Senke

 
Vi, senke, sto sada po putima mojim
Urlicete kobno, ko s razboja hrti,
Ma vi bile kandze svih beda i smrti,
Svejedno, ja vama na belezi stojim|
  
Ne tresu me vise ostrohrte osti,
Ni jed zelen s vasih gubica sto prska;
S vama cu ukostac, pa ma poput trska
U pritegu vasem prsnule mi kosti.
   
Ne, vas pomam nema snage da me satre,
Ja sam gora gde se carske rude kriju,
I na svaki udar raspu se i biju
Iz mojijeh stena iskre zlatne vatre.
  
O grmenje moje zube krsi vreme,
I u njemu svaka hajka lava nadje.
Jos su moje snage gorda jedra ladje,
Gde prosipa zora svoje dijademe.
 
Micite se s puta| Iz kaljuze ove,
Gde se oreola covecnosti cepa,
Ja na timor idem, kuda srca lepa
Kupe se i hrle na polete nove.
 
Onamo, na vrhu, ko dan jedan beo,
Ja hocu s kopljem stati, ti, maglena hordo,
I ko pozar zlatan, radosno i gordo,
Na bregu lepote izgoreti ceo.
  
                     1923.