Ozaloscena porodica

Sarka: Ostavi, boga ti, to, nego sta je tebi, zeno, te si se prilepila
       uz taj zid kao taksena marka?
Gina:  Kako da ti kazem... ovaj, i nisam se prilepila, nego tako,
       naslonila sam se, oduzele mi se nesto noge pa se naslonila
       malo.
Sarka: Pa idi u sobu, lezi.
Gina:  Ne mogu, ne mogu da se maknem.
Sarka: Da te povedem?
Gina:  Neka, idi ti u svoju sobu pa cu ja vec lako.
Sarka: Kako da idem, zaboga, a tebe da ostavim tako uza zid. Odi
       nasloni se na mene!
Gina:  Ne, ne, ako boga znas!
Sarka: Ju, crna Gino, sta ti je to za ledjima?
Gina:  Koje?
Sarka: Ovo!
Gina:  To? Izgleda kao da je neka kutija.
Sarka: Nije kutija, nego srebrni serviz, Gino!
Gina:  Bice, veruj, bice serviz, kad ti tako kazes.
Sarka: Pa serviz, dabome!
Gina:  Iju, iju, ko bi to rekao?
Sarka: Ama, sta: ko bi rekao?
Gina:  Pa to, ja sam mislila, kutija.
Sarka: More, ostavi sta si ti mislila; nego zar ti, tako ti boga,
       nista manje nego srebrni serviz?
Gina:  Tako ti boga, Sarka, uzela sam ga koliko uspomene radi. Ti
       znas koliko ja zalim pokojnika.
Sarka: Znam, kako da ne znam.
Gina:  Pa velim, za toliku zalost pravo je da uzmem kakvu sitnicu
       za uspomenu.
Sarka: Pa kad si htela sitnicu, sto ne uzede slanik, kad te je on
       i inace razalostio, nego citav serviz?