Letovanje na jugu

   Sve je beskrajno siroko i duboko i u isti mah sve je na dohvat
ruke, blisko, i sve dize coveka sa njegovog sedista, cini ga lakim,
pokretljivim i u svemu podobnim opstoj zatalasanoj svecanosti.
Sve ga poziva i goni na uspon i let, a otpor je neznatan,
gotovo nikakav. Svakako, do kamenite ograde na terasi moze
lako da se dodje, kao u igri, evo, i da se nasloni, pa i da
se popne na nju i sa nje skoci na strmu stazu koja vodi u
prostor kao vrabac skitnica.

   Vrhovi gustih zelenih drveta, koji su vec ispod njega,
nose na sebi prelive istog onog sjaja koji je povezao i
izjednacio sve na zemlji, na moru i na nebu. Taj sjaj, to je
cudesni strmi i zanihani most po kome se covek penje bet teze
i bez granica. Pravo je cudo, pa ipak tako lako i tako
jednostavno, to ocekivanje srece koja je vec tu. Sve je jedno
i jednako, na sve se mozes nasloniti, o sve odupreti, i sve
sluzi kao odskocna daska za dalji lak i prirodan let. Sve te
nize dodaje visem, tvrdje meksem, a tamnije svetlijem. Svemu
tome nema kraja, a pocetak je nepovratno zaboravljen.