu uz uvo, nem. Onda je polako seo na stolicu i potisteno mi rekao da mu je zao sto i tako pametni ljudi, kakav je Dusan, ne razumeju da se revolucija koja je osvojila vlast samo slobodom moze opravdati i odbraniti. U slobodu koja brani revoluciju nisam verovao, a bilo mi je nedolicno da se i u ovakvoj prilici sporim s njim. Ostavio sam ih u cutanju, uveren u neminovne posledice Ivanovog cina.

Narednih dana bio sam opsednut razmisanjem o Ivanu Katicu. Citavom svojom prosloscu on mi se potvrdjivao kao tipican sitnoburzoaski intelektualac koji se ne snalazi u veku sudara dva sveta. Zapostavljajuci duznost, sav sam se posvetio romanesknom fabuliranju njegove sudbine. Putujuci u Prerovo, u vozu od Beograda do Stalaca, sam u kupeu prve klase, dovrsio sam fabulu romana Suvisan covek, u kome ce Ivan Katic biti glavna i negativna licnost. Kao malogradjanski saputnik Partije i kukavica, okupaciju ce provesti u Prerovu kod brata Adama, odbijajuci saradnju sa partizanima i tajno surujuci sa cetnikom Ljubisom Dacicem. Po oslobodjenju zemlje bice sluzbenik u nekom izdavackom preduzecu, ali ce ga zbog reakcionarnih shvatanja i neprijateljske propagande isterati iz radnog kolektiva. Jedno vreme zivece od tajne novcane pomoci svoga ujaka Najdana Tosica, saradnika okupatora, dok ovaj ne umre u Svajcarskoj. Potom ce ga izdrzavati i brinuti o njemu sestra Milena, kuvarica u nekoj radnickoj menzi. Taj dekadent ce imati i neku egzibicionisticku ljubav sa jednom maloletnicom. Pri kraju zivota ce oslepeti, pa ce ga Milena izvoditi u ponocne setnje po Vracaru, u kojima ce prepricavati uspomene iz svoje burzujske proslosti. O kraju Ivana Katica imao sam nekoliko ideja. Najuverljivijom mi se cinila njegova smrt pod tockovima kamiona kada je sam izasao u setnju. A mozda cu ga, kad Milena umre od raka, odvesti u Prerovo da skonca u kuci svog dede Acima. Poslednje dane provesce sa pijanim Adamom i najvecim moravskim lazovom Blazom Dacicem; umrece od mozdanog udara dok mu Blaza bude pripovedao svoje lagarije o tome kako je njegov otac Tola nasamario moravskog djavola Andjamu, koga je cak i jahao.

Da bi fabula Ivanove sudbine bila sto ubedljivija, uporno sam nastojao da se s njim zblizim i dobro ga upoznam. Ali, on je ispoljavao neraspolozenje prema meni i onu gordost koju sam, kao Prerovac, odavno primetio kao karakterno svojstvo svih Katica. Na osnovu cinjenica koje sam znao, izmisljao sam zivotopis Ivana Katica i u romanu pleo i zaplitao sudbinu saputnika istorije.

Moguanost da cesce vidjam Ivana otezalo je preseljenje naseg Komiteta u centar grada, u visespratnicu sa dvadesetak kancelarija. U kucu Katica uselio se Opstinski komitet Komunisticke partije za Savski venac. Tom premestaju nisam se obradovao zato sto vise nisam mogao svakodnevno da vidjam Milenu, makar samo u prolazu; nisam mu se obradovao ni zbog gubitka Vukasinove crne berzere, u kojoj sam, cini mi se, najinspirativnije smisljao i pisao Suvisnog coveka, dokazujuci cistacicama svoja nocna bdenja pepeljarom punom opusaka. A Vukasinovu fotelju, koja je sa ostalim pohabanim stvarima trebalo da bude odneta na gradsko smetliste, Cana je sa kuririma prenela u Ivanovu sobu, dok se on nalazio u redovnoj vecernjoj setnji.

back to Drasko Online