Kad su cvetale tikve

   Ne, necu se vratiti. U inostranstvu sam trinaest godina a ovde,
u Estersundu, vec sam osam. Imam porodicu. Moj klinac Arne ima
deset godina. On je Svedjanin. Moja zena Inge rodila ga je pre mene,
kao devojka. Drugi su ovde obicaji...

   Kad mi se onda, onako za kratko vreme, sve bilo strovalilo na
glavu, i kad sam zatim i ja ono bio ucinio, u prvi mah mi ni na
pamet nije padalo da bezim preko granice. To nije bilo ni u mojoj
kombinaciji. Tu sam se, na Dusanovcu, rodio, tu treba i da ostanem.
A zatim, desilo se sta se desilo. Pa i tada, nikako mi se nije
cinilo da radim nesto sto ce odluciti o citavom mom zivotu. Bezim
preko granice: pa sta? Ako ja ovako mogu preci s one strane, isto
je tako mogu pregaziti i s one. Nisam o tome mnogo razmisljao - bio
sam suvise ocajan za to - ali negde u meni je postojala vera da
jedan onakav cin kao sto je odlazak mora da ima i svoj drugi,
zavrsni deo, a to, naravno, moze da bude samo povratak. Imao sam
utisak da svi ljudi na svetu to moraju da razumeju...

   ......
   Kod kuce, naravno, imam nase ploce. Ali tamo ne volim da ih
slusam. Rastuzim se. Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge. On, moj
sin, izgleda, voli ih. U pocetku ih je valjda pustao da bi meni u
ugodio. A posle ih zavoleo. Kad se zazelim, ja odlazim u jugoslovenski
klub. Malo mi je lakse otkako ovde ima nasih. Gotovo sest godina
bio sam jedini Jugosloven u celom Estersundu. A sada nas ima gotovo
sesto. Kad su poceli da dolaze, gotovo ocima nisam mogao da verujem.
I tu malo zvalavimo po naski, malo pevamo po naski i malo placemo
po naski. A onda odemo svaki na svoju stranu...

   I tako, cesto sam u klubu. Cesto sam u klubu, i sacekujem one
koji dolaze, ispracam one koji odlaze. A oni dolaze, a ja ostajem.
I kad me uhvati moje ludilo, kad se smracim, Inge i Arne hodaju oko
mene na prstima. "Inge", kazem tada mojoj zeni, "Inge, srce mi
puca." A ona kaze: "Vidim, Ljuba." U pocetku je strahovala da cu
otici. A sad zna da tako mora da bude; proci ce me. I kad me vidi
takvog, veli mi: "Pa, Ljuba, idi malo u nasa Jugoslavija." A ja
joj kazem:"Ti, Inge, kao da si se na Dusanovcu rodila." Tada
uzmem od fabrike nekoliko dana neplacenog odsustva - i oni su se
na to navikli, pa mi vise ne prave pitanje - i sednem u kola, pa
po tri dana i tri noci vozim kao lud.

   Ja sam, inace, pazljiv, oprezan vozac i ne volim da jurim, ali
tada nemam vremena ni za spavanje. Za volanom samo po dva - tri
sata odremam. Tek kad dodjem do austrijske i nase granice, zaustavim
se. Svratim u neki motel, okupam se, ljudski se ispavam - jedanput
sam tako sesnaest sati prespavao - obrijem se, presvucem. I, polako,
predjem preko granice. Onda udjem u Ljubljanu, ili svratim u Celje
ili Maribor - nize ne idem, nemam hrabrosti, a o Beogradu da i ne
pricam - zastanem i parkiram se pored trotoara. I tako ostanem u
kolima. Spustim stakla, gledam oko sebe i slusam. I, bogami, Slovenci
sasvim dobro zvalave po naski, nista se ne razlikuju.

   Ne izlazeci iz kola, presedim po pola sata, ili sat ili dva.
Onda polako krenem natrag. U povratku negde na benzinskoj pumpi
napunim rezervoar benzinom. Zatim predjem australijsku granicu,
zastanem, pa iz dovoda natocim punu saku. Trljam ga, njusim. I on
mi mirise na Jugoslaviju. Namazem se po licu, po kosi, po grudima.

   Kuci se vratim umoran ko kuce. A moja zena mi kaze: "Ti si se,
Ljubo, podmladio..."