Svest o zaboravu

            



NADA JE LUKSUZ. Vecna noc u krvi
izmisljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam sta sam znao zar znam sta cu znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno uskladjene s prazninom sto pamti
jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
sto mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad razlicit od sveta
predeo me tace i pretvori u prasinu.

Al zaboravom svet sam sacuvao i cuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustos pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud ceznu pesmu| Citam
na kolenima predeo koji se otvara
u bicu u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda ciji sjaj ne vara.