djacki korzo

            


 
U prvi sumrak
svi se tu sjate
ozbiljna lica
drzanja kruta.
Odu do ugla,
pa se vrate.
I opet tako.
I opet tako
jos dvesto puta.
 
Sarena povorka
gura se, seta...
Hiljadu kapa
i bereta...
Hiljadu subara
i kacketa...
 
A uz put pogled
poneko baci,
il nesto bajagi
nevazno kaze...
 
Ruku na srce:
sta sve ti djaci
uporno traze
dok trose djonove
i trose sate,
dok odu onamo
i dok se vrate,
i opet tako
sve iz pocetka,
danas i sutra,
iduceg petka,
iduceg jula,
iduceg maja,
tamo i natrag,
i nikad kraja?
 
Carape zute,
zelene,
plave,
i duge noge
kao stapovi.
 
I neki zvrkovi
na vrhu glave.
I siske na celu
kao slapovi.
 
I podgurkivanja.
I zavirkivanja.
I zadirkivanja.
I dobacivanja.
 
A mozda ipak,
ko ce znati,
mozda tu ipak
nesto postoji?
 
Mozda to nisu
prazni sati
kad se u guzvi
seta i stoji,
pa pocne tako
sve iz pocetka,
danas i sutra,
iduceg petka,
iduceg jula
ili aprila...
 
Mozda tu nekom
rastu krila?
 
Mozda tu pocnu
sva putovanja?
 
Mozda se ovde
najlepse sanja?
 
Mozda se ovde
najlepse zeli?
 
I mozda su se
bas ovde sreli
putevi neki
dugi i tajni,
putevi beli,
putevi tajni?
 
I mozda su se
bas ovde sreli
osmesi neki
- zavoleli?
 
Mozda bas zato
jedino vredi
da su u guzvi
ovako luta,
pomalo sasavo,
pomalo sneno,
pomalo smisljeno
i besmisleno,
pomalo onamo
i malo natrag,
i opet tako,
jos bezbroj puta.