Svadba

   Svaka kuca treba da dobije po kilo brasna na nedelju i na clana
porodice. Ali ni to nije prosto ni lako.
   Jedna mlada zena ulazi sa detetom na grudima. Zamorena i razdrazena
od cekanja. Podrhtavaju joj misici oko usana. Mere joj kilo brasna.
   - A za dijete? - pita ona ostro.
   - Ovdje nema djeteta - kaze cinovnik i pokazuje na tefter  pred
sobom.
   - Ako nema tu, ima ga ovdje - odgovara jetko zena - do neki dan
sam ga dojila, sada, da prostite, nemam cim. Moram da ga odbijem.
   - Je li zakonito? Treba da krstenicu doneses.
   - Ko ce meni dati na ovim vremenima krstenicu i sa cim cu ja da
je izvadim? A dotle, zar dijete da mi skapa?
   - Nista bez krstenice - kaze cinovnik i hoce da predje na iduceg.
   Tada zena baci vrecicu sa primljenim brasnom na pod, uze
poluzaspalo dete i polozi ga na sto izmedju vage i cinovnika.
   - E, kad je tako, evo vam ga pa ga vi hranite. Kad je Carevina
odvela ljude i uzela da hrani sibijan, onda mora da je tu zapisano
i moje dijete.
   Glas joj je rezak i drhti, a pokreti veliki i neocekivani, kakvi
se vide kod zena u trenucima velikog gneva, straha i ljubavi.
   Cinovnik koji i sam ima punu kucu dece, skace i siri ruke kao
da se brani.
   - Ne, ne dajte, vodite je!
   Vojnici pritrcavaju. Narod se komesa. Jedan vojnik nevesto i
pazljivo drzi dete, a dvojica izvode zenu koja se izbezumila, ne
od ovog sadasnjeg nego od nekog davnasnjeg, duboko naslaganog jada
i gneva.
   - A, a tako? Ne mozete mog covjeka da nadjete u knjigama? A kad
ste ga poslali na frontu nasli ste ga odmah. Moje dijete treba da
skapa, a vasa imaju krstenicu pa jedu, jedu...
   I posto je nekoliko puta ponovila sa gnusanjem i mrznjom tu rec,
provali iz nje odjednom silan glas novom snagom:
   - ... jedu, u krv im se pretvorilo dabogdaaa!