Anikina vremena

   Mihailo je proveo nekoliko teskih dana boreci se sa sopstvenim
mislima kao sa senkama i prividjenjima. Godinu dana ga je drzala
misao na Aniku. Sad je gubio tu misao, i bilo mu je isto kao da
gubi zivot sam.

   Kada ga je Plema jos jednom zvala Aniki, odgovorio je da ne
moze doci. Kad je, uoci Djurdjevdana, ponovo dosla da ga pita
za teferic, odgovorio je da nece ici. Jos mu je jednom Anika
porucila, sutradan po Djurdjevdanu, "da kaze hoce li doci ili
nece". "Ne mogu", odgovorio je, i ostao u ocekivanju dogadjaja
kao sto se ocekuje udarac. (Kao teski bolesnici, on je mogao
da misli samo na sebe; ni pomisljao nije, ni naslutiti nije
mogao sta se u to vreme desava sa Anikom.)

   A dogadjaji su dosli ubrzo, tezi i gori nego sto se moglo
ocekivati.

   Taj Djurdevdan ostao je u secanju sveta kao dan kada se Anika
objavila. Otada pa do ilindanskog vasara, ona je potpuno razvila
svoj barjak. Otvorila je kucu muskarcima; nabavila neke dve
seoske skitnice, Jelenku i Savetu, da joj budu kao dvorkinje.
Od tog vremena pa za godinu i po dana, ona je smisljala zlo
i nesrecu kao sto drugi svet misli o kuci, o deci i hlebu,
zarila je i palila ne samo po kasabi nego po celom kadiluku
visegradskom, i izvan njega. Mnogo se od toga poboravilo, a
mnoga je muka ostala zauvek nevidjena i nekazana, ali tada se
tek uvidelo sta moze da pocini zena otpadnica.

   ........
   - Sta je? Sta se deres? Sta hoces? - pitala ga je priguseno
svojim muklim glasom, a lice joj je sasvim mirko, samo se obrve
sastavile. - Koga ces ti da ubijes? Evo, pa ubij! Mislis neko
se boji tvoga noza, budalo seoska! Ubi, de!

   .......
   - Osevapio bi se onaj ko bi me ubio.

   .......
   - Sto ne ides u Dobrun? Otac te zove.

   - Nemam ja oca. Ti znas dobro.

   - Sta znam? - pita ga ona mirno.

   - Znas ti dobro sta sam ti govorio svake noci, a pamtim i ja
sta si ti meni govorila.

   On je pominjao milovanje i nejasne reci iz minulih noci,
razumljive samo njoj i njemu. Ona je uporno cutala. Slabim,
kao tudjim glasom on je sricao:

   - Ja kazem: "Anika, svice", a ti mi dlanom pokrivas oci...

   I tako je redom pominjao pojedinosti iz proslih noci. Bilo
je i smesno i zalosno videti toga ogromnog coveka kako sedi i
nabraja kao zena. Ali te su ga reci ocito opijale kao i ljubav
sama, i on nije znao ni sta radi ni sta govori.