Pokojnik

Ljubomir: A zasto tuzi?
Spasoje:  Gospodina Novakovica tuzi sto mu je oteo zenu, mene tuzi da
          sam mu kobajagi oteo imanje, tebe tuzi...
Ljubomir: (prekine mu znakom rec da ne govori pred Antom).
Spasoje:  (seti se) Ah, da... tebe tuzi za ono.
Ljubomir: A gospodina Antu?
Anta:     I mene tuzi za ono.

          ---------------

Agnja:    (ispracajuci pogledom Svarca) Otmen neki covek!
Spasoje:  Nije otmen! Ozenjen je!
Agnja:    A tako?

          ---------------

Spasoje:  Ah, da!... Sad razumem. Vi bi, izvesno, zeleli da budete
          nagradjeni za uslugu koju cete nam uciniti?
Mile:     Boze sacuvaj; to nikako. Ja to cinim cisto iz paznje i
          postovanja prema gospodji Rini. Druga je stvar kad mi
          ponudili kakav mali zajam, to da, to bih primio bez
          prigovora, ali nagrada, to bi bila uvreda.
Spasoje:  A koju sumu predstavlja ta uvreda?
Mile:     Odnosno taj zajam?
Spasoje:  Pa da, to mislim.
Mile:     Ja nikad nemam obicaj da trazim vise no sto mi odista treba.
          Meni bi momentalno trebalo, recimo, pet stotina dinara.
Spasoje:  (vadi nevoljno novac iz dzepa) Toliko najvise, ne bih vam
          zasad ni mogao dati vise. (Daje mu.)
Mile:     (primajuci) Samo, molim vas lepo, to ne treba da zna gospodja
          Rina.
Spasoje:  Razume se. Ono sto znate vi i gospodja Rina ne treba da znam
          ja, ono sto znamo ja i vi ne treba da zna gospodja Rina. To
          se u racunici, cini mi se, zove: pravilo trojno.