Moji drugovi ministri

   Moj drug R., na primer, imao je neobicno siroka ledja. Posmatrao
sam ta ledja godinama i jos tada sam se izmirio s mislju, da je tim
ledjima namenjena neka nebocna zadaca u zivotu. Ta ce ledja -
razmisljao sam ja tada - ili gurati vagon, ili poneti kakvu
veliku drzavnu brigu. A Bog mu ih je jos i dovoljno povio, a
povijenim ledjima obezbedjena je karijera u ovoj zemlji, uvek
bolje no pravim ledjima, i tako sam dosao do zakljucka da ce
se ta ledja jednog dana morati naslanjati na ministarsku fotelju.

   I nisam se prevario. Ta su ledja prokrcila sebi put i uspela
se tamo.

   Slonovi i ljudi sirokih ledja, vele, vrlo se tesko mogu da
okrenu za sobom. O tome sam se uverio na ovom mome drugu. Kako
se zagledao u ministarsku fotelju, on ne ume da se okrene za
sobom i ne moze da pogleda za sobom.

  Drugi opet - i on je dogurao do ministarskog polozaja. A secam
ga se neobicno dobro, jer su me njegova ledja neobicno zanimala.
Bila su nekako sedlasta i dusu dala da se osamare. I sto mi je
narocito padalo u oci, na tom je coveku kaput uvek bio izlizan
i poderan na ledjima. Dok su svima ostalim pravoslavnim djacima
izlizane ili poderane pantalone na kolenima, na turu, ili kaput
na laktovima, ovome je to bivalo na ledjima i to visoko, pod
ramenima. Izgledalo je, Boze me prosti, kao da je poceo da nosi
tovare jos dok je u skolskim klupama bio i, kako se tada izvezbao,
tako ga je, eto, i poneo u zivotu. Badava, verovao sam ja jos tada
da ce ta sedlasta ledja poneti jednom samar.

   A vele, sto nosi samar, to se i rita. O tome sam se uverio na
ovom mome drugu. Cim nema ministarske fotelje na ledjima, a on
divan covek, drug, prijatelj, rod rodjeni; a cim ga osamare, on
zauzme stav, zarze i nastane takvo ritanje, kakvo je samo u ovako
ustavnoj zemlji moguce.

   Treci, ne secam se njegovih ledja. Gledam - iz poslednje skolske
klupe, a on je sedeo u prvoj, na njemu su se videle samo usi. Mali,
sitan, te jedva izneo ramena iz skolske klupe i onda, razume se, ne
vidim nista vise sem usiju. Kad zazmuris malo, te gledas kroz
trepavice, a tebi ona njegova ramena izgledaju kao neki brezuljci,
a usi kao dva sunca u pocetku zalaska. Razume se, to ti tako
izgleda, kad prizoves i fantaziju u pomoc! Inace njegove usi bile
su neobicne skoljke. Jos tada sam ja opazio da ovaj covek ima
sposobnosti sve da cuje i sve da - poslusa. A sta ce mu vise i bolje
kvalifikaceije? O, verovao sam ja u svetlu karijeru tih usiju jos dok
su bile u skolskoj klupi i nisam se prevario.

   Eno ih te usi i sad se visoko uznose i mal'tene sluze kao partijska
zastava.