Zimska idila

            



   Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
I tavne visoke gore. Vihori sneznog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda cuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.

   Veselo puckara plamen u skromnoj izbici nasoj,
I macak na banku drema. Kroz tamu veceri blede
Dugacke i svetle senke po zidu cudno se viju,
A oko ognjista sniskog ozebla decica sede.

   Deda uzeo lulu i s paznjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,
I mirno pseci slusa vetrinu sto poljem duva.

   Po kasto zaskripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor cuje.
To se komsija Panta, sigurno iz gore vraca,
Pa zurno ispreze stoku i celjad po kuci psuje.
 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .