Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i dzin modar,
Predamnom kao vodj bez smene,
Kao zbir za mnom, nem i bodar.

Pred sumom presta da me prati,
Za sumom vec me opet ceka;
Pred prag ce crkve zbunjen stati -
Taj prediskonski strah coveka.

Taj sjaj sto mrkne i sto sjaje,
Taj govor tela recju tamnom!
Dokle ce ici i sta traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?

Sve ce pod knebom dalje sjati,
A sen i covek, dva blizanca,
Na raskrscu ce nekom stati
Da oba zbace teret lanca...

No trazice se, dok dan sija,
Dve sudbe vecno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I covek laksi i od sene.