Kraj svetlog Ohridskog jezera

   Predeo koji stvaraju tamno zeleno plodno polje ispod grada i gole
padine brda oko njega, postalju brzo coveku blizak i prisan. Pa ipak,
i oku i duhu treba vremena da se potpuno objasni i do kraja srodi
sa njim. Pod suncevom svetloscu to polje, bogato vlagom i rodom,
prijatno je oku kao blagodat zemlje i delo covekovih ruku, a
ljubicasto-rumene padine, u cijim se prevojima srvene krovovi
zbijenih sela, imaju boju tkanja na zenskim precagama i zarudelih
jabuka na dobrom septembarskom suncu. Sve izgleda jasno i dokucivo.
Ali cim sunce zadje za planinske lance na drugoj strani jezera, taj
predeo menja lice, postaje odjednom necitak i zagonetan, i potreban
je nov napor da se njegov tihi govor uhvati i razume. I kad ga
potpuno prekriju noc i tisina (a noc je ovde zaista noc i tisina
prava tisina!), ja jos dugo, u razgovoru sa njima, trazim objasnjenja
o postanju i zivotu svakog obradjenog parceta zemlje i svakog kutka
ljudskih naselja.

   Cudno je kako u ovom predelu tisine, po vecitom zakonu suprotnosti,
zive bujnim zivotom zvuk i melodija. U camcu, daleko na jezeru, neko
mora posve tiho da peva nesto priguseno i nerazumljivo. Do mene
dopire slutnja melodije; vise razmisljam o njoj nego sto je cujem
a ipak je stalno u meni, i u san je ponesem, i posle budjenja je
nalazim.

   Ovde melodije stare i nestaju, ali ne umiru; ne radjaju se,
nego vaskrsavaju.