Most na Zepi

   Ziveci zatocen, u osami i nemilosti, vezir se setio zivlje svoga
porekla i svoje zemlje. Jer, razocaranje i bol odvode misli u proslost.
Setio se oca i majke. (Umrli su oboje jos dok je on bio skroman pomocnik
nadzornika carskih stala, i on je dao da im se opervaze grobovi
kamenom i podignu beli nadgrobni nisani.) Setio se Bosne i sela Zepe,
iz kog su ga odveli kad mu je bilo deset godina.

   Bilo je prijatno, tako u nesreci, misliti na daleku zemlju i
rastrkano selo Zepu, gde u svakoj kuci ima prica o njegovoj slavi i
uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti nalicje slave
ni cenu po koju se uspeh stice.

   Jos tog istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su
dolazili iz Bosne. Raspitivao je, i kazivali su mu. Posle bune i
ratova bejahu naisli nered, oskudica, glad i svakojake bolesti. On
odredi znatnu pomoc svima svojima, koliko god ih jos ima u Zepi, i
u isto vreme naredi da se vidi sta im je najpotrebnije od gradjevina.


   .....
   Na svasta se moglo pomisliti pre negoli na tako cudesnu gradjevinu
u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile
jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili,
sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeci nad ponorom.
Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parce modre Drine, a duboko nad
njim je grgoljila zapenjena i ukrocena Zepa. Dugo oci nisu mogle da
se naviknu taj luk smisljenih i taknih linija, koji izgleda kao da
je u letu samo zapeo za taj ostri mrki krs, pun kukrikovine i pavite,
i da ce prvom prilikom nastaviti let i isceznuti.


   ......
   Tako ostade most bez imena i znaka.

   On je, tamo u Bosni, blestao na suncu i sjao na mesecini, i prebaciva
preko sebe ljude i stoku. Malo-pomalo, isceznu posve onaj krug razrovane
zemlje i razbacanih predmeta koji okruzuju svaku novu gradnju; svet
raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parcad skele i preostalu
gradju, a kise saprase tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao
da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov
beo i smelo izvijeni luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenadjivao
putnika kao neobicna misao, zalutala i uhvacena u krsu i divljini.