Tasana

Miron:  Kad je vece, mrak, covek, zato sto je sam, slobodniji je, i
        onda vise jede, vise pije i vise se podaje sreci, nasladi.
        Onako sam, u noci, kada bih se dobro najeo, dobro napio i
        to jos od tvog jela, tvog pica, oh, ne mozda, nego sigurno,
        sigurno, osecaji, zelje, uspomene, nedvladale bi me. I to
        toliko da bi sa mene sve pokidale, sve na meni unistile:
        i razum, i ime, i dostojanstvo moje, te bih mozda ucinio
        kakvu ludost, zbog koje celog zivota ne bih mogao da se
        nakajem...
        ...
        Da, Tasana, dusa mi je stara! Jer dusa, koja rano propati,
        rano sve sazna, rano se zasiti svaceg, - a najgore je kad
        se zasiti jos i znanjem i to toboz najvecim, i onda postane
        dovoljna sama sebi, - isto tako rano ostane i usamljena,
        stara. Ah, Tasana, da znas kako je to strasno biti ne telom
        vec dusom star. Da znas kako je tesko biti iznad svega, i
        ostati zato sam, sam...
        ...
        Da, mene postuju svi. Ali najgori ljudski osecaj to je
        postovanje. To je najhladniji, najtezi osecaj. Postovati
        nekoga znaci da je taj veci, bolji od tebe. Ali zato, sa
        postovanjem, uporedo ide i mrznja. Treba jednu gresku da
        ucinis, i sve postovanje pretvara se u mrznju. I to ne
        zato sto te licno mrze, sto si ih ti prevario, nego sto
        su se oni varali u tebi i pustali te da si ispred njih;
        da ih ti zasenjujes, zbog tebe nisu oni mogli da se vide,
        nisu strcali, nisu bili napred. I zato, posle postovanja,
        jace, vise i dublje te mrze. Da, da, Tasana, da znate vi
        svi kako je to tesko biti postovan i biti ispunjen samo
        vrlinama. Dok se do vrlina ne dodje, dok se radi njih
        covek muci i bori, tako to coveka zagreva i uzdize. Ali,
        kad neko uspe da se sav vrlinama zaogrne, onda mu je u
        njima tako suho i hladno, hladno.
        ...
        Oh, kako bi meni bilo, kada bih imao kakvo lice, kakav
        kut, gde bih znao da sam uvek, u svako doba, voljen. I
        to ne voljen usled postovanja, sto sam prvi, najveci, ili
        sto, ako je zena, kod nje izazivam strasne ljubavne osecaje,
        ne to, ne tako - nego da voli mene kao coveka. Da voli ovo
        moje lice, kosu, da zali za njima!... Oh, kako bi mi bilo
        kad bi me neko tako zalio, tako voleo, tako cuvao; da mi
        je nekog kome bih umoran mogao doci, mogao uzeti mu ruku
        i metnuti je na svoje celo, da mi se ohladi, umiri!