Jutra sa Leutara - O strahu

   Jedni su pisci tvrdili da je coveku urodjena dobrota, a drugi da je
coveku urodjena zloca. Medjutim, izgleda da je coveku urodjeno jedno
jedino osecanje, a to je strah od zivota. Covek se na ovom svetu
boji svega, i velikog i malog, insekta koliko i lava, zlih reci
koliko i zlih bolesti, hladnoce koliko i vrucine, starosti koliko
i sirotinje. On se boji uci u pustu sumu, i ostati u praznoj sobi.
Covek je zbog toga straha rodjen nezadovoljnim i melanholicnim. A
postao je i prestravljenim od onog trenutka kada je opazio da je
okruzen zivotinjama jacim od sebe, medju kojima on jedini nema ni
njihov oklop, ni njihove rogove, ni njihove krupne zube, ni njihove
strasne kandze, a da je na zimi bez toplog krzna, i da je mekog
trbuha.


   Zato i danas sve sto covek premasa, njega prirodno i uzasava. On
voli vlast, ali zato da bi on vladao drugim, a ne drigu njime; i on
postuje zakone, ali ne zato sto oni olicavaju ideal harmonije i pravde,
nego pre svega sto njega brani od jacega i lukavijeg nego sto je sam
on. U svakoj covekovoj hrabrosti ima pola straha.


   Medjutim, od svega na svetu covek se najvecma boji drugog coveka.
Dovoljno je da nocu vidi iznenadno na zidu ulice senku drugog coveka,
pa da premre od straha. On se plasi i kakvog nepoznatog glasa u sumi,
i necijeg koraka u sporednoj sobi. Covek se boji cak i coveka slabijeg
od sebe, i nepametnijeg od sebe. Plasi se i necije pretnje, i kad
unapred zna da je ona neostvarljiva.


   Zato se ljudi nikad ne trgnu ako kazete za nekog da ima puno svojih
mana, ali se uvek zainteresujete ako kazete da neko ima jednu manu.
Svako pritrci da cuje kakva je to jedna mana; jer covek koji ima
jednu manu, slabiji je od coveka koji ih ima stotinu. Istina, dogadja
se i da cesto nekog zavolimo bas zbog te njegove mane, ali i da drugog
omrznemo i zbog njegove glavne vrline. Uostalom, jedna mana i jedna
vrlina, to i jeste skoro sve sto cini sadrzinu covekove licnosti.


   Covekov strah od zivota je toliki da bi od tog straha i umro, kad
mu ne bi bio istovremeno isto toliko urodjen, i njegov optimizam i
volja za zivot. Coveka isto ovoliko mocna ljubav za zivot i ljubav
za stvari, dve impulsije neprestano zive u coveku, pokazuju da kad
njih ne bi bilo, covek bi otisao u ocajanje i ludilo. Kad covek ne
bi verovao u nesto drugo i jace od samog sebe, bez tog optimizma ne
bi nikad nista ni pocinjao. Covek takod veruje u Boga, u slucaj, u
pravdu, u svoju srecu, u tudju nesrecu. Da vojnici unapred ovako
slepo i ludo ne veruju da ce pobediti u boju, nista ih ne bi moglo
naterati da udju u vatru; a da svaki od njih ne veruje i da ce smrt
izbeci njega a druge mesto njega oboriti, nikad ih nikakav covek ne
bi naterao da podju napred.


   Osim toga, kao sto covek prirodno veruje da ce ipak druge ljude
u borbi nadbiti, isto tako uvek veruje i da ce druge nadmudriti. Stoga
niko ne bi svoju pamet menjao ni sa najmudrijim covekom, posto niko
za sebe ne veruje da je glup, kao sto niko za sebe ne smatra ni da
je ruzan, ni da je rdjav, cak ni da je plasljiv. Za svaki svoj nedostata
covek uvek ima jedno istinito ili uobrazeno opravdanje, koje njegov duh
podigne do utehe, i do satisvafakcije, a cak i do licne pohvale. Ako
je glup, on veruje da je drugi gluplji; ako je ruzan, veruje da je ipak
privlacan; ako je neposten, veruje da je takav samo stoga da bi sprecio
druge da budu jos nevaljaliji; a ako je plasljiv, veruje da je samo
oprezniji od drugih.


   Mozda je prava sreca sto pojedini ljudi ne znaju kako o njima misli
ostali svet. Covek zivi celog zivota i u obmanama o sebi, i u
predrasudama o drugima, a to mozda cini sumu njegove srece na ovoj
zemlji. Jedan veliki deo sveta zivi na taj nacin spokojno u svojoj
lazi kao svilena buba u svojoj svilenoj cauri.


   Uopste, covek je lakom na gotova tudja misljena, dobra ili losa,
svejedno je; jer je covek po prirodi inertan i bolesnicki lenj, i nikad
ne bi nista uradio kad na to ne bi nekim razlogom bio nateran, pak
nerado trlja glavu da sebi sve objasni. Dve trecine covekove pameti
sastoji se od takvih vec gotovih tudjih misljenja i uverenja, navika
i ambicija, koje su postale vec nekom javnom svojinom kao drum ili
park, tako da covek nikad ne vidi sta je u njemu odista njegovog
sopstvenog, a sta je prisvojio od tog opsteg i svacijeg.