Necista krv

   - Tato! - poce Sofka, a to "tato" jedva je izgovorila, od tolike
gorcine i uvredjenosti sto on tako sa njom radi.
   - Ja ne mogu i... necu...
   I osecajuci da ce izgubiti svu kuraz i briznuti u plac pred njim,
dovrsi brzo:
   - Ja ne mogu i necu za takvoga da podjem!
   Samo vide kako se on podize, sa nekim suvim podsmehom, onako u
carapama, pridje joj i svecano poce:
   - Sofke, sinko! Lepota i mladost za vreme je.
   Sto Sofku gotovo prenerazi, to je sto u njegovu glasu, zazvuca
to kao njegovo sopstveno iskustvo, jad, gorcina. On je sam to tako
nekada mislio, da je lepota i mladost najpreca, najveca, sada evo
zbog toga dosao dotle, do siromastva; a da nije tako mislio, ne
bi njenu mater uzeo, ne bi zbog toga ovoliko pretrpeo, ovoliko se
namucio, potucao ijos, sada, kada se smilovao i resio da se k njima
kuci ponovo vrati, a ono, mesto blagodarnosti, gle sta!...
   Sofka ipak promuca:
   - Ja ne mogu!
   - Ni ja ne mogu.
   I odskoci od Sofke, uspravi se. Sofka vide kako mu se po cilimu
prsti od nogu u carapama grce, tresu.
   Da ga kao umilostivi, produzi Sofka:
   - Sramota! Od drugarica i od sveta sramota me, tato!
   - I mene je sramota!
   Jednako uspravljajuci se i vec od besa tresuci se, i to ne kao
pred Sofkom, vec kao pred samim sobom poce sav jad da izliva:
   - Zar mene nije sramota? Zar ja to hocu, milo mi? Zar ja ne
znam koliko je to sto ja to moram? I to ja, ja!...
   - Ili, zar, sinko, cedo, Sofko, Sofkice moja, ne verujes tati?
Mislis da tata laze, da ima para, nego tako hoce, cef mu da te
uda.I ako to mislis, onda - pogledaj tatu!
   I razgrnu pred njom mintane, koliju.
   Sofka, zaprepascujuci se, vide kako su samo krajevi kolije
i mintana njegovih, i to oni uzani porubi koji se pri hodu lelujaju
i vide, kako su samo oni bili opsiveni novom, skupocenom postavom,
dok ostala ledja iznutra, cela postava, sva je bila stara, masna;
pa cak negde i bez postave, sa poispadalim pamukom. A sam on,
njegova snaga, prsa, koja su mu bila otkrivena, zaudarala su na
znoj, hanove, nepresvlacenje, neopranost, masnocu.
   Sofka samo poniknu i gotovo pade do njegovih nogu.
   - Oh, tato, tato!

   -------------

   - Pare! - cu Sofka ocev glas...
   - Zar da mi nije onaj, tvoj otac obecao pare, zar bih ja za tebe,
pezevenk jedan, dao moju kcer?... Zar da mi nije obecao pare, i to
kakve, zar bih ja dao, ne za tebe nego za vas, moje cedo, kcer? Ko
si ti? Sta si ti? Kerpic jedan, seljak jedan! I zar da ti sad meni.
   ...
   Tomca, kidajuci rukama zaklopac, sjuri obe ruke unutra i, ne
gledajuci na koju ce kesu, da li sa srebrom, zlatom, ili niklom,
sa dvema kesama odjuri natrag, silni, iz sve snage odahnjujuci. I
tamo u sobi, kao neki strasan teret skidajuci, baci kese. Sigurno
ih je u sama prsa efendi-Mitina bacio, jer tako jetko i prezrivo
viknu:
   - Na!
   Otac joj sa kesama pobeze. Ali, da se ne bi primetilo da bezi,
jednako se oko sebe zagledao, toboz ispravljajuci svoje uguzvane
caksire.
   I sto bar tada ne bi pametna? Sto se ne dize i zajedno sa njim,
ocem, i ona ne ode? Opet bi, mada je i najcrnje, ipak to bilo bolje
nego sto ostade. Jer, tek sto otac ode, otuda, iz velike sobe,
kujnom, celom kucom odjeknu Tomcin strasan glas, - a jos strasniji
je bio jer se na nju ovamo, u sobi, odnosio, a toboz materi govorio:
   - Pa, majko, nano, mi seljaci, kerpici...
   - Nemoj, sinko! Nemoj, Tomco! Nista nije! - culo se uplaseno
materino utisavanje.
   - A? Mi kerepici?! A oni, sto se za pare prodaju, kupuju, oni su
sve, mi nista. Mi kerpici! Djubre! Aha!...
   ...
   - Ti! - ustremi se on na nju. I u tom "ti" bilo je sve: prezrenje,
bol, jad, uvreda. Uzalud svekrva dotrca, Sofka vec oseti njegovu
ruku po svom celu i kosi, i oseti kako pade od udarca.